Јункерс Ju 87 (), популарно назван „Штука“ је немачки борбени авион, двосед, бомбардер, из периода Другог светског рата. Основна намена му је била дејство ваздух—тло, тактичким поступком бомбардовања, директног обрушавања на циљ. Развијен је и производен за потребе Луфтвафеа, према захтевима нацистичке доктрине ратовања блицкриг. Био је специфичан и по изгледу крила, променљивог („ломљеног“) угла диедра.

При нападу у обрушавању, Ju 87 је правио велику буку ваздушном сиреном, са надимком „Трубе Јерихона“. То је имало допунски психолошки ефекат застрашивања. У току обрушавања, отварале су му се аеродинамичке кочнице повећавајући отпор, у функцији потребе за ограничењем брзине, за лакше и безбедније „вађење“ из тога режима лета, на малој висини. При „вађењу“ из обрушавања, извлачила би му се закрилца, генеришући момент пропињања, са прирастом нормалног убрзања на вредност од 6g, аутоматски, без команде пилота. Када се „нос“ авиона подигне изнад хоризонта, увлачиле су се аеродинамичке кочнице, пилот је тада додавао гас мотору и авион се пењао на безбедну висину, са увученим закрилцима. На овај начин је био обезбеђен лет за случај када пилот изгуби свест, при великим оптерећењима, услед великог нормалног убрзања у маневру „вађења“ из обрушавања, пошто није имао анти-g одело, кисеоничку опрему и кабину под притиском, те није био ни заштићен.

Због релативно мале брзине лета, слабог наоружања ваздух—ваздух и слабих маневарских карактеристика, у условима када није била обезбеђена општа превласт у ваздушном простору, „штука“ је била лак плен непријатељских ловаца.

Ратни пут „штуке“ је започео у Шпанији, током Шпанског грађанског рата, а затим је коришћена на свим фронтовима европског бојишта и остала је у неким армијама и после рата, неколико година. „Штука“ је запамћена као један од најпознатијих авиона Другог светског рата, била је препознатљив симбол Луфтвафеа, где је дуго сматрана као престижно борбено средство. На томе авиону су летели само пилоти пореклом из племићких и аристократских породица. Немачка је била опседнута освајањем помоћу снажне агресије, што је прецизније одредило и намену авиону Ju 87, по чему је он трајно остао озлоглашен, али истовремено и познат. Представљао је право оличење оружја за доктрину блицкрига, што је посебно демонстрирао у немачкој агресији и окупацији Пољске у септембру 1939. године, Данске и Норвешке између априла и јуна 1940, Холандије и Француске у мају и јуну 1940, и на крају Југославије и Грчке у априлу 1941. У овим кампањама Ju 87 је био главни елемент подршке немачким трупама, као „летећа артиљерија“, за сламање јаких одбрамбених тачака и прекид комуникација, уз немачку очајничку потребу за наношење великих жртава противнику.

У условима потпуне немачке превласти у ваздушном простору Европе, постизани су велики борбени успеси са авионима Ju 87, али већ током Битке за Британију 1940. године, уочена је њихова рањивост и недостаци. На почетку рата, већина успешних немачких дејстава из ваздушног простора, изведена су управо са „штукама“.

Више од 6.000 примерака Ju 87 је произведено, између 1936. године и августа 1944.

Развој мини|десно|250п|Прототип Јункерс K47 је претеча стандарду Ju 87. Ернст Удет, највећи заговорник авиона Ju 87 и бомбардовања маневром обрушавања.|десно|мини|250п Прва идеја о концепту Ju 87 Конструктор авиона, Херман Полман (), пројектовао је прототип авиона Јункерс K47, 1928. године, са једноставном и робусном конструкцијом, што је послужило као основа за даљи развој борбеног авиона за бомбардовање, тактичким поступком обрушавања. Како Немачка тада није смела да производи борбене авионе, због ограничења наметнутих Версајским мировним уговором, развој и производња прототипа, као и његово испитивање реализовано је у Шведској.

По доласку нациста на власт у Немачкој, овом пројекту је дат приоритет. Луфтвафеу је био потребан авион за ефикасно бомбардовање, у суштини лаки бомбардер који би био ефикасан у уништавању циљева на земљи и мору. Радови су убрзани на даљем развоју K47 у Ju 87, под првобитном ознаком Ju A 48, 1932. године. Уграђена су му закрилца, која су при одговарајућем отклону имала и функцију аеродинамичке кочнице за ограничење брзине и генерисање момента пропињања у обрушавању). Био је посебно препознатљив по „ломљеном“ крилу двоструког угла диедра. Стајни трап му је био фиксан, без могућности увлачења. Главне ноге су биле учвршћене за ојачана ребра крила, која повезују подсклопове његових делова са негативним и позитивним углом диедра. Погон му је првобитно био мотор BMW 132, снаге од 450 kW (600 ks). У почетку је био замишљен као авион за класичну подршку војним трупама на земљи, а касније је претворен у бомбардера са обрушавањем, на инсистирање Ернста Удета. Он је, приликом званичне посете САД, био импресиониран америчким бомбардером са обрушавањем SB2C хелдајвером, што је имало пресудан утицај на „сазревање“ његове касније идеје.

Донета је одлука на инсистирање Ернста Удета, те је разрађена идеја касније практично и доказана, демонстрацијом бомбардовања у обрушавању са авионом Кертис Ховк II (), у мају 1934. године. Први утисци о тактичком поступку бомбардовања у обрушавању изазвали су сумњу у тај прилаз, због погрешно усвојених почетних параметара експеримента. Авион је уведен у обрушавање са висине лета од 1.000 m, одбацио је бомбу од 1 kg на висини од свега 100 m. Та мала резерва висине за вађење из обрушавања је била критична и за тако лак и спор авион, па је утисак био неповољан, са оценом да је поступак ризичан за пилоте и да психолошки неповољно делује на њих. Поред тога био је и присутан и оправдан страх од оштећења авиона експлозијом сопствене бомбе. Ернст Удет је ипак успео преко утицајних пријатеља да излобира пристанак и одлуку команде Луфтвафеа да се усвоји тактички поступак бомбардовања са обрушавањем авиона директно на циљ. Тако је, у духу тога усвојеног опредељења настављен убрзан развој Јункерса. Убрзо тактички поступак бомбардовања при обрушавању, а и сам авион Ju 87 су заузели централно место у доктрини трећег рајха, познатој под називом Блицкриг, иако је било доста резерве да просечни пилот може коректно извести тражени маневар обрушавања.

Ернста Удета је посвећеност, овоме специфичном поступку бомбардовања, промовисала за избор руководиоца развоја немачке авијације. Он је чак отишао и даље, залагао се да сви средњи бомбардери дејствују на циљеве маневром обрушавања.

Напредак пројекта Ju 87 „Штука“ је карактеристична по променљивом углу диедра крила и по два клизна поклопца кабине.|десно|мини|250п У априлу 1934. године, Вермахт је објавио конкурс за развој специфичног бомбардера у капацитетима тадашње немачке ваздухопловне индустрије. Због недовољно развијене опреме и уређаја за прецизно бомбардовање из хоризонталног лета, захтевано је да нови авион то реализује у маневру обрушавања. Почетком 1933. године, почео је програм развоја, када су неколико конструкторских бироа добили задатак да понуде пројекат за јуришни бомбардер, за коначан избор у оквиру расписаног конкурса. Главни супарници, били су авиони Ju 87, Хајнкел HS 50 и Хајнкел HS 118. Коначно, први и главни ривал авиону Ju 87 је био управо Хајнкел HS 118. Оба су били веома слични, по спољњем изгледу и по примењеним технологијама пројектовања и оствареним перформансама лета.

Први прототип Ju 87 је произведен у Шведској и тајно је транспортован у Немачку, крајем 1934. године, а први пробни лет направио је 17. септембра 1935.

Током испитивања, авион Ju 87 је имао проблем са хлађењем мотора, због малог и недовољно ефикасног хладњака и зато је долазило до његовог прегревања. Десило се и више удеса тога авиона. У једном је погинуо пилот Вили Нојхофен, због отказа система аеродинамичких кочница, 24. јануара 1936. године. Без обзира на све, ипак је коначно изабран Ju 87 за серијску производњу и увођење у оперативну употребу Луфтвафеа. Хајнкел He 118 је изгубио „трку“ због тога што је био направљен са компонентама мање робусности. То му је био велики минус, имајући у виду услове лета у оквиру дефинисане намене и начина употребе овог авиона. Елиса Хајнкела је била мале чврстоће и носивости за конкретна аеродинамичка оптерећења, структура репа није подносила постојећи спектар оптерећења у току испитивања у лету и појављивали су се проблеми са командама лета. Хајнкелов авион је доживео два тешка удеса, у самом периоду пред одлуку. Први се десио 27. јула 1936. године и то прототип под ознаком D-UKYM, при чему је пилот преживео. Други удес се десио истога дана. Пао је још један прототип, када је пилот погинуо. „Штука“ је проглашена победником тога конкурса, са новим јачим мотором Јумо 210А, и ако је Хајнкелов авион показао боље перформансе лета.

Паралелно се одвијао и пројекат авиона Хајнкел Hs 123, двокрилца, једноседа, сличне намене. Мотор му је био са ваздушним хлађењем. Производња овог авиона је завршена у октобру 1938. године, са мање од 1.000 примерака, у свим серијама. Међутим, он је имао само ограничену примену у Луфтвафе, поред чувеног авиона Јункерс Ju 87.

Дорада пројекта Без обзира што је Ju 87 изабран и што је добио предност, у односу на ривала, исти још није био спреман и „зрео“ за серијску производњу. Поседовао је још доста недостатака, који нису били прихватљиви за ваздухопловство. Добијени резултати испитивања прототипа V4 1937. године, показали су да му је потребна стаза полетања већа од 250 m, да постиже висину лета од 1.937 m за осам минута, са теретом од 250 kg бомби, а брзина лета му је била 250 km/h. Међутим, Хајнкел HS 118 је имао далеко боље те перформансе, а самим тим био би и мање угрожен од непријатељске противавионске одбране са земље. Због тих разлога ваздухопловство је инсистирало на повећању вишка снаге за Ju 87, да би се постигла максимална брзина изнад 350 km/h. Пилоти су се такође жалили на навигацију и на лошу прегледност инструменталне табле Ju 87. Били су задовољни са управљањем авионом и са робусношћу његове структуре.

Развој мотора, за Ju 87 је каснио, те је донета одлука да се угради Јумо 210. Испитивање у лету је почело 14. августа 1936. године. Са новим мотором је постигнута већа брзина лета авиона, при земљи, 280 km/h, а на висини од 1.250 m, 290 km/h.

Прототипски развој

+Прототипски развојОзнака Ев. бр.МоторСнага [kW]1° полетањеПрототипови за развој варијанте „А“Ју-87 V1№ 4921Кестрел39117. септембар 1935.Ју-87 V2№ 4922 Јумо 210Aa4554. јуни 1937.Ју-87 V3№ 4923 Јумо 210Aa 45527. март 1936.Ју-87 V4№ 4924Јумо 210Ca 47520. јуни 1936.Ју-87 V5№ 4925 Јумо 210Ca 47514. август 1936.Прототипови за развој варијанте „B“Ју-87 V6№ 0870027Јумо 211А74614. јуни 1937Ју-87 V7№ 0870028Јумо 211А 74623. август 1937.Ју-87 V8№ 4927- -11. новембар 1937.Ју-87 V9№ 4926- -16. фебруар 1938.Ју-87 V15№ 0870321- - 1942.Ју-87 V16№ 0870279- --Ју-87 V17 и Ју-87 V18 није познато да су икада завршени.Прототипови за развој варијанте „C“Ју-87 V10№ 4928Јумо 211А 74617. март 1938.Ју-87 V11№ 4929Јумо 211А 74612. мај 1938.Прототипови за развој варијанте „D“Ју-87 V21№ 0870536Јумо 211J-1 1.0451. март 1941.Ју-87 V22№ 0870540- -1. март 1941.Ју-87 V23№ 0870542- -1. март 1941.Ју-87 V24№ 0870544- -1. март 1941.Ју-87 V25№ 0870530- -1. март 1941.Ју-87 V30№ 2296- -1. март 1941.Ју-87 V 26-28 и Ју-87 V 42-47, није познато за које су варијанте.

Прототипови Први прототип Ју-87 V1 је полетео у пролеће 1934. године. Пројектовао га је тим инжењера Хермана Полмана. Професор Хуго Јункерс, оснивач фирме, није имао никакав утицај на развој тога авиона, пошто је уклоњен из фабрике у мају 1933. године, због свога антинацистичког става. Влада је преузела контролу над фирмом, а професор Јункерс је послат у пензију. Умро је у Баварској 3. фебруара 1935. године.

Авион Ју-87 V1 није био лепог изгледа: „Носни“ део трупа, био му је неугледан, Линијски клипни мотор му је био хлађен течношћу. Високо је штрчао поклопац кабине пилота, а други члан посаде (навигатор / радио-телеграфиста / стрелац), био је окренут супротно од смера лета. Хоризонтални реп је био подупрт упорницама. Вертикални реп се састојао из две истоветне, паралелне површине.