Човек са гвозденом маском () је један од најчувенијих затвореника у француској историји. Мистерија која окружује његов живот, као и разни филмови и романи који га описују не престају да побуђују машту.

Полазна тачка легенде је смрт која је, после дугог заточеништва, задесила 19. новембра 1703. у злогласном затвору Бастиља једног затвореника чије име, као ни разлоге хапшења, нико није знао. Сахрањен је под именом -{Marchiali}-, премда неки извори наводе имена -{Marchioly}- или -{Marchialy}-. На темељу тих чињеница, прича је знатно преувеличана, предање јој је придодало бројне детаље, политика ју је узела под своје, те је човек са гвозденом маском постао, из пера Волтера, симбол краљевског апсолутизма.

Историјске чињенице мини|десно|400п|„Човек са гвозденом маском.“Гравура непознатог аутора из 1789.Према тврђењу садржаном у легенди ове гравуре — а које открива могућу револуционарну пропаганду — човек са гвозденом маском није нико други до Луј Бурбонски (1667—1683), гроф од Вермандоа, ванбрачни син Луја XIV. „Човек са гвозденом маском, односно прича о њему, која је тако дуго заокупљала пажњу мноштва аутора, управо је изашла из мрачног хаоса где ју је варварска дискреција министарских посредника била затурила све до данас. Документи пронађени у Бастиљи нам указују да је то име одувек представљало Луја Бурбонског, грофа од Вермандоа, биолошког сина Луја XIV, рођеног 2. октобра 1667, који је осуђен на доживотну робију јер је, са 16 година, ударио шамар престолонаследнику. Да би сакрили његове црте лица непрозирном копреном, ставили су му на лице гвоздену маску чије су му челичне опруге и подбрадник омогућавале да се прехрани и одржи у животу. Тренутак његовог затварања смешта се у 1683. годину. Овај злосрећни принц је умро у Бастиљи 1703. године након заточеништва дугог 20 година по разним затворима. (Они који би желели да се подробније информишу о целој ствари могу да погледају документ који се продаје у -{Rue de Chartres N° 85.}-)“ Дана 4. септембра 1687, усред владавине Луја XIV, једне рукописне новине, које су се кришом читале, известиле су своје читаоце да је официр г. Де Сен-Марс одвео „по краљевом наређењу“ неког затвореника у тврђаву на острво Сент Маргерит, у Прованси. „Нико не зна о коме је реч; забрањено је изговорити његово име и постоји наређење да се убије уколико га сам изусти; спроведен је носиљком са челичном маском на лицу, а све што се могло дознати од г. Де Сен-Марса било је да је тај сужањ дуго времена провео у Пињеролу () и да јавност верује како је он мртав.“

Затим, 29. септембра 1698. друге новине обзнаниле су да је „г. Де Сен-Марс, који је био управитељ острва Сент Онора и Сент Маргерит, стигао овде пре неколико дана да би преузео управљање Бастиљом, по жељи Његовог Величанства.“ Дана 3. октобра исто гласило додало је да је „г. Де Сен-Марс преузео руковођење Бастиљом, у коју је сместио затвореника који је путовао с њим, а другог је, пролазећи кроз Лион, оставио у месту Пјер ан Сиз.“

Друго помињање затвореника са гвозденом маском налази се у књижици анонимног аутора: Тајни мемоари у прилог историји Персије (-{Amsterdam, 1745, in-12}-), која није ништа друго до сатира о политичким и љубавним сплеткама на двору Луја XIV, под персијским именима. У њој се говори о посети регента једном маскираном политичком затворенику. Тај затвореник, који је премештен из тврђаве града Хормуза (острво Сент Маргерит) у тврђаву града Исфахана (Бастиља), није нико други до Луј Бурбонски (1667—1683), гроф од Вермандоа, син Луја XIV и гђице Де Ла Валијер, ухапшен јер је лупио шамар престолонаследнику, а за кога се сматрало да је умро од куге. „Заповедник градске тврђаве Хормуз, како се наводи у Мемоарима, односио се према свом затворенику с најдубљим поштовањем; лично га је послуживао и преузимао би послужавнике на вратима ћелије из руку кувара, од којих ниједан никада није видео лице Жијафеа (-{Giafer}-) (гроф од Вермандоа). Принц се једнога дана досетио да врхом ножа уреже своје име на полеђини тањира. Роб у чије је руке тај тањир допао веровао је да ће се додворити команданту тиме што ће му однети тањир и надао се да ће за то бити награђен; али се овај несрећник преварио у својим очекивањима, те је одмах извршио самоубиство како би са њим била покопана строго чувана тајна. Жијафе је остао заточен током више година у цитадели Хормуза. Напустио ју је само једном, и том приликом је премештен у цитаделу Исфахана, када је Ша-Абас (Луј XIV) поверио на управљање тврђаву Исфахана команданту, као знак захвалности за његову оданост. Предузете су мере опреза, како у Хормузу тако и у Исфахану, те је принцу стављена маска пошто су, из разлога могуће болести и других разлога, морали да га изложе погледима. Неколицина људи од речи потврдила је да је видела у неколико наврата тог маскираног затвореника како се обраћа управитељу на „ти“, док је, с друге стране, управитељ њега безгранично уважавао.“исечак из чланка Човек са гвозденом маском у Великом универзалном речнику из 19. века, том 10,

Легенду је први зачео Волтер посветивши „Човеку са гвозденом маском“ део XXV поглавља књиге Век Луја XIV, која је први пут штампана 1751. године. Истичући да је та особа била лишена слободе исте године када је умро Жил Мазарен, 1661, он је први који је изнео детаљ, осмишљен да побуди машту, о „масци на чијем су се подбраднику налазиле челичне опруге које су му остављале могућност да једе са маском на лицу“ додајући: „Постојало је наређење да га убију ако се разоткрије.“ Напомиње, такође, да су се према затворенику односили са највећим почастима, да му је свирана музика у ћелији и да је: „Испољавао је склоност за одећом изванредне финоће и чипкама.“ Године 1752. ново издање књиге Век Луја XIV доноси анегдоту о сребрном тањиру на којем је затвореник написао своје име бацивши га потом кроз прозор затвора; пронашао га је неписмени рибар и однео управитељу затвора који му је рекао, пошто се претходно уверио да рибар није могао одгонетнути шта је на тањиру писало: „Хајдете, треба да будете веома срећни што не умете да читате.“

Заточеништво дуго тридесет и четири године Извод из записника вођеног у затвору од 19. новембра 1703. сведочи о смрти затвореника у Бастиљи. Записник је водио поручник Етјен ди Жинка:

„У понедељак 19. новембра 1703. затвореник који је стално носио црну баршунасту маску — а коју је г. Де Сен-Марс, управитељ, био донео заједно са њим са острва Сент Маргерит — коју је дуго времена чувао, осетио се лоше по изласку са мисе и умро је истога дана у десет сати ноћу [...] овај непознати затвореник који је тако дуго био чуван сахрањен је у уторак у четири сата после подне, 20. новембра на гробљу Сен Пол, у нашој парохији; у гробљанском записнику г. Де Розарг, војни лекар, и г. Реј, хирург, наденули су му име које мени није познато.“ на маргини је забележено: „После сам сазнао да су га у записнику завели под именом г. Де Маршиел и да је сахрана плаћена 40 ливри.“ Записник који је вођен у парохији Сен Пол наводи са своје стране: „Дана 20. новембра о. г. Маршиоли [или Маршиали], стар око четрдесет пет година, преминуо је у Бастиљи, а његово тело сахрањено је на гробљу Сен Пол у његовој парохији, у присуству г. Розарга, војног лекара, и г. Регла, хирурга Бастиље, који је дао свој потпис.“

Године 1769. у Расправи о различитим видовима доказа који служе да установе истину у историји, Пер Грифе (1698—1771) дао је следећа појашњења.

„Међу официрима, војницима и послугом још је живо сећање на затвореника са маском, а бројни очевици сведоче да је био отишао у двориште не би ли присуствовао црквеној служби. Чим је умро, спалили су углавном све што је користио, попут рубља, одеће, душека, покривача; састругали су и окречили све зидове његове собе, променили под и тако уклонили све трагове његовог боравка из бојазни да је могао сакрити коју цедуљу или какав знак који би открио његово име.“

Затвореник је стигао заједно са својим тамничаром Бенињом Доверњ де Сен-Марсом (бившим мускетаром и особом од поверења Франсоа Мишел Ле Тељеа, тј. маркиза Лувоа) када је овај постао управник Бастиље 1698. године. Ово потврђује други извод из записника о примању затвореника од 18. септембра 1698:

„У четвртак 18. септембра у три сата поподне господин Де Сен-Марс, управник замка Бастиља, дошао је по први пут након службовања на острвима Сент Маргерит и Сент Онора и довео са собом на носиљци старог затвореника који је био утамничен у Пињеролу, ког је увек држао са маском на лицу, чије име се не изговара [...] тог затвореника ће опслуживати г. Де Розарг, а храниће га господин управник“.

мини|десно|250п|Затвор на острву Сент Маргерит у коме је боравио човек са гвозденом маском

Из овога произилази да је затвореник са маском био нераздвојни пратилац Сен-Марса приликом сваког његовог премештања на нову службу: био је са њим на острву Сент Маргерит, које припада групи Леринских острва (у близини канске обале), на које је стигао 30. априла 1687, а пре тога на острву Егзил, на које је био премештен 1681, као и на тврђави у Пињеролу, у Пијемонту, којом је Сен-Марс командовао од 1665. до 1681. године.

Приликом доласка на острво Егзил, Сен-Марс је био у пратњи двојице затвореника: „Његово Величанство [...] сматра да је добро што вам предаје острво Егзил на управљање […] на које ће бити премештени затвореници који су под вашим надзором а за које мисли да су исувише важни да би били препуштени иком другом осим вама“ (Писмо које је Лувоа упутио Сен-Марсу 12. маја 1681). „Стараћу се о двема затворским птичицама које су ми поверене на чување, које немају другог имена до господа из доње куле“ (Сен-Марс у писму Д’Естраду, 25. јуна 1681). За ове затворенике било је процењено да су исувише значајни те им је био саграђен на Егзилу посебан затвор, што је, иначе, на више месеци одгодило њихов трансфер на нову локацију.

Један од двојице затвореника о којима се говори преминуо је поткрај 1686. године или на почетку 1687, непосредно пре него што је Сен-Марс био премештен на острво Сент Маргерит. Други затвореник стигао је на Сент Маргерит 30. априла 1687. у носиљци затвореној цирадом. Наменили су му засебан затвор, са погледом на море, у који се могло ступити само пошто се претходно прођу вишеструка узастопна врата.

Затвореник је стигао у Пињерол 24. августа 1669. Дана 19. јула Лувоа пише Сен-Марсу о затворенику којег му је послао: „од највеће је важности да буде добро чуван и да ни на који начин не може да саопштава новости, ни писмом никоме […] постарајте се да у наредним данима просторије у којима буде боравио не пружају поглед на места којима неко може прићи и нека буду са више врата, забрављених једна за другим, тако да ваши стражари не могу ништа чути. Треба да ви лично однесете овом јаднику једанпут дневно нешто од чега ће моћи да преживи тај дан и да никада не слушате, ни под каквим изговором, оно што вам жели рећи, претећи му увек да ћете га убити ако икада заусти да вам каже било шта друго осим о својим основним животним потребама“.

Када је Лувоа умро, 1691, његов син Барбезије, који га је наследио, писао је Сен-Марсу како би потврдио раније дата упутства: „Када будете имали нешто да ме известите о затворенику о коме се старате двадесет година, молим вас да предузмете исте мере опреза као када сте обавештавали г. Лувоа.“

Контроверзе око ношења маске

Затвореник је разбуктао машту. У стварности, ништа не даје за право да се тврди како је затвореник стално био под маском. Изгледа да је био приморан да носи маску само приликом премештања, да пролазници не би могли да га препознају.

Коришћење маске недвосмислено се помиње само 1698. током пута за Бастиљу: помиње се у записнику о примању затвореника (в. изнад), као и у описуштампано у -{Année littéraire}- 30. јуна 1778 етапе пута г. Де Сен-Марса, који је сачинио унук његовог брата у замку Палто:

Тумачења