Чачак је градско насеље и седиште истоимене територијалне јединице у Србији. Административни је центар Моравичког управног округа и део Шумадије и западне Србије. Према попису из 2022. било је 69.598 становника. Налази се у Западном Поморављу, у близини Овчарско-кабларске клисуре.
Географија Град Чачак заузима географски простор између 20°7'15" и 20°38'30" источне географске дужине и 43° 44' и 44° 00' 30" северне географске ширине.
Чачак се налази 145 km јужно од Београда. Најближа му је граница са Босном и Херцеговином. Чачак се налази на контакту Шумадије и унутрашњих Динарида. Град заузима површину од 636 -{km²}- низ ток Западне Мораве, окружен планинама Вујан (857 m) на северу, Овчар (958 м) и Каблар (885 м) на западу и Јелица (929 м) на југу док је на истоку отворен према краљевачкој котлини. У његовој близини су и планине Сувобор и Маљен које се налазе на северозападу.
Планине Јелица са (929 m), Овчар (985 m), Каблар (885 m) и Вујан (857 m) окружују Чачанску котлину кроз коју протиче река Западна Морава чија је дужина 318 km. Површина котлине је преко 270 km², дуга је око 40 km и пружа изванредне услове за пољопривреду.
Јединствену морфолошку целину представља Овчарско-кабларска клисура која се одликује стрмим странама, укљештеним меандрима и налази се под заштитом државе као природно добро од изузетног значаја. У клисури се налази Овчар Бања као и Овчарско-кабларски манастири, што клисури и околини даје посебан значај. У Чачку, поред реке Западне Мораве налази се место Кеј. Кеј је један од највећих крајева Чачка, тј. највећи крај после Авеније. Прво мање село поред Чачка су Лугови, затим Гуча, Турице, Лучани, и тако даље.
Клима Клима Чачка и његове ближе околине припада умерено-континенталном типу са топлим летима и хладним зимама. Средња годишња температура ваздуха је 10,47 °C, а влажност ваздуха 80,7%. Чачак и околина нису изложени јаким ветровима. Ветрови долазе са севера и североистока, ређе са запада јер је окружен планинама. Просечна брзина ветрова је 2,3 m/s код северних, и 1,4 m/s код западних. Просечна годишња количина падавина је 692,9 mm, баш као и у главном граду, Београду.
Карактеристике рељефа Рељеф града Чачка је претежно брдско — брежуљкасти, равничарски у централном делу града и планински на њеном ободу. У погледу рељефа, територију града можемо поделити на три главне морфолошке целине: чачанску котлину, брдско-брежуљкасти предео и планински предео.
мини|Западна Морава Чачанска котлина, надморске висине од 200–300 m, је на територији града оивичена планинама Овчар и Каблар са запада, Јелица са југа и планинама Вујан и Буковик са севера. Дужина чачанске котлине од Овчарско-кабларске клисуре до краљевачког сужења износи око 40 km, средња ширина око 5,5 km, а укупна површина износи нешто преко 270 km². Град Чачак се налази у централном делу чачанске котлине на обалама Западне Мораве.
Брдско-брежуљкасти предео који захвата простор од 300—500 м надморске висине је део територије који чини прелаз између равничарског и планинског предела и захвата скоро трећину површине града Чачка. Рашчлањен речним долинама даје утисак благо заталасаног земљишта које се благо спушта у чачанску котлину. На њеним падинама се налазе бројни засади воћњака и винограда који у пролеће и јесен привлаче својим цветним мирисима и плодовима.
Планински предео захвата географски простор од 500 м до 985 м — највиши врх Овчара. По пејзажној разноликости, облику и висини, биљном и животињском свету, планине овог краја поседују посебне природне вредности.
Јелица (929 м) се пружа правцем северозапад-југоисток у дужини од око 30 km. Представља природну границу између брдско-брежуљкастог Драгачева на југу и чачанске котлине на северу. Изграђена је од горњо — кретацејских седимената, тријаских кречњака, габра и серпентина. Највиши врхови ове планине су: Црна стена (929 м), Вериње (874 м), Градина (846 м), Рајачки вис (818 м). Подножје планине је под ораницама и воћњацима, док су у вишим пределима храстове и четинарске шуме са солидним фондом дивљачи. На једном од ових врхова — Градини налази се истоимени археолошки локалитет вредан пажње. Овде је откривен стари утврђен град са остацима пет базилика из XI века нове ере, као и други објекти из старог доба, који својом тајанственошћу привлачи бројне излетнике.
мини|Овчарско-кабларска клисура Овчар (985 м) је највиша планина на територији града. Од Јелице је одвојен преседлином Стражевица (610 м), са кога се врло стрмо диже купасти врх. Претежно је састављен од кречњака и доломита кроз које је избила дебела жица еруптивних стена. На стрмој кречњачкој страни, према Западној Морави, усечена је Овчарско — кабларска клисура — предео изузетних одлика „И категорија”. На падинама ове планине налази се пет манастира део „Српске Свете горе”. На врху Овчара изграђен је преко 60 м висок ТВ релеј и подигнута зграда са уређајима за потребе радио и телевизије. Поред овог релеја налазе се остаци старог релеја који је срушен за време бомбардовања 1999. године. Са највишег врха града Чачка, који је уједно највиши врх и видиковац, пружа се леп поглед на околину, чачанску котлину, клисуру и меандре Западне Мораве.
Каблар (885 м) је сачињен од дијабаза, рожнаца, кречњака и серпентина. На југу је одвојен од Овчара дубоко усеченом Овчарско-кабларском клисуром. Ова јужна готово гола, стрма и кршевита страна у клисури, јако је врлетна и на више места окомита. Високе голе литице уздижу се над Моравом неколико стотина метара. На падинама ове планине налази се пет манастира и једна мања црквица „Свети Сава” уклесана у пећини. Северне падине су благе и постепено прелазе према подгоринама планина Маљен и Сувобор. Подножје планине (изузев јужних падина) је под ораницама, воћњацима и пашњацима, док су виши предели под шумом.
Вујан (857 м) представља планински венац који одваја чачанску котлину на југу од таковско-рудничког краја на северу. Састоји се од габра, серпентина и доњокретацејских наслага. Рашчлањен је на више планинских врхова, као што су: Велики Вујан (857 м), Буковик (850 м) и Острица (802 м).
Етимологија Старо име Чачка је Градац. Чачак постоји под овим именом од 1408. године.
Демографија У Граду Чачку живи 58471 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 38,8 година (37,9 код мушкараца и 39,7 код жена). У насељу има 25304 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 2,89. Чачак је великим делом насељен Србима (према попису из 2011. године), а у последњем попису становништва примећено је смањење у броју становника.
Историја Богата историја Чачка никад није темељно проучена, а историјска налазишта су често била уништавана модерном урбанизацијом. Градска црква и Гимназија се налазе на изузетном неолитском налазишту, а локалитети на Јелици и у Атеници показују да је Чачак у та доба био веома развијено насеље.
Неолит Најстарија откривена археолошка налазишта на овом простору, која говоре о постојању људских заједница и њиховом животу, припадају периоду неолита или млађег каменог доба (од око 5500. до 3200. п. н. е.). Регистровани су и локалитети из бронзаног доба, углавном хумке. Најбогатија налазишта се налазе на локалитету Градина на падинама планине Јелица и у самом центру града где су пронађени изузетни грађевински лукови као и накит из тог доба.
Стари век мини|Римске терме Најзначајнији налаз је из Атенице, где су око 500. п. н. е. сахрањени, највероватније, трибалски кнез и кнегиња са богатим златним и сребрним накитом. Следећи велики историјски период одговара времену римске доминације на овом подручју. У оквиру чачанске општине откривене су бројна пољопривредна имања са пратећим објектима (-{villae rusticae}-) из римског доба. На основу још неких налаза (епиграфских натписа, метала и керамике) може се рећи да се антички живот на овом простору одвијао у периоду од I. до почетка V века наше ере, када је територија Чачка и околине припадала римској провинцији Далмацији.
У самом центру града истражене су терме из II и IV века наше ере. Након велике сеобе народа на овом простору живот замире. Тек у VI веку у брдско-планинском подручју око Чачка подиже се византијско утврђење, данас названо Градина, за које се претпоставља да је представљало административни и верски центар целог подручја.
Средњи век Најстарији поуздано потврђени материјални остаци живота Срба на овим просторима, који су се на Балкан доселили за време византијског цара Ираклија (610—641), откривени су на локалитету „Кулина” под Кабларом и који су датирани на X-XI век.
За време Стефана Немање, овај крај под влашћу његовог брата Страцимира, који њиме управља између 1168. и 1189. године, и када на месту данашње цркве подиже манастир Моравски Градац, који је био и седиште епископије а касније митрополије. Чачак се под данашњим именом први пут помиње 18. децембра 1408. године, у једном спису из Дубровачког архива.
Чачак под турском влашћу Падом под Турке (1459), Градац је претворен у турску паланку (црква Богородице Градачке претворена је у џамију), а старо градачко становништво је истребљено. У последњем војном походу Сулејмана Величанственог (1566) Чачак се наводи као седиште кадије, а помиње се и његово раније име као Стари Градац (тур. Ески Хисарлук). Турски географ Хаџи-Калфа наводи у Смедеревском санџаку варош „Џаџка, на београдском путу, на обали Мораве”, као седиште кадилука, а турски географ Евлија Челебија на путу из Едирна (1660), помиње турска касабу (варош) Џаџка.
Турска власт на овим просторима није била угрожена све до Бечког рата (1683—1699). Аустријска војска је 1688. године продрла дубоко у Србију, када су устаници опленили и Чачак. Након две године аустријска војска и српски устаници били су поражени, а турска војска је ускоро разорила и сва устаничка места у Западној Србији. Мир између две царевине није дуго трајао. Уочи Аустро-турског рата 1716—1738. Чачак је имао око 150 кућа. Ослобођење у јесен 1717. затекло је „ненасељено пусто место”, које Пожаревачком миром остало у аустријским рукама. Турци су у својој офанзиви крајем фебруара 1738. поново заузели и спалили Чачак.
После поновног пада северне Србије у турске руке велики део овог простора остао је пуст услед сеоба преко Саве и Дунава. То је време када се на ово подручје насељава становништво из Црне Горе, Херцеговине, Босне и Старог Влаха.
Чачак у време Првог и Другог српског устанка мини|Меморијални комплекс и споменик на Љубићу Чачак је у Првом српском устанку ослобођен у пролеће 1804. године. Варош је 1808. имала 250 становника. Када су Турци 1813. напали Србију са свих страна, под њихову власт пао је и Чачак. После поновног освајања Србије репресалије над српским становништвом од стране Турака биле су неподношљиве. Мисао о новом устанку ниједног тренутка није замирала. У селу Трнави код Чачка, септембра 1814. избила је Хаџи-Проданова буна и углавном је остала у локалним оквирима. Турци су је свирепо угушили. Нови устанак плануо је у Такову следеће 1815. године на пролеће, и захватио велики део Србије. Велика битка на Чачку трајала је од 25. априла до 13. јуна. Решена је у неколико узастопних бојева на простору од брда Љубића и варошког шанца. Погинуо је и предводник турске војске Имшир — паша, и уништена главнина турске војске у београдском пашалуку. Чачак се после Другог српског устанка развијао као нахијско седиште. После коначног одласка Турака из Чачка, почетком тридесетих година 19. века, варош је имала само 900 становника. Чачанска православна црква саграђена је на темељима древне, коју је градио кнез Страцимир, брат жупана Стефана Немање. Она је више пута „турчена па освећена”, док 1834. године није трошком народним оправљена и заслугом Јована Обреновића, старешине рудничке.„Просветни гласник”, Београд ?
Чачак уочи српско-турских ратова од 1876—1878. године Године 1866. у Чачку су у 607 домова пописана 1.922 становника (1.099 мушких, 823 женских особа, 692 у браку, 124 удових, 630 писмених, 509 пореских глава и 191 момак-бећар.