мини|Илирска племена, према теоријама о најширем опсегу илирске групације
Илири (; ) су били скупина разнородних племена, која су током предримског и римског периода била настањена на западним подручјима југоисточне Европе, превенствено у областима које су се пружале дуж источних обала Јадранског мора, а такође и у дубљем залеђу. Територија коју су насељавали је постала позната као Илирија, иако нису имали званичну државу. Касније је та територија идентификована као територија већег дела Албаније, Црне Горе, већи део Хрватске и Босне, Србије, и неких делова Словеније. У науци постоје различита мишљења о опсегу илирског простора и припадности појединих племена илирској групацији. Иако општа сагласност не постоји ни поводом питања и етничкој, односно лингвистичкој класификацији Илира, већина истраживача сматра да су припадали индоевропској етнолингвистичкој породици.
мини|Илирска племена (на енглеском)
Мишљење Густава Косине је било да су пореклом из Лужице у Немачкој одакле су дошли на балканско подручје и изазвали сеобу Грка око 1300. п. н. е. Тај процес њиховог досељења је значио крај за бронзанодобске заједнице које су пре њих живеле на тим просторима. Новију теорију су развили Алојз Бенац и Боривој Човић 1960-их, ефективно дискредитујући пређашња мишљења о Илирима као придошлицама. По њихову мишљењу, групе из гвозденог доба на Балкану познате као "Илири" су углавном аутохтоне, а периодичне сеобе (попут халштатских сеоба, односно дисперзије Латенске културе популарно познате као Келти у 4. и 3. веку п. н. е.) нису значајно измијениле етнички супстрат домаћег становништва који је еволуирао кроз стадијуме које Бенац дефинише као пред-Илире, прото-Илире и Илире.
мини|Илирска племена (на енглеском)
Илирска племена су почела успостављати комплексније прото-државне творевине под медитеранским (претежно Хеленским) утјецајима тек у касно жељезно доба. Илири нису живјели у организованој држави, него у племенским заједницама, а једини изузетак је раздобље од 396. п. н. е. - 28. п. н. е., кроз који период је постојале три илирске државе:Краљевина Илирија (396-168. пре нове ере),Краљевина Дарданија (396-28. године пре нове ере) и Република Даорсон (396-50. године пре нове ере).Познати су им краљеви Бардил, Клит, Плеурат, Генције, Монун, Батон, Агрон и краљица Теута.Ilirska plemena – vladari zapadnog Balkana
Историја
Илири су поред Трачана један од најзагонетнијих палеобалканских народа, иако су били уплетени у историју Грка, Македонаца и Римљана они су имали магловите представе о илирском пореклу, земљама, навикама и обичајима. Управо због тога је све што је изречено у античким изворима подложно сумњи, а у савременој историографији постоје неусаглашености - како по питању етногенезе, тако и у сагледавању њихове територије, културе и начина живота.
Илирију и Илире први помиње Херодот (485-425. п. н. е.) у својој Историји, али сасвим узгредно; он смешта Илирију око изворишта реке Ангрос (данашњи Ибар), у планинску област у југозападном делу Балканског полуострваХеродот, Историја, Београд, Дерета, 2003..
Тукидид (око 460-400. п. н. е. сведочи да су илирске земље захватале и приморске области на југоисточној обали Јадранског мора.
У Периплосу делу анонимног аутора из 330. п. н. е. названог Псеудо - Скилакс дат је подробнији опис илирске обале у коме он спомиње поименце нека илирска племена. Он их смешта јужно од Либурна, јужно од југоисточне обале Јадрана све до Хаоније и Крфа. Од поименце споменутих племена, само су Енихејци лоцирани ближе Бококоторском заливу. У доцнијим изворима ( Псеудо Скимнус, Плиније, Страбон и др.) поменуто су, између осталих племена и Illirii proprii dicti (прави Илири), племе које је било настањено негде у области око Скадра и Лисуса (северна Албанија), према коме су Грци назвали цео народ, а Римљани пространу територију на Балкану коју су назвали провинцијом Илирикум. Антички писци су етникон Илири често употребљавали као назив за различита племена која су сигурно била неилирска (Енхелејци, Бриги, Дарданци).
Постепено су назив Илири и Илирија све више губио етнографска обележја, а добијао географска и административна. Ипак се може реконструисати реална слика о територијама Илира. Илири, име које је носило само једно племе временом се пренело на сва племена која су њему била језички и културно блиска северно од Епира и западно од Македоније.
У V веку п. н. е. Илирија и Илири су се простирали од реке Генсус (данас Шкумбин у северној Албанији) до изворишта Ангроса (данас Ибар на северу Црне Горе), а у IV и III веку п. н. е. та територија је проширена према југу до ушћа Ауса (данас Вјоса на југу Албаније), а према северу до ушћа Наренте (данас Неретва у Херцеговини. То значи да су Илири у доба свог највећег процвата живели на територији која се на југу граничила са Епиром, на истоку Македонијом, на североистоку и северу територијама Дарданаца и Панона, а на западу са територијама Јапода, Далмата и Либурна. Лингвистичка истраживања потврђују да су Илири насељавали назначене територије. Илири нису имали писменост тако да су ти остаци сведени на неколико стотина личних имена, топонима, као и три - четири речи сачуваних код античких писаца. Проучавањима тих скромних остатака поуздано је утврђено да су Илири говорили посебним индоевропским језиком.
Етногенеза Откако су шездесетих година напуштене тезе о досељавању Илира са севера, из средње Европе, усредсређена је пажња на археолошке налазе који би указивали на присуство Индоевропљана на будућим Илирским територијама. Већина југословенских и албанских археолога је било склоно да обичај сахрањивања под тумулима који су документовани у Албанији и Црној Гори у енеолиту и рано бронзано доба (III-почетак II миленијума п. н. е.) повеже са најранијим присуством Индоевропљана на овим територијама.
На основу чињенице да се од овог времена локална култура развијала континуирано, претпостављено је да њени садржаји илуструју процес етногенезе Илира. Међутим, тешко је ову теорију било поткрепити археолошким налазима.
Тек од краја VII века п. н. е. на свим илирским територијама започињу интеграциони процеси који доводе до формирања неколико великих етнокултурних целина.
У V веку п. н. е. у периоду који непосредно претходи стварању прве илирске краљевине култура из грчких колонија на јадранској обали све дубље продире у унутрашњост балканског полуострва тако да постепено долази до акултуризације ранијих регионалних култура.
О племенима трачко-илирске гране индоевропске језичке породице, настањених некада у подручјима од Панонске низије па до обала Јадранског мора и јужне Италије, Густав Косина сматра да су поријеклом из Лужица у Њемачкој одакле су дошли на балканско подручје и изазвали сеобу Грка. У ове крајеве дошли су око 1300 година прије нове ере. Процес њиховог досељења значио је крај за бронзанодопске заједнице које су прије њих живјели у тим просторима (које на подручју Истре називамо Градињци). Илири почињу да се мешају са балканским неолитским становништвом, стварајући протоилирске културе бронзаног доба. Римском окупацијом долази до депортације дијела становништва и до постепене асимилације остатака. Доласком Словена у ове крајеве, вјероватно се само у планинским крајевима сачувало становништво изворно илирског рода. Илири нису живјели у организованој држави, него у племенским заједницама. Изузетак је раздобље од 250. п. н. е. до 167. п. н. е. када су живјели у организованој држави. Познати су им краљеви Агрон, Епулон и краљица Теута.
Археологија и антропологија
Археолог Ђорђе Јанковић ископавањима старих насеља по Банату и Бачкој стекао је сазнање о грнчарији са терена. Године 1990. објавио је, заједнo са археологом Милицом Јанковић, књигу о тим ископавањима, Словени у југословенском Подунављу, где каже:
Насеља у Банату и Бачкој која су датирана у време пре досељавање народа, то је реч о аутохтоним Словенима повезаним са културом Илира јединим аутохтоним становништвом.
Јанковић је такође радио на ископавањима манастира Тврдош и Иловица на Превлаци. Године 2015. написао је књигу Предање и историја цркве у Срба у светлу археологије, где каже:
Манастир Тврдош и манастир Иловица на Превлаци доносе своје археолошко сазнање, пронађена грнчарија припада Словенима илирског порекла. Тамо су постојала и антрополошка сазнања. Антрополошка анализа 17 људских скелета показује да већина припадају домородцима или ти Илирима. Цетињска култура је кренула од пре 4000. година од којега времена може да се прати антрополошки динарски тип људи, односно ови људи су онда били предци Илира од Цетињске културе.
Цетињска култура је култура енеолита и бронзаног доба. Простор Далмације, Херцеговине и јужне Босне је потврдно где су живели Илири цетињске културе.
Даорсон је био град који је био насељен пре 2300 година Илирима. Он се налази у средини динарског планинског узвишења. Његови археолошки мегалитски остаци са пронађеним предметима из тог времена потврђују илирско време и везу са Цетињском културом. То су заправо били људи који су насељавали динарско планински простор Балкана.
Документовано је најмање шест материјалних култура које су настале на илирским територијама, формирајући разне протоилирске културе.
Етимологија Име Илира доводи се у везу са змијом, што први опажа Ото Групе. Према легенди Феничанин Кадмо населио се међу Енхелејце и оженио се Хармонијом која му је родила сина Илуриоса којег је одмах по рођењу обавила змија и пренела му своју магичну снагу, чиме он постаје илирски родоначелник. Змија која је обавила Илуриоса доводи се пак у везу с хетитском змијом Илурјаком. Име Илира и хетитске змије свакако није случајно. Змија је играла важну улогу религиозном животу Илира.
Илирски језик
Иако изворна сведочанстава о илирском језику нису бројна, извесне карактеристике илирских говора су реконструисане на основу ономастичког материјала, првенствено захваљујући томе што су разна илирска места након римског освајања задржала своја дотадашња имена у изворном или донекле измењеном облику. Илирски језик пре доласка на Балканско полуострво је био индоевропски. Упоредо са римским освајањем, отпочео је процес ширења римске културе (романизација). Саставни део тог процеса било је и постепено ширење латинског језика, који се из административне и јавно-правне сфере пренео и на остале области друштвеног живота. Језичка латинизација је довела до постепеног потискивања илирског језика, који се током времена изгубио као говорни језик. Дрм те романизације Илири су били подложни разним степенима келтизације, хеленизације и касније славизације, што је допринело до изумирања њихових језика.
Лични антропоними Илира Према научном раду из 2021. године, ~46% Илира и четвртина Венета носила је лична имена словенског поријекла, што указује на словенско присуство прије тренутно прихваћеног 6. и 7. века.
Живот и обичаји Илири се данас сматрају прастановницима балканског подручја, иако је можда њихова изворна домовина подручје данашњих Лужица. У сваком случају, ако су они одговорни за сеобу Дораца, онда су однекуда дошли као освајачи и заузели ово подручје као своју нову домовину. Њихова борбеност се не доводи у питање, Грци (Ахејци) први су морали бјежати на југ. Илири се нису либили бавити никаквим пословима. Код њих сусрећемо и сточарство и пољопривреду, и лов и риболов, а бавили су се и гусарством, као и рударством. Познавали су и металургију. Илири су били вјешти травари. Знали су производити разне врсте пива, а посебно су обожавали медовину, на својим теревенкама опијали би се до бесвијести. Своја тијела Илири су тетовирали зашиљеним бронзаним иглама. Оптужује их се и за приношење људских жртава, а сумња се да је међу њима било и људождерства као и код Скордиска, који су се касније помијешали с њима.
Насеља Илира