Локална самоуправа је аутономни систем управљања локалним заједницама, конституисаним на ужим деловима државне територије. Она је истовремено оригинерна и основна организација власти. Развијеност локалне самоуправе је и један од услова демократије и правне државе. Како је самоуправа локалним заједницама право грађана обично гарантовано уставом, за државу оно значи обавезу да створи услове за континуирано функционисање локалне заједнице као целине.
По дефиницији, локална самоуправа је право и способност грађана да доносе одлуке и управљају значајним делом јавних послова у локалним заједницама. Ово право се остварује непосредно од стране грађана или посредно, преко изабраних представника бираних на слободним, тајним, једнаким, општим изборима на локалном нивоу. То је право грађана на ограничење власти државе.
Синоними који се користе уз појам локалне самоуправе су локална власт, локална управа, локална аутономија, итд.
Централизација је процес концентрисања овлашћење управљања и одлучивања у једном центру у држави. У политичком смислу, односи се на концентрацију политичке власти на територији државе у највишој власти, а у административном смислу, на концентрацију власти управљања јавним пословима у државној управи.
Децентрализација означава пренос овлашћења одлучивања и управљања са централног на локални ниво. Она може бити функционална, када се преносе послови са државних органа на јавне службе или установе које не чине део територијалне организације. Постоји и територијална када се територијалним колективитетима преноси овлашћење самосталног одлучивања о јавним пословима. Ова децентрализација се назива и политичка и она заправо означава локалну самоуправу.
Јединица локалне самоуправе јесте територијална јединица у оквиру које се врши право на локалну самоуправу. То је територијално подручје мање од државе и образовано у складу са законом којим се уређује територијална организација државе.
Настанак
Прве форме локалне самоуправе могу се препознати у Европи XV и XVI века у виду комуна, средњовековних градова којима су краљ или феудалци путем повеља и статута давали статус слободних градова. Ипак, отаџбином локалне самоуправе, онакве каквом је данас познајемо, сматра се Енглеска која је прва имала оригинерне и самосталне облике управљања на ужим територијама.
Колико је значај локалне самоуправе велики, сведочи усвајање Европске повеље о локалној самоуправи из 1985. године од стране Европског савета која јамчи основе тзв. локалне демократије, разрађујући најважније елементе статуса локалне самоуправе. Тако, локалну самоуправу одликује неколико карактеристика: изворна надлежност, одлучивање непосредно или путем представништва, финансијска средства, самосталност осликана и кроз право на удруживање локалних заједница у савезе и заштита права на локалну самоуправу.
Историја
Историја локалне самоуправе, односно локалног живота у Западној Европи и Великој Британији је започела много пре настанка модерне државе између 15. и 17. века. Локална самоуправа се развијала у оквиру сучељавања два супротстављена историјска процеса – централизације и децентрализације, који су се у историји смењивали. Средњи век карактерише слаба централна власт, територијална расцепканост и раширеност власти феудалаца и различитих аутономних творевина којима је такав статус додељен повељама и статутима краљева и феудалаца. Од 9-13. века подигнут је велики број велик број замкова (Бург) који су постали језгра каснијег развоја градова. Међу њима су се развијале старе установе локалне самоуправе – слободни градови, општине и сеоска самоуправа. Период од 11. до 14. века карактерише убрзан пораст становништва и развој средњевековне урбанизације, чији су носиоци били трговци и привредници. Градови су се развијали на основу економске делатности и били седишта политичке власти и центри културе. У том периоду се јављају трговачка и предузетничка насеља уз бискупске градове или замкове – подграђа, слободни краљевски градови (у Енглеској Бороу, у Шкотској Бург), градови - комуне или градови – републике са одређеним степеном самосталности (Милано, Фиренца, Бриж).
Све до 18. века, контрола централне власти је била ограничена, са изузетком Француске и Пруске, у којима су локалне власти биле под контролом централног нивоа. Многе германске државе су заправо били градови. У Енглеској се модерна држава и локална самоуправа другачије развијала него у континенталној Европи. У Енглеској стварање локалне власти није било праћено централизацијом, већ напротив, установе локалне самоуправе су очуване – парохије и градови као аутентичне са великим надлежностима. Оне су настале из својих зачетака, спонтано као самоуправне јединице. У том смислу, енглеска ЛС је изворна, а ЛС у континенталној Европи је подарена од стране државе. У периоду од 15. до 18. века услед централизације државне власти, јачања националних интереса и стварања европских апсолутистичких монархија, градови постепено губе своје слободе и права на аутономију, све мање је нових градова сем у прекоморским новооткривеним земљама. Углавном се јачају градови-престонице и градови – луке који се шире и повећавају број становника што доводи до неравномерног развоја. Од 19. века јављају се критике на рачун централизације, нарочито француског и пруског модела.
Типови локалне самоуправе
У свету постоји више облика организовања локалне самоуправе. Док је у Енглеској уобличена актима парламента и повељама, локална самоуправа формирана је у виду округа, срезова и парохија, у САД, локална самоуправа регулисана је у оквиру устава и закона федералних јединица, стога у САД постоји више различитих система локалне самоуправе: модел мер-савет, менаџерски и комисијски модел, као и посебан модел у варошима Нове Енглеске. С друге стране, Француска познаје општине, департмане и регионе, с тим што и градске и сеоске општине третира на исти начин (тзв. монотипне општине). Локална самоуправа може бити организована као једностепена као у Швајцарској, двостепена попут оних у САД, или тростепена односно као вишестепена у Енглеској или Француској. Степен учешћа грађана у управљању локалном заједницом такође са разликује од земље до земље (непосредно у САД, у облику кабинетске владе у Француској итд.). Локална самоуправа се формира према критеријумима који се углавном тичу хомогености, привредних капацитета локалне заједнице и гравитирања одређеним институцијама од виталне важности за њено функционисање. Још један од услова њеног опстанка јесу финансијска средства која црпи из изворних прихода али и из државног буџета, с обзиром да поред изворних послова од непосредног интереса за њене чланове, извршава и послове поверене законом.
Према типовима јединица у оквиру истог степена:
Монотипска у којима су јединице локалних самоуправа истог степена законом устројене на исти начин и имају исте надлежности, без обзира на њихове разлике (општине у Србији),Политипска – када се јединицама локалних самоуправа оставља избор начина организовања (Велика Британија – могућност да изаберу један од три типа извршних органа) или да се омогући успостављање различитих типова ЈЛС истог степена (Немачка – општине се могу образовати као велики градови, обични градови, самосталне општине и општине повезане у управне заједнице).
Према обиму учешћу грађана у вршењу јавних послова на локалном нивоу:
Непосредна – тамо где грађани у великој мери непосредно учествују у доношењу одлука о пословима из надлежности ЛС (очувани у енглеским парохијама, општинама Швајцарске), Посредна, представничка – систем заснован на посредном одлучивању грађана, преко изабраних представника у скупштинама и извршним органима, преко комитета или комисија или индивидуалног органа. Најчешће се у пракси среће мешовити систем у којем за нека питања одлучују грађани непосредно, а у осталим питањима посредно.
Према степену зависности од државе и њених органа:
Независна - који су независни у основи – Енглеска, Зависна – подређена државним органима (Француска).
Локална самоуправа у Србији
Порекло локалне самоуправе у Србији датира још од времена турске управе. Сеоска самоуправа је била претеча општинске и постојала је у средњем веку. Село је било основна јединица, а више села је чинило кнежину. У 18. веку су самоуправне установе ојачале и представљале народ пред турским властима. До 19. века у кнежинама и селима није било турских органа, па су кнежински и сеоски кнез били једина власт бирани од стране народа и потврђивани од турских власти. Имали су извршну власт, власт суђења и кажњавања. О важнијим питањима унутар кнежине или села решавано је на сеоском збору, а најважнија питања на скупштинама свих сеоских кнезова и кметова једне кнежине. Избијањем Првог српског устанка, самоуправне власти су биле трансформисане у власти над ужим територијалним јединицама које постоје уз централне органе и деле са њима функције. У току Првог и Другог српског устанка, самоуправне установе су биле подређене власти врховног кнеза и претворене у извршне органе. Кнежине су 1830. године преименоване у капетаније. Устав из 1835. године први пут помиње и утврђује општине као територијалне јединице, а уводи и појам срезова који су заменили кнежине. Темељи новог система ЛС постављени су Законом о устројству општина од 1839. као првим законским актом о општинама у Србији. Он је разликовао сеоске и градске општине које су имале шири круг послова и биле подређене контроли среских и окружних начелника. Од 1841. Београдска општина почиње да се развија као посебна јединица - варош Београд. Пуно подређивање општине централним властима довршава се Законом о устројству општина и општинских власти који је био предмет великих критика које су напокон успеле да у Уставу од 1888. и Закону о општинама од 1889. устоличе напредније уређење ЛС. Устав уводи самоуправне органе у округу и срезу,а локална самоуправа се дели на окружну, среску и општинску. Збор грађана је бирао органе, надзор централне власти ограничен, а имали су своју имовину, порезе и приходе. Општине су имале самосталне и поверене послове. У то време ово је било једно од најбољих уређења у Европи. Следећим законима је ограничавана самосталност. У Краљевини Југославији систем локалних самоуправа је био централизован, али је она очувала основна својства, општине су биле сеоске и градске и биле уређене посебним законима, а срезови и области као виши нивои ЛС, били под јачим утицајем централне власти.
У периоду од Другог светског рата до 1990. године, формирао се локални систем државно-самоуправних или комуналних власти. Комунални систем почивао је на општини као територијално-политичкој заједници у којој се остварује самоуправљање. Једно време су постојали и градови и градске општине, затим срезови, па међуопштинске регионалне заједнице. Ипак укинута је политипска структура, дошло је до укрупњавања општина и 1967. се укидају срезови у Централној Србији. Иако је општина имала широку улогу и сложену организацију, она је ипак била само испостава државе и партије, под контролом централних органа. Слабљење центра од 70-их година прошлог века омогућило је да дезинтеграцију на свим нивоима власти, те је дошло до “феудализације” система где су локални партијски моћници имали пуну моћ без надзора центра. 1990. Уставом Републике Србије враћен је појам локална самоуправа, а Уставом СРЈ из 1992. загарантовано је право на локалну самоуправу, с тим што је републикама остављено да самостално уреде законима остваривање права. Ипак, тај устав је подржавио целокупну имовину коју су користиле општине и градови, које су остале без својинских права. Централна власт је самостално одлучивала о финансирању јединица локалне самоуправе што је довело до њиховог економског пропадања. Услед распада СФРЈ, одвијала се снажна централизација, а власт се концентрисала у малом кругу доносиоца одлука.