Железнице Србије је акционарско друштво коме је главна делатност обављање промета роба и путника на пругама, вуча возова и одржавање вучних јединица, одржавање пруге и технички надзор, у Србији.
На основу услова ММФ-а и Светске банке од 10. августа 2015. године регистрована су три привредна Друштва: Инфраструктура железнице Србије, Србија карго и Србија воз., ТАНЈУГ, 19. август 2015., службена веб страница Железнице Србије, 13. август 2015. Последњи генерални директор Железница Србије, који је поделио железницу на три дела, је Мирослав Стојчић, дипломирани инжењер саобраћаја.
Историјат мини Почетак и развој железнице мини|лево|180п|„Ротшилдова пруга“, деоница Бела Црква - Црвена Црква. На овој прузи саобраћај је обустављен 2005. године, а званично је напуштена 2016. године одлуком Владе Србије.Реструктурирање железнице: Није пруга ресторан, Време бр. 1328, Зоран Мајдин, 16. јун 2016.Средњи Банат остаје без пруге, Зрењанински, 12. септембар 2016. мини|десно|190п|Изградња пруге код Вршца 1856. године на деоници Јасеново - Темишвар у Војводству Србији и Тамишког Баната, Аустријско царство. Занимљиво да је у то доба, 1861. године у селу Дента недалеко од Вршца велепоседник Шулхоф купио енглески парни плуг Фаулер. лево|мини|Платни списак радника на утовару материјала за полагање колосека Прахово - Вражогрнац из марта 1912. Настанак и развој железнице као и парне локомотиве се одиграо у првим деценијама 19. века у Великој Британији одакле се касније постепено ширила по читавом свету. Прву половину и средину 19. века карактерише изградња међуградских и рударско-индустријских пруга узаног колосека. Појава железнице у то време је постала веома популарна тема, тако је вест о њој доспела и до кнеза Милоша, који је дао чак и званичну идеју за изградњу железнице која је обављена у тексту под насловом "Гвоздени пут и паровоз" у Сербском народном листу, у Пешти, 1837. Кнез Милош је био први српски владар који се возио паробродом и возом који је вучен парном локомотивом. Исте године, Сигисмунд Август Волфганг, урадио је пројекат под насловом План за грађење гвозденог пута или утреника у Сербии који је предвиђао изградњу железничке пруге у Источној Србији у дужини од 84 km од Милановца до ушћа Тимока у Дунав.Посета барона Хердера Србији и први план за изградњу железнице, Мр Момир Самарџић, Истраживања, 18 (2007), 135–144., Сигмунда фон Хердера, Службени гласник, 2014.„'Саксонац је по налогу књаза истраживао Бор и Мајданпек“', Б. С. В. Новости, репортаже, 8. јун 2014. Наредни пројекат, 1852. године, који је био већих размера и значаја урадили су инжињери британског привредног друштво Fox, Brassy & Co који је предвиђао изградњу Трансбалканске железнице од Цариграда до Београда.Суочавање са модернизацијским изазовом: британски инфраструктурни пројекти на Балкану 1851‒1852. и Србија, Мр Момир Самарџић, Истраживања, 22 (2011), 255‒278. На тлу данашње Србије и Румуније једна од првих пруга узаног колосек 760 mm изграђена је трасом дужине 63,5 km Оравица - Јасеново - Црвена Црква - Бела Црква - Врачев Гај - Соколовац до Базијаша, манастира на обали Дунава, у време Војне границе, у Аустријском царству, која је првобитно била намењена за превоз угља до Дунава а за потребе пароброда са лопатицама. Концесију за изградњу железничке пруге добио је бечки Рударски директоријум, а пројекат је урадио инжењер Карл Бах., Живан Иштванић, Бела Црква, 2007. Занимљиво да су граничарски Срби пружили жесток отпор експропријацији земљишта. Радове на изградњи пруге успориће и избијање револуције 1848. године, када су граничарски Срби из околних села држали под опсадом Белу Цркву у којој се утврдила аустријска регимента. Радови су настављени одмах након рата, 1850. године, а пруга је пуштена у саобраћај 20. августа 1854. године., Живан Иштванић, Бела Црква, 2007., Живан Иштванић, Бела Црква, 2007. Крајем те исте године, 31. децембар 1854, нови власник рудника и железнице постаје чувена банкарска породица Ротшилд чије акционарско друштво, Царско-краљевско привилеговано Државно железничко удружење (KuK priv. österr. Staats-Eisenbahngesellschaft), током наредне године склапа уговор о проширењу железничке трасе Јасеново – Вршац – Темишвар – Сегедин, која ће бити пуштена у саобраћај 1858. године.Вршац: Железничка бајка, Вечерње новости, Ј. Јовановић, 28. јануар 2013. Овим је станица у Јасенову постала први железнички чвор на овим просторима.Војвођанске приче: Кад је ајзлибан задимио варош, Немања Суботић, Вечерње новости, 11. август 2016. Занимљиво да ће аустријска државна железница у Бечу, 1880. године, обележити своју јубиларну 25-годишњицу рада управо од отварања белоцркванске рударске пруге. Вреди напоменути да је ова пруга саграђена свега 29 година након прве пруге у свету из 1825. године, која је повезивала Стоктон и Дарлингтон у Енглеској. (Видео:Музејски воз „Романтика“ у Белој Цркви (2014)). Скоро 30 година, све до изградње пруге Београд-Будимпешта, лука и станица Базијаш су били полазна тачка за све становнике Кнежевине који су путовали на Север. мини|десно|180п|Изградња тунела у Сићевачкој клисури, на траси пруге Ниш - Пирот, око 1885. Фотографија краљевског српског дворског фотографа Лазара Лектера. Један од најтежих физичких послова у 19. веку као и данас је био рад у рудницима и рад на изградњи тунела који су обављали психо-физички најспремнији мушкарци. Другу половину 19. века карактерише изградња међународних пруга нормалног колосека а у циљу повезивања удаљених крајева како за превоз робе тако и путника. За време кнеза Милана, Народна скупштина донела је 1875. године Закон о грађењу железнице.Железничка станица, Ксенија Ћирић, Завод за заштиту споменика културе града Београда, ЈП „Службени гласник“, Београд, 2010. Тек ће се након Ослободилачких ратова (1876—1878) и са одредбама Берлинског конгреса 1878. године обезбедити њена убрзана изградња. Железничка конвенција између Аустроугарске царевине и Србије потписана је у Будимпешти 28. марта 1880. године, а нешто касније, 4. јуна 1887. године потписана је у Цариграду конвенција о железничкој вези између Србије и Османског царства.Стојан Новаковић и железничка конвенција с Турском 1887, Славенко Терзић, Историјски часопис бр. 23, 1976. Први српски инострани зајам закључен је марта 1881. године са конзорцијумом француских банака посредством Генералне уније (Société Générale Union) из Париза за изградњу пруге Београд - Врање у износу од 100 милиона динара, с роком отплате од 50 година и годишњом каматом од 5%.Финансирање прве српске железнице, Бошко Мијатовић, Економски институт, Београд, 1997. Враћање зајма гарантовала је Србија чистим приходом од железнице и царине, а ако средства не буду довољна годишњи ануитет би се допунио из средстава прикупљених од личног пореза. Почетак градње 21. јуна 1881. обележио је сребрним будаком кнез Милан Обреновић. Исте године је основана Књажевска српска железничка и трговачка школа. Ђаци ове прве железничке школе су наставу слушали у Београду, а практичну обуку су имали на железницама Аустроугарске, Белгије, Француске и Италије. Али већ почетком наредне, 1882. године банкротирала је Генерална унија, са дугом према Србији од 36 милиона динара, док је њен председник Ежен Бонту (Eugène Bontoux) лишен слободе због „злоупотребе службеног положаја и указаног поверења“. Као нови поверилац јавља се Национални Контоар за есконт (Коntoâr d’Eskont), једна велика и прворазредна париска банка, у чијој финансијској групи се налазила и Земаљска банка из Беча (Österreichische Länderbank), која преузима обавезе Генералне уније. Министарски Савет (Влада) је 27. марта 1882. године одобрио министру финасија да потпише нови уговор о грађењу пруге са пуномоћником друштва Народног Контоара за есконт, што је учињено 29. марта 1882. године. Радове је изводило француско предузеће Друштво за изградњу и експлоатацију српских државних железница са којим је начињен општи уговор. Новоформирано француско друштво преузело је обавезу експлоатацију железнице на 50 година. Французи су радили као стручњаци и инжењери, а домаћу снагу су запошљавали за физички рад. Било је и немачких радника из Аустро-Угарске. Прва индустријска пруга у Србији била је узаног колосека, ширине 0,6 m. Изграђена је 1882, две године пре завршетка нормалне пруге Београд–Ниш и коришћена је за потребе рудника Мајданпек. Деоница Лука Смедерево – Велика Плана дужине 42 km изграђена је раније ради превоза материјала за потребе градње пруге Београд-Ниш. Ово је, у ствари, била прва пруга у Србији. Након три године градње окончани су радови на железничкој прузи нормалног колосека, у дужини 243 km, од Београда до Ниша августа 1884. Први свечани воз кренуо је из Београда 23. августа по старом, односно 4. септембра 1884. године по новом календару., Веб страницама - Стари Ниш Испраћају воза, искићеног цвећем и српским тробојкама, поред великог броја грађана, присуствовали су угледни гости из Беча, Будимпеште и Париза., Веб страница - Стари Ниш Воз је кренуо у 8:30, а у Ниш је стигао у 18:23. Неколико дана касније, 3. септембра по старом, односно 15. септембра 1884. по новом календару пуштен је редован саобраћај. На овој траси у почетку је било неколико возова, а цене карата су биле превисоке за Србе осиромашене у претходним ратовима. Пруга је била солидно изграђена, а локомотиве и вагони су били најмодернији тог доба. Године 1885, на прузи дужине 245 km са 371 вагоном превезено је око 153.000 путника и 53.000 тона робе. Августа 1884. године засветлела је прва сијалица у Србији у крагујевачкој фабрици оружја, у чаурници - једном од погона тадашњег Војнотехничког заводу, само две године пошто је „светлеће чудо” приказано на Светској изложби у Паризу.„Светлеће чудо” у Србију стигло после Париза, Бране Карталовић, Политика, 7. јануар 2014., Калдрмаш Крагујевац А, 1887. године Крагујевац повезаће се пругом са Лаповом. Годину дана раније 1886, обавиће се први међумесни телефонски разговор на релацији Београд - Ниш између краља Милана и Милутина Гарашанина, председника владе.Историја телефона: Нико није хтео баксузни број 13, Иван Миладиновић, В. новости, 2015. (Видео: Привредна историја Србије: Пруга Београд-Ниш) У исто време, од 1881. до 1884, изграђена је пруга Будимпешта - Београд преко Суботице и Новог Сада. А, од 1885. до 1888. године изграђена су два железничка крака, први Ниш - Врање - Скопље и други Ниш - Пирот - Софија Три деценије касније, отворена је можда једна од најлепших железничких линија на Балканском полуострву од Атине до Солуна (Great Continental Railway Journeys - Athens to Thessaloniki - BBC).
СДЖ 1889−1918.
мини|лево|180п|Станица у Белој Паланци, 1890. Фотографија краљевског дворског фотографа Лазара Лектера мини|десно|180п|Станица у Лапову, 1909. Типичан изглед варошке станице у то доба, крајем 19. и почетком 20. века.
Нико у Србији није био срећан због тога што се експлоатација железница налази у рукама странаца, јер су се понашали арогантно и колонистички, а владало је опште мишљење да страно друштво експлоатише Србију. И краљ Милан је стално размишљао да их поврати у српске руке. Међутим, тек је 1889. године радикалска влада искористила стечај Контоара и неке несолидности француског Друштва, па је национализовала железницу, уз обештећење. Формирањем дирекције Српских железница почела је експлоатација железница у Србији под државном управом, када су преузете од француског предузећа 3. јуна 1889. У моменту преузимања, Српска железница имала је 532 km пруге, 27 локомотива, 127 путничких вагона, 293 затворених вагона, 88 вагона за превоз стоке и 321 вагона за различите сврхе. За првог директора Српских државних железница постављен је инжењер Димитрије Стојановић. Године 1890, кад је државна железница имала 532 km пруге, њоме је пренето 339.000 путника (930 дневно) и 279.000 тона робе.