мини|десно|250п|Совјетски тенк Т-55 је најмасовније произвођен тенк у историји Тенк је тешко оклопљено и добро наоружано гусенично борбено возило намењено за уништавање непријатељске пешадије, оклопних возила и утврђених положаја. Тенк служи као подршка пешадији или дјелује самостално. Има главни топ великог калибра који се најчешће налази у покретној куполи и додатне митраљезе. Својим оклопом штити посаду, а има могућност кретања по тешким теренима. Главно је стратешко и тактичко оружје у копненој војсци.von Senger und Etterlin (1960), The World's Armoured Fighting Vehicles,
Као војно средство, тенк се прво појавио у Првом светском рату као иновација британске војске и послужио је у пробијању добро утврђених рововских положаја. У Другом светском рату, тенк је направио револуцију у ратовању, и скупа са ваздухопловством створили су окосницу војног деловања у војној доктрини муњевитог ратовања () коју су усавршили и примењивали Немци, иако су теоретске основе поставили Енглези по завршетку Првог светског рата.
Данас тенкови ретко делују самостално, пошто су организовани у оклопно-механизоване јединице, које укључују подршку пешадије, која прати тенкове у оклопним транспортерима или борбеним возилима пешадије. Такође их обично прате авиони за извиђање и подршку.
Историја развоја и употребе мини|лево|200п|Да Винчијев борбени тенк
Идеје о тенку Проблем напредовања у нападу је стар колико и сам рат. Идеја о коришћењу некакве покретне грађевине која би заштитила војску сеже у давну праисторију. Грци су имали големе опсадне куле, Асирци су изумјели покретну запреку за стрелце и стари Кинези су имали направу за заштиту војника на бојишту. Римско царство је имало покретну конструкцију на точковима која је на врху имала катапулт. Желела се направити грађевина која би заштитила војску од непријатељских стрела и топова и разбила камене бедеме утврђења. Леонардо да Винчи је још у 15. веку конструисао борбено возило на точковима покретано уз помоћ људске снаге.
Први светски рат мини|десно|200п|Британски Марк I мини|десно|200п|Снимак тенковске подршке у Француској 1918. године мини|десно|200п|Немачки тенк А7В Тенк је први пут детаљно описао Херберт Џорџ Велс који у својој причи „Копнене оклопњаче“ () спомиње оклопљено возило које би се користило у будућим ратовима како би пробило непријатељску линију. У причи, возило се могло кретати преко свих терена, а било је наоружано топом и митраљезима. Уз причу, направљена је и скица тог возила. Прича је објављена у Странд магазину у децембру 1903. године. Исте године пројекат Левавасер представља скицу оклопног возила на гусеницама, док се осам година касније, 1911. појављују два предлога, аустроугарског инжењера Гинтера Бурштина и аустралијског грађевинског инжењера Ланселота де Мола, али оба предлога су одбачена.
Дизајн Гинтера Бурштуна био је веома сличан данашњем изгледу тенкова. Возило је имало само један топ, који је био уграђен у ротирајућу куполу, али није могао дизајнирати гусенице које би носиле тако тешко возило и постизало прихватљиве брзине. Своју идеју „копненог брода“ је представио Војном техничком заводу у Бечу, где су предлог одбили. Отприлике у исто време, Ланселот де Моле је дизајнирао своје „оклопно гусенично возило“ и послао своје скице британском војном кабинету. Његова идеја је одбачена, али након Првог светског рата је награђен са 965 фунти и 1920. одликован Одликовањем британског царства.
Тенк се први пут појавио у Уједињеном Краљевству, а касније и у Француској и Немачкој. Пуковник Ернест Данлоп Свитон је 1914. године дао идеју о изградњи машине на гусеницама која ће се кретати преко ровова и пробијати непријатељску линију, а својим оклопом би штитио посаду и топом уништавао непријатеља. Производио се у фабрици трактора Фостерс оф Линкон. Прво је 1915. направљен прототип који је основан на шасију америчког трактора Холт који је назван Мали Вили (). Већ следеће године направљен је 28 тона тешки прототип тенка назван Мајка (), а да би се сачувала тајност пројекта, возило је названо тенк (цистерна). Прототип је добио ознаку Марк I и ушао је у серијску производњу. Имао је облик ромбоида и био је наоружан с два топа 57 -{mm}- на боковима и с четири митраљеза. Био је дугачак 8 метара, широк 4,2, а висок 2,2 метра. Покретао га је бензински мотор од 105 КС. Прва употреба била је против Немаца на реци Соми 15. новембра 1916. године. Направљене су побољшане верзије Марк II (1917) и Марк III и Марк IV (1918).
Немци су врло брзо развили свој тенк А7В, који је направљен на шасију трактора Холт и произведен је у само 15 примерака. На бојишту су се појавили 1918. Истовремено с Немцима и Француска је развила своје тенкове Шнајдер CA1, Сен Шамон и Рено FT-17 који су такође направљени на шасији трактора Холт. Французи су први увели тенк са ротирајућом (360°) куполом 1917. године, названог Рено FT-17 лаки тенк, у чију је куполу уграђен топ.
Прва тенковска битка догодила се 24. априла 1918. у Вилерс Бретону у Француској, где су се три Марк IV тенка борили против три немачка А7В тенка.
Иако су британски Марк тенкови можда преокренули ток рата, прве тенкове обележили су механички проблеми, лоша покретљивост и нестабилност. Но, свима је било јасно да ће тенк играти важну улогу у будућим сукобима. Немачка страна је научила лекцију и у Други светски рат ће ући са најјачим оклопним снагама.
Раздобље између два светска рата
У раздобљу између Првог светског и Другог светског рата настављен је даљи развој тенкова. Јављају се прве војне-теоријске претпоставке о самосталној употреби тенкова, без садејства са пешадијом. Ту теорију су подржавали војни официри као што су Хајнц Гудеријан у Немачкој, Перси Хобарт у Великој Британији, Една Р. Чејфи у САД, Шарл де Гол у Француској и Михаил Тухачевски у Совјетском Савезу. Сви су дошли до сличног закључка, али у Другом светском рату Немачка је прва успела ту теорију извести и у пракси. Први пута је деловање тенковских јединица, тешке артиљерије и јаке ваздушне подршке спојено у једну тактику - блицкриг. Током овог раздобља развијају се квалитетнији и јачи тенкови који су имали већу поузданост од својих претходника у Првом светском рату. Почиње производња тенкови као што су совјетски Т-26, њемачки Панцер I и Панзер II, француски Рено R 35, а у производњу и развој тенкова су се укључиле САД, Јапан и Италија. Тенкови су добили коначну концепцију, која се до данас није променила. Ходни део су чиниле гусенице, састојали су се од оклопног тела, покретне куполе и топа које је монтиран у куполу, а додат је и спрегнути митраљез (митраљез који је по хоризонталној и вертикалној елевацији везан-спрегнут са главним наоружањем и налази се у његовој непосредној близини, најчешће у самој главчини топа). Оклоп предњег дела је био дебљи од стражњег. Немачка је своје тенкове регистровала као тракторе, јер по одредбама Версајског уговора након капитулације у Првом светском рату наметнутих од стране победника Антанте није смела имати оклопне снаге, а број војника је био ограничен.
Немачка, Италија и Совјетски Савез су експериментисали са тешким тенковима и тактикама током Шпанског грађанског рата. Немачка и Италија су снабдевали шпанске националисте са војном опремом, док је Совјетски Савез био на страни републиканаца. Шпански грађански рат био је као војни полигон за испробавање и усавршавање војне технологије која ће се касније употребљавати у Другом светском рату.
Други светски рат мини|десно|200п|Тигар I Током овог рата све важније зараћене стране су производиле своје тенкове. Квалитет тих производа је веома варирао што се најбоље уочавало при њиховим сусретима на бојном пољу. Непобитно најбоље тенкове је производила Немачка, док се на супротној страни квалитета налазио Јапан. Тенк је масовно употребљаван и постао је главно оружје у копненој војсци.
Током Другог светског рата тенкови су знатно побољшани. Повећана је оклопна заштита, ватрена моћ и покретљивост. Са повећањем оклопне заштите повећавала се и маса тенка па је тако најтежи тенк имао око 20 тона. Даљим убрзаним развојем маса тенка се стално повећавала тако да је до краја рата досегла масу од преко 60 тона у серијској производњи. Немачка је по Хитлеровој наредби развила супер тешки тенк Панцер VIII Миш који је имао масу од 188 тона (направљена су само два прототипа због великих трошкова). Крајем рата у тенкове се почео уграђивати дизел-мотор који је због мање потрошње знатно повећао домет тенка. Повећан је калибар главног топа па је знатно побољшана ватрена моћ. мини|лево|200п|Хајнц Гудеријан, 1941. thumb|Амерички тенк Стјуарт, Музеј Републике Српске У Другом светском рату оклопна возила су постала кључна за превласт на бојишту. Тенкови су се развијало невероватном брзином. Заједно са њима, развила су се и противтенковска оружја, која су показала како тенк није толико нерањив како се чинило. Тенк је постао важно тактичко и стратешко средство. Хајнц Гудеријан, тактички теоретичар који је учествовао у формирању првих самосталних немачких тенковских снага, је рекао "где је тенк, напред је", и овај концепт је постао стварност у Другом светском рату. Од тада тенк може деловати самостално. Након инвазије на Пољску где су тенкови играли улогу заједно са пешадијом, у бици за Француску немачки оклопни клинови су се забили у француску одбрану и једноставно ју уз ваздушну подршку, прегазили. Та тактика касније је названа блицкриг (муњевити рат). У блицкригу се користила мешовита војска, како би се осигурала тактичка флексибилност и снага за победу над савезничком војском. Француска војска, чији су тенкови били исти или чак супериорнији од немачких и у квалитету и квантитету, држала је линијску обрану у којој су оклопне снаге биле раштркане као подршка пешадији. Уз то незнање, недостајао им је и радио уређаја у тенковима и штабовима, што је значајно успорило ланац командовања и смањило брзину реакције на изненадне немачке продоре.
У складу са тактиком блицкрига, немачки тенкови могли су позвати блиску ваздушну подршку за уништавање непријатељских положаја који су спречавали дање напредовање док су мање важна упоришта заобилажена и препуштана пешадији која је наступала непосредно иза тенкова. Упоредо са развојем тенкова, развија се и моторизована пешадија која је, захваљујући моторизацији и повећаној мобилности сада могла деловати упоредо с тенковима чиме се осигурало стварање покретних комбинованих јединица. Пораз главнине француских снага у само пар недеља шокирао је остатак света. Резултат је био нагло развијање тенка и противтенковског оружја.
У северноафричкој кампањи истакнута је мобилност и корисност тенковских снага у већином ненасељеном подручју. Такође, ово бојиште је показало и веома важну улогу логистике, посебно оклопних снага, као упозорење јединицама, немачки Афрички корпус и британска војска, често су се нападали и заробљивали возове са опремом, што је довело до безизлазног положаја. Ова ситуација није била решена све до 1942, када се током друге битке код Ел Аламејна, Афрички корпус, ослабљен пометњом у својим линијама снабдевања, заустављен у даљњем напредовању према Египту од стране британске 8. армије. Немачке снаге су се све више повлачиле, а битка је завршена победом савезничких снага и предајом преосталих немачких и италијанских снага у Тунису. мини|десно|200п|M4 Шерман тенкови прикључују се америчкој 5. армији у Италији 1944.