Сумер (или Сумерија) је најстарија позната цивилизација у историјској регији јужне Месопотамије, данашњег јужног Ирака, током Енеолита и раног бронзаног доба, и вероватно прва цивилизација на свету заједно са старим Египтом и цивилизацијом долине Инда. Живећи дуж долина Тигриса и Еуфрата, сумерски земљорадници су могли да узгајају у изобиљу житарице и друге усеве, чији вишак им је омогућио да се населе на једном месту. Прото писање у праисторији датира уназад до око 3000. п. н. е. Најранији текстови потичу из градова Урука и Џемдет Насра из периода око 3300 п. н. е; рано писање клинастим писмом се појавило око 3000 п. н е.Cuneiform ancient.eu
Модерни историчари сматрају да су Сумер првобитно перманентно населили између c. 5500 и 4000. п. н. е. западноазијски народи који су говорили сумерски језик (на шта указу имена градова, река, основних занимања итд., као доказ), који су аглутинативни језички изолат."The Ubaid Period (5500–4000 B.C.)" In Heilbrunn Timeline of Art History. Department of Ancient Near Eastern Art. The Metropolitan Museum of Art, New York (October 2003)"Ubaid Culture", The British Museum Ови претпостављени, праисторијски људи се сада зову „прото-Еуфратијанци” или „Убаидијци”, и сматра се да су еволуирали из Самарске културе северне Месопотамије. Модерни научници сматрају да су Убаидијци (мада их никад нису поменули сами Сумерци) били прва цивилизациона сила у Сумеру, која је дренирала мочваре ради пољопривреде, развила трговину и успоставила занате, укључујући ткање, обраду коже, металургију, зидарство и израду керамичких плочица.
Неки научници оспоравају идеју прото-еуфратног језика или једног супстратног језика; они сматрају да је сумерски језик оригинално био језик ловаца и риболоваца који су живели у мочварном појасу и источно арабијском обалском региону и који су били део арабијске бифацијалне културе.Margarethe Uepermann (2007),. ) Поуздани историјски записи почињу много касније; нема записа било које врсте у Сумеру који су старији од доба Енмебарагесија (c. 26. век п. н. е). Јурис Заринс сматра да су Сумерци живели дуж обале источне Арабије, данашњег региона Персијског залива, пре него што је био поплављен на крају последњег леденог периода.
Сумерска цивилизација се формирала током Уручког периода (4. миленијум п. н. е), настављајући у периоде Џемдет Насра и раних династија. Током 3. миленијума п. н. е, развила се блиска културна симбиоза између Сумераца, који су говорили језички изолат, и народа који су користили акадски језик, што укључује широко распрострањен билингуализам. Утицај сумерског на акадски (и -{vice versa}-) је евидентан у свим областима, од лексичког позајмљивања на масивној скали, до синтаксне, морфолошке, и фонолошке конвергенције. Ово је подстакло научнике да називају сумерски и акадски у 3. миленијуму п. н. е. језичким савезом. Сумер су покорили краљеви Акадског царства који су говорили семитске језике око 2270. п. н. е. (кратка хронологија), али се сумерски задржао као свети језик.
Изворна сумерска владавина поновно се појавила око једног века током треће династија Ура приближно око 2100–2000 п. н. е, али је акадски језик исто тако остао у употреби. Сумерски град Ериду, на обали Персијског залива, се сматра да је био први град на свету, где су се стопиле три засебне културе: она сеоских Убаидских земљорадника, који су живели у колибама од земљаних цигли и практиковали наводњавање; култура покретних номадских семитских сточара који су живели у црним шаторима и пратили стада оваца и коза; и она рибара, који су живели у колибама у мочварама, који су можда били преци Сумераца. (Penguin)
Друштвено уређење Сумер је био робовласничка држава. У најранијој прошлости није било владара, већ су градовима владали првосвештеници. Како се држава развијала, из редова првосвештенства бирани су краљеви. Улога краља била је да води војску у бој, да тера народ да поштује ред и закон, да се градови одржавају итд. Краљ је често имао помоћ свештеника и чиновника. Народ је био подељен на три сталежа. Најнижи чинили су робови који су обично служили у богатим породицама, радили у домаћинству, чистили улице итд. Робови су најчешће били заробљени непријатељски војници. Средњи слој чинили су трговци, земљорадници и занатлије. Трговци и земљорадници су трговали са другим народима, снабдевали град разним сировинама итд. Занатлије су имале улогу улепшавање града. Пронађени су разни кипови, капије, намештај, грађевине и оружје. Највиши слој у Сумеру заузимало је свештенство, чиновници и војска. Највише од свих ценило се свештенство. Они су сматрани божјим слугама и њихова је улога била да угађају боговима и да се потруде да се угађа боговима. Такође, свештеници су учили људе у својим храмовима, пресуђивали у споровима итд.
Привреда Како је предео где су се населили веома плодан, развили су пољопривреду. Били су и добри градитељи. Сумерци су пронашли опеку. Зидали су веће куће, неке чак два спрата високе. Изумели су грнчарски точак и правили посуђе. Знали су да вајају и да обрађују неке метале. Због развијене привреде често су трговали са осталим народима. Сумерци су имали своје писмо, названо клинасто. Још око 3500. п. н. е. они су цртали пиктограме на таблицама од иловаче. Ове таблице би се онда пекле и постале скоро неуништиве. Много оваквих таблица откопано је у граду Ур. Писмо Сумераца имало је 600 симбола.
Писменост и књижевност
Једна од најкрупнијих културних тековина сумерског народа био је проналазак писма, које се појављује у доба Урука, већ почетком 4. миленијума п. н. е. Као и сви други системи писама, који су се самостално појавили код других старих народа, и сумерско писмо првобитно је поникло од цртежа; притом су поједини сликовни знаци служили за ознаку очигледно приказаних речи.
Али то примитивно сликовно писмо није пружало могућност да се помоћу најстаријих знакова – цртежа видљивих предмета и појава приказују сложене представе и апстрактни појмови. Зато, ако је неко хтео да напише такве речи, писар је морао да спаја неколико различитих знакова. Тако, на пример, да би написао реч плакати, морао је да споји знакове око и вода. Реч киша могла се написати комбиновањем знакова звезда и вода. Само се по себи разуме да је такво писмо било сложено, гломазно и неподесно. Компликовање језика и појава великог броја разноврсних речи и граматичких облика захтевали су упрошћење система писма. У вези са тим ликовни принцип, који лежи у основи старог сликовног писма (пиктографије), постепено се замењује принципом преношења помоћу писмених знакова – гласовне стране речи (фонема). Тако се већ у сумерском писму појављује велики број слоговних знакова и неколико алфабетских знакова, који служе за ознаку гласова. Иако у сумерском и у познијем вавилонско-асирском писму на првом месту стоје слоговни знаци, ипак су се поред њих сачували у виде реликата и стари ликовни идеограми, што јасно илуструје стагнантност културе старог Истока. Тако се испред назива планине, написаног обичним слоговним знацима, стављао сликовни знак „ планина, што је имало да указује на то да је дати назив – назив за планину.
Услови живота, потреба за брзим писањем докумената – довели су још у дубокој старини до упрошћења тога најстаријег сликовног писма Сумераца. Тако, уместо читавог предмета, почели су цртати само његов најкарактеристичнији део, постепено претварајући цртеж у линеарну шему. Током времена потреба за применом брзог писма, у вези са посебним начином цртања знакова на глиненим таблицама – доводи до још веће шематизације знакова писма и до формирања система клинастог писма. Знаци који се утискују на мекој глини губе свој ранији сликовни лик и током времена добијају облик разних комбинација вертикалних, хоризонталних и косих клинова.
Сумерско клинасто писмо, заједно са основним елементима сумерске културе, преузели су Вавилонци, а затим се то писмо, захваљујући широком развитку вавилонске трговине и културе, распрострло по читавој Блиски исток. Клинастим писмом служили су се у старом Акаду, у Асирији, хетитској држави, у Урарту, у Сирији и старој Персији. Средином II миленијума пре нове ере клинасто писмо је постало међународни диплматски систем писма. Њим су се служили чак и египатски фараони, који су водили велику преписку са царевима Предње Азије и са кнежевима Сирије и Феникије.
Сумерско писмо преузела су семитска племена која су настањивала средњи и северни део Међуречја, тј. земљу Акад, вавилонску државу и Асирију. Сасвим је природно да су Семити прилагодили сумерско клинасто писмо особинама свог језика; притом су поједини знаци клинастог писма добили ново гласовно значење. То је довело до тога да је клинасто писмо постало полифонски систем писма тј. да су поједине групе клинова имале истовремено различито гласовно значење, служећи за ознаку низа разних слогова. Тек у знатно каснија времена, у вези са развитком трговине, најпре у северној Феникији, средином 2. миленијума п. н. е., а затим у Персији, средином 1. миленијума п. н. е., клинасто писмо је стекло простији фонетски облик, постепено се претворивши у један од најстаријих нама познатих алфабета.
Књижевно стварање поникло је у старој Месопотамији у дубокој старини, у 4. миленијуму п. н. е., о чему сведоче фрагменти књижевних дела нађених у архивама најстаријих сумерских градова. Сумерска књижевност, сумерско клинасто писмо и читава сумерска култура у целини извршили су снажан утицај на асирско-вавилонску књижевност. Многобројна књижевна дела поникла у сумерско доба преведена су касније на вавилонски и асирски језик и мало измењеном облику сачувала се до позног времена.
Религијско-магијски назори владали су свешћу људи тога времена. Зато је сасвим природно што је религија као основни облик идеологије морала собом скроз наскроз прожимати читаву књижевност. Већина књижевних дела само је уметничко уобличење религијских митова, легенди, догми и идеја. Та књижевна дела служила су циљевима верске поуке, објашњавајући људима законе и појаве у природи, тајне бића, смрти, космоса и људског живота. Химне, молитве, псалме и басне, заодевени у уметничку форму, служили су циљевима верског култа, певани су или изговарани по храмовима приликом вршења религијских и магијских обреда.
Верски карактер сумерско-вавилонске књижевности у знатној је мери унапред одредио њен традиционални карактер. Религија је придавала посебан ауторитет делима која своје порекло воде из дубоке старине; она су махом приписивана старим мудрацима или чак откровењу самих богова. Зато се готово неколико деценија књижевно стварање после сумерске епохе сводило углавном на понављање или ново издавање старих традиционалних идеја, на препеве старих исконских митова и само на извесно њихово прилагођавање потребама датог момента.
Најдубља врела сумерско-вавилонске књижевности воде своје порекло од усменог народног стварања, чији су се обрасци сачували нажалост само у незнатном броју. Међу њих спадају афоризми животне мудрости, заодевени у облик пословица, на пример: 'Ти пошао и присвојио поље свога пријатеља, а за то време дошао твој непријатељ и присвојио твоје поље' (ко другоме јаму копа, сам у њу упада). Такве су и народне радне песме, које су служиле за ритмичку пратњу разних процеса рада, на пример песма млинара: '''Звезда земљорадника (која се појавила на небу) упрегла је на шиви плуг да се сеје жито.'
У каснијим текстовима сачували су се одломци из песама пекара и кувара. Они такође воде порекло од старих образаца народног стварања.