Систем сигнализације број 7 ()Упутство за интерконекцију јавних телекомуникационих мрежа –Систем сигнализације број 7 Основи сигнализационих протокола –Систем сигнализације бр. 7 је скуп протокола сигнализације за телефонију који се користе за постављање скоро све светске телефонских позиве јавне телекомуникационе мреже. Основни циљ је постављање и искључивање телефонских позива. Остале употребе укључују превод броја, преплаћени механизми наплате, услуга кратке поруке (СМС), те низ других тржишних услуга.
Назив је обично скраћен на -{SS7}-. У северној Америци се често односи скраћеницом , за назив Систем сигнализације по заједничком каналу број 7 (). У неким европским земљама, нарочито Велика Британија, се понекад зове (), а познат је и као број 7 и . (-{ITU-T}- је раније познат као ).
Постоји само један међународни -{SS7}- протокол дефинисан од -{ITU-T}--а у својој -{Q.700}- серији препорука.-{ITU-T}- Препорука -{Q.700}-, Приступљено 25. 4. 2013. Постоје међутим, многе националне варијанте -{SS7}- протокола. Већина националних варијанта се темељи на две широко размештене националне варијанте стандардизоване под -{ANSI}- и -{ETSI}--ом који су опет на основу међународног протокола дефинисан од -{ITU-T}--а. Свака национална варијанта има своје јединствене карактеристике. Неки националних варијанти са врло уочљивим карактеристикама су националне варијанте Народне Републике Кине и Јапана.
Интернет радна група за инжењеринг (-{IETF}-) је такође дефинисана ниво 2, 3, и 4 протокола који су компатибилни са -{SS7}- ниво сигнализационог вода (-{M2UA}- и -{M2PA}-) -{MTP3 (M3UA)}- и -{SCCP}- (), али употребљују протокол контроле преноса тока () транспортни механизам. Ова група протокола се зове -{SIGTRAN}-.
Историја Протоколи сигнализације по заједничком каналу су били развијене од стране -{AT&T}--a, британског телекома и -{ITU-T}--a од 1975 и први међународни протокол сигнализација по заједничком каналу је дефинисан од стране -{ITU-T}--а као Систем сигнализације број 6 1977. године. Систем сигнализације број 7 био је дефинисан као међународна стандард од -{ITU-T}--a у својој 1980. (жутој књизи) серији -{Q.7XX}- препорука. -{SS7}- је дизајниран да замени Систем сигнализације број 6, који је имао ограничену 28-битну јединицу сигнала која ограничава функције и није приступачан за дигиталне системе. -{SS7}- је знатно заменио -{SS6}-, -{SS5}-, -{R1}- и -{R2}-, са изузетком да се -{R1}- и -{R2}- варијанте и даље користе у многим земљама.
Систем сигнализације број 5 и раније кориштена у-опсегу сигнализација, где је информација за успостављање позива послата пуштајући посебан мулти-фреквентне тонове у телефонској линији (познати као носилачки канали у телефонској индустрији). То је довело до сигурностним проблемима са Плавим кутијама (). Телефонска опрема савременог дизајна која имплементира ван-опсегне сигнализацијске протоколе посебно држе звучни канал крајнег корисника–такозвани говорни канал–одвојено од сигнализацијске фазе елиминасећи могућност да крајњи корисници могу увести тонове који би се могли заблуди за оне који су коришћени за сигнализирање.
-{SS6}- и -{SS7}- користи систем у којем је сигнализацијска информација ван-опсега, носи се у посебном сигнализацијском каналу Ово избјегава сигурносних проблема које су имали ранији системи, јер крајњи корисник није имао везе са тим каналима. -{SS6}- и -{SS7}- се помињу као Сигнализација заједничког канала због своје чврсто одвајање сигнализацијске и носилачке канале. То захтева посебни канал посвећен искључиво за сигнализацију, али већа брзина сигнализирања смањује време држања везе на носилачким каналима, а број доступних канала је ионако убрзано растао у то време када је -{SS7}- извођен.
Сигнализација у заједничком каналу парадигм је била преведена на -{IP}- путем -{SIGTRAN}- протокола као што је одређено од стране -{IETF}--а. Док се изводи на превоз на основу -{IP}--а, -{SIGTRAN}- протоколи нису варијанта -{SS7}--а, него једноставно превоз постојећих националних и интернационалних -{SS7}- варијанта.-{RFC}- 2719 - Оквирна архитектура за сигнални превоз
Функционалност Израз сигнализација, ако се користи у телефонији, односи се на контролу размене података повезаних са успостављањем неког телефонски позива на телекомуникациони вод. Пример ове контролне информације су изабране цифре од позивника, позивнички наплатни број и други подаци у вези позива.
Када се сигнализација обавља на исто коло који ће коначно носити разговор о позиву, она се зове Сигнализација по придруженом каналу (-{CAS}-). Ово је случај за старије аналогне везе, -{MF}- и -{R2}- дигиталне везе, и -{ISDN PRI}- или -{DSS1/DASS}- -{PBX}- везе.
На супрот томе, -{SS7}- сигнализација се зове Non-Circuit-Associated Signalling (-{NCAS}-) у којој трака и опрема кориштена у сигнализацији је одвојена и различита од телекомуникационих канала која ће коначно носити телефонски разговор. Са Non-Circuit-Associated сигнализацијом, постаје могућност размењивати сигнализацију без везивање опреме, што је довело до значајне уштеде и повећане продуктивности у оба сигнализацији и коришћењу опреме.
Због начина методе сигнализација пре -{SS7}- (батеријско обртање, Мултифреквенцијско цифрено одпулсирање, А- и Б-битна сигнализација), те старије методе нису могле комуницирати много сигнализацијских информација. Обично само изабране цифре су сигнализиране, а само током успостављања позива. За плативне разговоре, изабране и наплаћиване цифре броја су одпулсани. -{SS7}-, јер је пакетни базираних комуникациони протокол високе брзине и веће продуктивности, може комуницирати значајне податке приликом постављања позива, током позива, и на крају позива. Ова дозвољава богате позивно везаних услуга да се развије. Неки од првих таквих услуга су услуге управљања позива које узимамо за готово данас: преусмеривање позива, говорна порука, позив на чекању, конференцијских веза, идентификација позивника, одбијање долазних позива, итд.
Најранији размећен протокол горњег слоја у -{SS7}- сигнализацијском комплету су посвећене постављању, одржавању, те ослобађању телефонских разговора.-{ITU-T}- Препорука -{Q.700}-, Дио 3.2.1, pp. 7. Телефонски кориснички дио (-{TUP}-) је усвојен у Европи и Дигитална мрежа интегрисаних услуга (-{ISDN}-) кориснички део (-{ISUP}-) прилагођена за Јавну комутирану телефонску мрежу (-{PSTN}-) позива усвојен је у Северној Америци како би управљао телефонским позивима Обичне старе телефонске услуге (-{POTS}-). -{ISUP}- је касније коришћен у Европи, када је Европска мрежа прилагођена на ИСДН. (Северна Америка никада није обавила пуну изградљу на ИСДН и главна телефонска услуга је још увек старија -{PSTN}- -{POTS}- услуга.) Због својег богатство и потребу за потпуно одвојене сигнализацијску мрежу за своје функционисање, -{SS7}- сигнализација се углавном користи за сигнализацију између телефонских прекидача, а не за сигнализацију између локалним централе и Опрема у просторијама корисника (-{CPE}-).
Због тога што -{SS7}- сигнализација не захтева одузимање канала за разговор пре размене контролу информација, Non-Facility-Associated Signalling (-{NFAS}-) постаје могуће. Non-Facility-Associated Signalling је сигнализација која није директно везана за пут која ће проћи разговор и може узети и обзир остале информације које се налазе у централној бази података, као што су централизоване служба претплати, функцију за активирање, и сервисну логику. На тај начин могуће је направити мрежу на основи услугама које се не ослањају на позив преусмери на одређен претплатнички прекидач на којој сервисна логика ће бити извршена, него дозвољава сервисну логику да се расподели по целој телефонској мрежи и изврши згодније код почетним прекидачем далеко унапред од усмеравање позива. Такође допушта претплатнику повећан мобилност обзиром да је сервисна логика растављена од претплатниковог прекидача. Још једна карактеристика -{ISUP}- омогућена од стране -{SS7}--а са -{NFAS}--ом је размјена сигнализацијска информација током позива.
Уз -{SS7}- такође је могућ Non-Call-Associated Signalling. Non-Call-Associated Signalling је сигнализација која није директно везана за успостављање телефонског позива. Пример овога је размјена информација о регистрацији корисника између мобилног телефона и базе података Домаћег локационог регистра (-{HLR}-): база података која прати положај мобилног. Други примери укључују базе података Интелигентне мреже и Преносивост локалног броја.
Начини сигнализације Као што обезбеђава за сигнализацију разним степенима у вези са постављањем позива и опремом који се користе за ношење позива, -{SS7}- је дизајниран да ради на два начина:-{ITU-T}- Препорука -{Q.700}-, pp. 4. Придружен начин () Квази придружен начин ()
Када делује у придружен начин, -{SS7}- сигнализација иде од прекидача до прекидача кроз -{PSTN}- следећи исти пут као придружена опрема који носи телефонски говор. Овај начин рада је више економичан за мале мреже. Придружен начин сигнализације није главни начина сигнализације у Северној Америци.
Када делује у квази-придружен начин, -{SS7}- сигнализација напредује од изворног комутатора до завршног комутатора следећу пут кроз посебну мрежу за -{SS7}- сигнализацију састављена од транзитних сигналних тачака (-{STP}-). Овај начин је економичан за велике мреже са лако терећеним сигнализацијским спојевима. Квази-придружени начин сигнализације је главни избор начина сигнализације у Северној Америци.
Физичка мрежа -{SS7}- сигнализација јасно дели сигнализацијске и гласовне коле. -{SS7}- мрежа мора бити састављен од -{SS7}- способне опреме од једног краја до другог како би се осигурао своју пуну функционалност. Мрежа је састављена од неколико типова линка (-{A, B, C, D, E,}- и -{F}-) и три сигнализацијских чвора - Комутациона тачка сервиса (-{SSP}-), Сигналиациона транзитна тачка (-{STP}-), Контролна тачка сервиса (-{SCP}-). Сваки чвор је идентификован на мрежи бројем, код тачке. Проширене услуге сз добављене интерфејсом бази података на нивоу -{SCP}--а помоћу -{SS7}- мреже.
Комукациона путања између чвора су двосмерне () 56, 64, 1.536, или 1.984 -{kbit/s}- класе комукационих канала. У Европи су обично један (64 -{kbit/s}-) или све (1,984 -{kbit/s}-) временске слотове (-{DS0}--ове) у -{E1}- опреми; у Северној Америци један (56 или 64 -{kbit/s}-) или све (1.536 -{kbit/s}-) временске слотове (-{DS0A}--ове или -{DS0}--ове) у -{T1}- опреми. Један или више сигнализацијске везе могу бити повезани на исте две крајне тачке који заједно чине скуп сигнализацијских веза. Сигнализацијске везе су додани у скупу веза да повећају сигнализацијски капацитет у скупу.
У Европи, -{SS7}- везе су обично директно повезане између комутационих централа помоћу -{F}--линкова. Ова директна веза се зове придружена сигнализација. У Северној Америци, -{SS7}- везе обично су индиректно повезани између комутацијским централа помоћу интервентне мреже -{STP}--а. Ова индиректна веза се зове квази-придружена сигнализација. Квази-придружена сигнализација смањује број -{SS7}- веза потребно повезати све комутационе центре и -{SCP}--а са -{SS7}- сигнализацијски у мрежи.-{ITU-T}- Препорука -{Q.700}-, Дио 2.2.3, „Сигнализацијски начини“, pp. 4-5.
-{SS7}- везе са вишим сигнализацијским капацитетом (1,536 и 1,984 -{Mbit/s}-, обично се обраћају као 1,5 -{Mbit/s}- и 2,0 -{Mbit/s}- брзине) се зову High Speed Links (HSL) насупрот везама ниске брзине (56 и 64 -{kbit/s}-). High Speed Links (HSL) су детаљно описане у -{ITU-T}- Препоруке -{Q.703}- за 1,5 -{Mbit/s}- и 2,0 -{Mbit/s}- брзине, и -{ANSI}- Стандард -{T1.111.3}- за 1,536 -{Mbit/s}- брзину. Постоје разлике између спецификације за 1.5 -{Mbit/s}- брзину. High Speed Links користе цео пропусни опсег преносног канала -{T1}- (1,536 -{Mbit/s}-) или -{E1}- (1,984 -{Mbit/s}-) преносне опреме за превоз -{SS7}- сигнализацијских порука.-{ITU-T}- Препорука -{Q.703}-, Додатак -{A}-, „Додаци за националне опције за сигнализацијске везе високих брзина“, pp. 81-86.