Савезна Република Југославија (скраћено СР Југославија или СРЈ) била је држава која је створена 27. априла, 1992. године, одлуком Скупштине СФРЈ, као заједничка држава Републике Србије и Републике Црне Горе. Војводина и Косово и Метохија имале су, услед мултиетничности, статус аутономних покрајина у оквиру Републике Србије, али са много мање надлежности, у односу на оне из времена СФРЈ.
Савезна Република Југославија је настала распадом СФРЈ, почетком деведесетих година 20. века. Постојала је до фебруара 2003. године, када је створена државна заједница са именом Србија и Црна Гора.
Формирање Распад СФРЈ
мини|десно|200п|Југославија 1993. године
СФРЈ се распала у оружаним сукобима, који су почели у марту 1991. године, а са проглашењем независности република Словеније и Хрватске 25.6.1991. прерасли су у грађанске ратове. Рат у Словенији између ЈНА и републичке Територијалне одбране потрајао је десетак дана, а убијено је око 66 лица, али грађански рат у Хрватској претворио у вишегодишњи рат од 1991. до 1995. Хрватске против СФРЈ и њене ЈНА, али и Срба у Хрватској (које је подржала до 1992) и оружаних снага Републике Хрватске.
Хашка конференција У сукобе у СФРЈ се умешала ЕЗ (ЕУ). Под покровитељством Европске заједнице, од септембра 1991. краткотрајним састанком у Хагу, у Палати мира, почела је са радом Међународна конференција о Југославији. Тако је почела вишемесечна конференција са прекидима, а назива се Хашком или Хашко-бриселском конференцијом. У Хагу 18.10.1991. тадашњи председавајући конференције, Питер Карингтон, предложио је да све југословенске републике добију независност и то без мењања републичких граница, али Председник Србије, Слободан Милошевић, одбио је да прихвати тај предлог, јер је Србима који су на великим подручјима Хрватске, Босне и Херцеговине били већина тиме одузимано право да наставе да живе у јединственој држави СФРЈ, а предност је дата праву република да се одвоје од СФРЈ. Слободан Милошевић није доводио у питање права на одвајање Словеније и Македоније.
Председник Црне Горе, Момир Булатовић, прво је прихватио Карингтонов предлог, али је убрзо променио мишљење и стао на Милошевићеву страну. Већ тада се могла предвиђати некаква федерација Србије и Црне Горе у будућности, с обзиром да је било само питање када ће се и БиХ одвојити од СФРЈ.Савезна Република Југославија
Процес формирања После почетка признавања независности Словеније и Хрватске у јануару 1992. године, влада Србије позвала је председнике влада Црне Горе, Македоније и БиХ да разговарају о наставку постојања Југославије, али представници Македоније нису се одазвали, као ни представници Муслимана и Хрвата из БиХ. Републике Србија и Црна Гора нису позвале на разговоре Републику српског народа БиХ, али ни Републику Српску Крајину,
Тако Република српског народа БиХ и Република Српска Крајина нису укључене у стварање нове Југославије. Муслиманско-хрватска већина у СР БиХ одржала је референдум 29. фебруара и 1. марта 1992. и већина становника БиХ изјаснила се за независност. Само представници Србије и Црне Горе од краја фебруара 1992. почели су припреме за израду устава нове Југославије, а писали су га од марта 1992. на Жабљаку у Црној Гори. Средином априла 1992. године , нацрт Устава нове државе је завршен и прослеђен републичким парламентима који су га усвојили. Међутим, важно је напоменути да је у Црној Гори одржан референдум 1. марта 1992. на коме се већина грађана изјаснили да Црна Гора уђе у федерацију са Србијом, а у Србији сличан референдум није одржан.
Проглашење Дана 27. априла 1992. године, у Београду преостали чланови Савезног већа Скупштине СФРЈ, у којој су били посланици из Србије и Црне Горе, прогласили су Устав Савезне Републике Југославије.
Према Уставу Савезне Републике Југославије, застава нове државе остала је иста као и застава њене претходнице — само без петокраке звезде, а химна је остала „Хеј, Словени”. Нови грб је постао двоглави орао у чијем су центру били историјски детаљи са грбова две републике.
Неки становници тада непризнатих република: Републике Српске и Републике Српске Крајине сматрали су ово издајом, јер су до тада поштовали устав СФРЈ, а чак су желели и припајање Републици Србији. Наредног месеца, преостале трупе ЈНА су повучене са ратишта у Хрватској, али је људство рођено у РСК, као и локална Територијална Одбрана прерасла у Српску Војску Крајине. Део ЈНА је учествовао у почетку рата у БиХ, али је на исти начин он убрзо повучен, изузев, такође, људства рођеног у БиХ, које је са месном ТО, формирало Војску Републике Српске.
Историја мини|sağ|200px|Карта Савезне Републике Југославије СРЈ у време УН санкција (1992–1995) Задржавање у имену државе реч „Југославија“, која је показивала континуитет у односу на претходне две државе, Краљевину Југославију и СФРЈ, није лако прихваћено. ЕУ, САД и већина држава у УН нису прихватиле лако име СРЈ и нису је признавале као наследницу СФРЈ, у службеним документима често се поред службеног имена СРЈ јављају имена чланица федерације „Република Србија, Република Црна Гора“, или „Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора)”, али и други називи као што су „простор Бивше Југославије“, „остатак Југославије“, неретко и каснији назив државе „Србија и Црна Гора“, или пак само „Србија“.
Убрзо после проглашења СРЈ се суочила са великим тешкоћама. На почетку грађанског рата у БиХ у Сарајеву један инцидент у коме је погинуло 16 лица довео је до осуде СРЈ у Савету Безбедности УН. Резолуцијом 757 30. маја 1992. године, Савет безбедности Организације уједињених нација увео је потпуни ембарго на размену са СРЈ; „Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора)” кажњена је као главни кривац за грађански рат у БиХ. Према неким мишљењима: „То је био почетак економског рата целог света против Србије и Срба, а у таквом рату Србија и Срби нису могли бити победници.“
Пред стварање СРЈ, у јануару 1992. године почела је неконтролисана инфлација у Југославији, а од Резолуције 757 СРЈ је пропадала и претрпела је велике штете. Од потпуне економске пропасти државу и становништво спасавала је способност земљорадничког становништва да произведе довољно хране, али и помоћ из иностранства. Дошло је до ширења незаконите трговине. Шверцери су увозили пре свега неопходну нафту, а њена цена је знатно повећана у СРЈ. Момир Булатовић писао је да је санкцијама „земља гурнута у безакоње” и „сама држава је... морала да крши законе”. Већ од 1992. преко Црне Горе, уз одобрење владе Мила Ђукановића, почела је да се организује велика нелегална трговина неопорезованим цигаретама за Италију и Србију. Инфлација у СРЈ крајем 1993. и почетком 1994. достигла је врхунац и према проценама Драгослава Аврамовића у новембру 1993. дневна инфлација је била скоро 18%, а у јануару 1994. дневна инфлација је била скоро 62%, а у децембру 1993. запослени су примали плате које су имале вредност приближну вредности 20 немачких марака (10 евра). У то време, према договору председника Србије Слободан Милошевића и председника Владе Србије Николе Шаиновића економисти предвођени Драгославом Аврамовићем, који је после постављени за гувернера Народне Банке Југославије, направили су план заустављања инфлације, који се примењивао од јануара 1994. Средином 1994. дошло је до стабилизације привреде у Србији, а забележен је и мали раст индустријске производње, али просечне плате у СРЈ биле су ниске, износиле су око 100 динара (то је вредело 100 немачких марака, или 50 евра).
Упркос тешкоћама у време грађанских ратова на подручју бивше Југославије, из СРЈ је до средине 1994. године одлазила материјална помоћ, добровољци и друго за Србе у РСК и РС. Министри иностраних дела САД, Велике Британије, Француске, Немачке и Русије 30. јула 1994. у Женеви одржали су састанак и договорили су се да треба проширити санкције према СРЈ уколико Срби у БиХ не прихвате план такозване „Контакт групе”. Слободан Милошевић и Момир Булатовић су одлучили да покажу да нису уз Србе у РС и у августу 1994. по наређењу Владе СРЈ затворена је граница према РС, а уведен је ембарго на извоз оружја и других сировина у РС. За тај поступак СБ УН „наградио” је СРЈ делимичним суспендовањем санкција уведених Резолуцијом 757 (30. мај 1992), то јест одобрен је саобраћај (ваздушни и поморски), културна, научна и спортска сарадња чланица УН са СРЈ.
Такође, поред санкција према Републици Српској, поступно су прекидани сви контакти са Републиком Српском Крајином. То је ослабило положај Срба у овим непризнатим државама. Иако позвана, Савезна Република Југославија (по Милошевићевом наређењу) је одбила да војно интервенише како би спречила нестанак Републике Српске Крајине, који се догодио у нападу војске Хрватске „Олуја“ почетком августа 1995. године, а више од 200.000 Срба је прогнано из Хрватске и већином су долазили у Србију. Убрзо, НАТО бомбардовање Републике Српске у августу и септембру 1995. године приморало је Републику Српску да преда велики део територије Бошњацима и Хрватима.
Сви ови догађаји из касног лета те године довели су до преговора о миру, одржаних у Дејтону, у војној бази Рајт Петерсон, у новембру 1995. године, на позив САД. Захтевало се присуство представника Србије, Црне Горе и СРЈ, представника Хрватске, Изетбеговића као вође Бошњака, позвани су и представници Хрвата из БиХ, а делегацију Републике Српске је водио Момчило Крајишник (у САД су били непожељни Радован Караџић и Ратко Младић), али Слободан Милошевић је имао право да прегласа делегацију Републике Српске. Након готово три недеље преговора, постигнут је договор, којим је БиХ подељена на два ентитета Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине, али са неколико заједничких институција и као једна држава БиХ. Споразум је потписан 21. новембра 1995. године, а мир је званично склопљен у Паризу 14. децембра исте године. Склапање мира је омогућило да суверене државе чланице Уједињених нација укину санкције, а да се преостале државе настале у грађанским ратовима на подручју Југославије од 1991. до 1995. међусобно признају. У Дејтону, Слободан Милошевић договорио се са Туђманом о „реинтеграцији” подручја Вуковара и Барање (која је била под контролом УН, до 1998) у Хрватску, на основу тога потписан је 12. новембра 1995. Ердутско-загребачки споразум.
Јачање унутрашњих сукоба у СРЈ (1996–1998) мини|200п|десно| Слободан Милошевић Грађански ратови у Словенији, Хрватској и БиХ довели су до доласка великог броја избеглица у Србију, али део избеглица из Србије прелазио је у треће државе. Највише избеглица у Србији био је 1996. године, када је пописано око 620.000 избеглих лица. То је отежавало економско стање у СРЈ, али економске санкције УН и ЕУ су суспендоване, а потом и укинуте. То је омогућило мањи економски опоравак СРЈ. Ипак, у САД нису били задовољни стањем у Србији и на Косову и задржали су такозвани „спољни зид санкција”. Као део притиска на СРЈ остао је и њен нејасан положај у УН, у којим СРЈ није потврђена као чланица. Положај СРЈ у УН није решаван, али од средине 1997. године у СБ УН, али и на другим међудржавним састанцима отварани су разговори о Косову, уз изјаве да Косово није „није унутрашња ствар Југославије“. Од краја марта 1996. до 1998. повећавао се број оружаних напада ОВК на Космету, који су у водили у Рат на Космету од почетка марта 1998. Због тога од 1998. санкције САД и ЕУ су поступно враћане, а у СБ УН усвојена је одлука о забрани продаје оружја за СРЈ.