Битка код Батине (или Батинска битка) једна је од највећих и најкрвавијих битака вођених на простору Југославије током Другог светског рата. Вођена је од 11. до 29. новембра 1944. године између јединица совјетске Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије (НОВЈ) са једне стране, и немачког Вермахта и мађарских снага са друге стране. Циљ операције био је форсирање Дунава, успостављање стратешког мостобрана на десној обали реке у Барањи, што би омогућило даљи продор Црвене армије према Будимпешти и Бечу. Немци су, са друге стране, по сваку цену покушавали да спрече прелазак савезничких снага и заштите бок својих армија у повлачењу, као и да сачувају последње изворе нафте у Мађарској.
Битка је вођена у изузетно тешким условима, на терену који је био потпуно неповољан за нападача, и остала је запамћена по огромним губицима на обе стране, изузетној храбрости и пожртвованости бораца. Окончала се одлучујућом победом јединица НОВЈ и Црвене армије. На месту битке данас се налази меморијални комплекс. По количини ангажованих снага, интензитету борби и стратешком значају, Батинска битка представља највећу војну операцију на тлу Југославије током рата.
Стратешки увод У јесен 1944. године, војно-политичка ситуација на Источном фронту драматично се променила у корист Савезника. Након сламања немачких снага у Јашко-кишињевској операцији, Румунија и Бугарска прешле су на страну Савезника, што је отворило огроман продор у немачком одбрамбеном систему на југоистоку. Након успешно изведене Београдске операције, у којој су заједно учествовале јединице НОВЈ и Црвене армије, ослобођени су Београд, Банат и Бачка, док су у Срему отпочеле борбе на новоформираном Сремском фронту.
Ови успеси отворили су пред совјетском Врховном командом (Ставка) нове стратешке могућности. Главни циљ постало је заузимање Будимпеште, што би избацило из рата последњег Хитлеровог савезника, Мађарску, и отворило пут ка Бечу и самој Немачкој. План је предвиђао концентрични напад на Будимпешту: снаге 2. украјинског фронта маршала Малиновског напредовале су са истока, док је 3. украјински фронт маршала Толбухина добио задатак да изврши дубоки заобилазни маневар са југа. Да би се то остварило, било је неопходно форсирати Дунав и преко Барање и јужне Мађарске избити на бок и у позадину немачких снага које су браниле Будимпешту.
Са друге стране, немачка команда била је свесна смртне опасности. Губитак мађарских нафтних поља око Нађкањиже, која су у том тренутку обезбеђивала око 80% укупне производње нафте за Трећи рајх, значио би сигуран колапс ратне машинерије. Такође, продор Црвене армије преко Дунава угрозио би повлачење огромне Групе армија „Е“ која се уз тешке борбе пробијала из Грчке и Албаније преко Санџака и Босне. Због тога је одбрана десне обале Дунава постала апсолутни приоритет.
Избор места за форсирање Команда 3. украјинског фронта одабрала је за прелазак реке одсек код села Батина. Са војне тачке гледишта, ова одлука је била крајње ризична и наизглед нелогична. Терен је био изузетно неповољан за нападача: Лева, бачка обала била је ниска, мочварна и услед јесењих киша и високог водостаја Дунава претворена у непроходну каљугу. Једини чврст прилаз био је уски пут од Бездана ка Батини, који је непријатељ лако могао да контролише. Десна, барањска обала била је доминантна. Изнад самог села уздизала се стрма Беломанастирска греда (позната и као Батинска или Златна планина), са које су немачке снаге имале савршен преглед и контролу над реком и прилазима. Река Дунав је на том делу широка око 500-600 метара, а због поплава је формирала бројне рукавце и мочваре, чинећи прелазак још тежим. Немачка одбрана била је изузетно добро припремљена. Село Батина је претворено у тврђаву, са рововима, бункерима и митраљеским гнездима укопаним у саме литице изнад реке. Истакнуте коте, попут коте 169 („Крваво брдо“) и 205, биле су снажно утврђене.
Ипак, совјетска команда је, упркос свему, изабрала Батину из неколико стратешких разлога. Други могући правци (код Баје или Мохача) били су плићи и ближе главнини немачких снага, што би омогућило брз и снажан противнапад. Апатински правац је водио у непроходне поплављене шуме, што би онемогућило употребу тенкова. Батински правац је, иако најтежи за освајање, нудио највећу стратешку дубину након пробоја. Управо због изузетно тешких услова за напад, немачка команда није очекивала главни удар на овом месту, што је отварало могућност постизања оперативног изненађења.
Снаге 75. стрељачког корпуса 57. армије и тек основане 51. војвођанске дивизије НОВЈ распоредиле су се на левој обали Дунава од Баје до Бачке Паланке. Са друге стране Вермахт је распоредио дивизију „Бранденбург“ од ушћа Драве до Батине, а од Батине до Баје новоформирану 31. СС добровољачку гренадирску дивизију, појачану мађарским јединицама. Комбиноване немачке снаге у почетку батинске операције бројале су преко 30.000 војника, а на крају преко 60.000 војника.Срета Савић: 51. ВОЈВОЂАНСКА ДИВИЗИЈА. стр. 28, према Архив Војноисторијског института, к. 2, рег. бр. 12/1; НАВ. НТ. 311 ф. 191; генерал--пуковник Шарохин, пук. В. Петрукин: Војноисторијски журнал, 1961, 2. стр. 25—36; Архив Војноисторијског института, к. 1395, рег. бр. 1-4. Над њима је команду преузео штаб 2. оклопне армије, који је своје корпусе у Југославији постепено предавао групи армија Е. Јединице на Сремском фронту (Први пролетерски корпус и 68. стрељачки корпус Црвене армије) имале су задатак да снажним притиском вежу немачке снаге пред собом, и онемогуће њихово пребацивање у Барању.
Битка Операција је планирана у две главне фазе: форсирање реке на два места (главни удар код Батине и помоћни код Апатина) и обједињавање мостобрана у јединствену целину, након чега би уследио продор у дубину Барање.
Припреме и извиђање У ноћи између 7. и 8. новембра, мале извиђачке групе Црвене армије и НОВЈ пребациле су се на десну обалу. Група извиђача 703. стрељачког пука, предвођена капетаном Решетовим, успела је да се непримећено искрца на малој ади северно од Батине. Убрзо су откривени и уследила је борба у којој је већина извиђача погинула, али су преживели успели да се одрже до доласка главних снага, шаљући драгоцене информације о немачким положајима.
У ноћи 9. на 10. новембар, прва извиђачка група састављена од бораца 12. војвођанске бригаде и 233. дивизије Црвене армије, под командом пуковника Сидоренка, успела је да неопажено пређе Дунав. Приближили су се непријатељским положајима на само неколико метара и тамо у потпуној тишини чекали долазак главнине, спремни да им сигналима означе положаје. Атмосфера пред напад била је напета. Командант 12. војвођанске бригаде, Душан Дороњски - Јоцика, заједно са својим штабом, провео је последње сате пред напад у ишчекивању, док су борци, већином младићи из Војводине којима је ово била прва велика битка, у тишини припремали оружје и чамце.
Први талас: Прелазак Дунава (11. новембар) У зору 11. новембра, уз снажну артиљеријску припрему, почео је главни напад. Два батаљона 233. дивизије Црвене армије и један батаљон 12. војвођанске ударне бригаде, укрцани у мале рибарске чамце, кренули су преко реке. Под кишом метака и граната, први талас је успео да се искрца на десну обалу. Одмах је уследио јуриш на немачке ровове укопане у саму обалу. У крвавој борби прса у прса, бајонетима и ручним бомбама, нападачи су успели да сломе прву линију одбране и заузму узани појас обале. Међу првима који су упали у немачки ров био је борац 12. бригаде Рашид, који је у борби заробио немачки пушкомитраљез „шарац“ и одмах отворио ватру по непријатељу, омогућивши осталима да напредују. Први напад био је усмерен на Драж, коту 205 и Змајевац, али је пред овим утврђеним положајима заустављен.
Током поподнева и ноћи 11. на 12. новембар, пребачени су и остали батаљони 12. бригаде, чиме је мостобран незнатно проширен. Међутим, био је плитак, изложен константној ватри са доминантних висова, и сваки метар се плаћао огромним жртвама.
Уличне борбе и немачки противнапади (12–15. новембар) Схвативши озбиљност ситуације, немачка команда је убацила у борбу све расположиве резерве. Већ 12. новембра уследио је жесток противнапад делова 35. СС дивизије, подржан тенковима и авијацијом. У жестоким борбама, јединице НОВЈ и Црвене армије потиснуте су на саму ивицу села Батина. Наредна три дана водиле су се непрекидне уличне борбе за сваку кућу, сваки подрум. Немци су убацивали свеже снаге, покушавајући да по сваку цену одбаце браниоце мостобрана назад у Дунав. Ситуација је постала критична 15. новембра, када су совјетске и југословенске снаге биле збијене на узани простор ширине једва један километар и дубине неколико стотина метара. У овим борбама истакао се Тодор Јосимовић - Тоша, пушкомитраљезац из 12. бригаде, који је са својим „шарцем“ упорно бранио заузете куће, одбијајући немачке јурише.
Паралелно са борбама код Батине, у ноћи 14. новембра, јединице 236. дивизије Црвене армије и 8. војвођанске бригаде извршиле су помоћни десант код Апатина. Успели су да заузму мостобран у поплављеним шумама и крену у напад према Моњорошу и замку Тиквеш.
Прекретница и консолидација (16–29. новембар) У ноћи између 15. и 16. новембра, у најкритичнијем тренутку битке, на мостобран су пребачене свеже и елитне снаге: цела 73. гардијска „Стаљинградска“ дивизија Црвене армије, као и други батаљони 7. војвођанске бригаде. Ова појачања су заменила потпуно исцрпљене јединице 12. бригаде, које су пет дана водиле непрекидне борбе.
Дана 16. новембра, са свежим снагама, кренуо је општи јуриш. Најкрвавије борбе вођене су за железничку станицу Батина и коту 169, која је због огромних губитака прозвана „Крваво брдо“. Након целодневних јуриша, отпора и противнапада, до краја дана отпор немачке 35. СС дивизије је коначно сломљен, а до 19. новембра заузети су кључни положаји на Батинској коси.
Период од 20. до 29. новембра представља другу фазу операције, која је била кључна за постизање пуног стратешког циља. Главне активности биле су: Проширење и спајање мостобрана: Снаге Црвене армије и 51. војвођанске дивизије наставиле су напредовање како би спојиле два одвојена мостобрана – главни код Батине и помоћни код Апатина, стварајући јединствену основицу за даље операције. Ослобађање места у Барањи: У овом периоду вођене су борбе за важна насељена места. 23. новембра ослобођени су Змајевац и Драж. 26. новембра пробијена је немачка линија код Седеркења, што је отворило пут ка Печују. Коначно, 28. новембра ослобођена је Дарда, најважнија саобраћајна раскрсница у Барањи. Консолидација фронта: До 29. новембра, операција је у потпуности успела. Мостобран је проширен на дубину од око 15 км и ширину од 40 км. Савезничке снаге су избиле на реку Драву, чиме су потпуно овладале подручјем Барање.
Хероји Батинске битке Батинска битка остала је упамћена по масовном хероизму и пожртвованости бораца обе савезничке војске. За исказану храброст, 33 борца и старешине Црвене армије проглашена су за Хероје Совјетског Савеза.
Један од најистакнутијих примера је митраљезац Иван Фјодорович Ананајев. Током борби за коту 206, његово митраљеско одељење остало је одсечено од главнине. Хладнокрвно пуштајући Немце на блиско одстојање, наносио им је тешке губитке. Када су Немци кренули у јуриш да га ликвидирају, наредио је својим борцима да се повуку, док им је он штитио одступницу. Иако тешко рањен три пута, наставио је да пуца до последњег метка. Када је немачки официр пришао да га докрајчи, Ананајев је, иако на измаку снаге, успео да из пиштоља пуца у њега и усмрти га, након чега је и сам подлегао ранама. За овај подвиг постхумно је проглашен за Хероја Совјетског Савеза.
Жртве Због изузетно жестоких борби, тешког терена и одлучности обе стране, губици у Батинској бици били су огромни. У борбама које су трајале 18 дана новембра 1944. године, на ширем подручју Батине погинуло је најмање 1.885 савезничких војника. Губици Црвене армије износили су 1.237 погинулих бораца. Губици НОВЈ (51. војвођанске дивизије) износили су 648 погинулих бораца.