Асонанца ( — звучати у складу) је фигура дикције која настаје понављањем истих самогласника ради постизања одређеног звучног ефекта. У старој француској поезији последњи акцентовани вокал, и то у низовима узастопних стихова, „асосира“. Пошто су се неки стихови почели римовати, у новијој поезији асонанца се почела супротстављати рими, тј. почела је да се ослобађа. Када се користи у комбинацији са римом, асонанца се назива „неправом“ или „ нечистом“ римом. Јавља се у поезији, где се користи да би се постигла еуфонија, тј. милозвучност. Асонанца се поред поезије јавља и у изрекама. Коришћена је и у енглеској поезији, а важна је и за француску, шпанску и келтску поезију.
Примери Владислав Петковић Дис, Можда спава Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао Сима Пандуровић, Родна груда Све се више воли што се већма стари Јован Јовановић Змај, Ђулићи XXXVI Дивље створе и облике, Ено, ено већ се губе, Па се опет врате Бранко Радичевић, ? Одо одма, лего у постељу, Да одспавам своју рану вељу, Лего тако, па лего и онако
Види још Алитерација
Референце
Литература
Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Друго допуњено издање, Београд, Нолит, 1992. Миливој Солар, Теорија књижевности, Загреб, Школска књига, 1989.
Спољашње везе Дефиниција, етимологија, примери Assonance Извод из речника Rhetorical Figures in Sound: Assonance Основне одлике
Категорија:Стилске фигуре Категорија:Фигуре дикције