Славеносрпски језик (), такође познат и као словеносрпски језик, облик је српскога језика који је био у књижевној и академској употреби током друге половине 18. и прве поливине 19. века, првенствено међу припадницима виших и образованих слојева српског друштва у Хабзбуршкој монархији и српској дијаспори, а делом и у Кнежевини Србији.
Употреба Најистакнутији представник славеносрпског је био Захарија Орфелин, а књижевни кодификатор Милован Видаковић.
Славеносрпски језик је, у борби за општесрпски језички стандард, био главним такмац језику који је је уобличио српски језички реформатор Вук Караџић, понајвише на новоштокавском фолклорном идиому. Средином 19. века опсег употребе славеносрпског је почео да се осетно смањује, док је после 1870. потпуно нестао из јавне употребе. С друге стране као верзија црквенословенског језика још увек се користи на службама по Црквама.
Карактеристике и граматика Пример облика тог славеносрпског језика се може видети из „Славеносербског магазина“ који је уређивао Захарија Орфелин: Чак је и из једне реченице видљиво да је текст натопљен руским речима (-{что}-), руским творбеним облицима (-{роскошь}-, а не -{раскош}-), а друге особине славеносрпског су и појава -{–т}- у 3. лицу множине (нпр. -{„они могутъ"}- уместо -{„они могу"}-).
Још једна важна особина славеносрпскога језика је замена аориста (тада основнога прошлога глаголскога времена у Срба са свршеним глаголима) перфектом, по угледу на тадашњи руски језик, у којем аорист није постојао. Ова особина се и после одбацивања славеносрпскога језика задржава у језику виших кругова Срба у Аустрији, а потом и у државној управи у Србији, где опстаје све до данас.
Значајнија дела на славеносрпском језику Павле Соларић: -{БꙊква́рь Славе́нскїй трїа́збꙊчный}-, у Млецима 1812.
Види још Српскословенски језик Славеносрбија
Референце
Литература
Категорија:Славеносрпски језик