Образовање у Србији се одвија под надзором Министарство просвете Републике Србије. Датира још из 12. века, а данас се дели на предшколско (вртић), основно (основна школа), средње (средња школа) и високо образовање (факултети универзитета и академија уметности). Пре примене Болоњске декларације (до 2006], постојало је и постдипломско образовање, тренутно у склопу другог и трећег нивоа високог образовања.
Рана историја
Средњовековна српска држава је располагала одређеним школским системом. Како се уздизала и јачала све више је растао број писмених и образованих људи који су јој били потребни. У побожној православној Србији, цркве и манастири бивали су све бројнији а посебно од времена Светог Саве, били су расадници писмености и школовања деце. Али нису били једини. На српском двору и у кућама великих властелина, деца су се учила разним вештинама: писању, читању, (живописању), украшавању, ткању, трговини, занатима...све до борилачких вештина. Падом Србије под турско ропство, све се изменило. За генерацију или две нестало је српске властеле, читавог расадника писмености и учености. Оно што је код Срба било прогресивно, Турци су свесно и систематски гушили и уништавали. После пада српске средњовековне државе српски народ се није развијао на једном заједничком простору и под истим политичким, верским и културним утицајима.
18. и 19. век У 18. и 19. веку већина српског народа живи под турском и аустроугарском влашћу. Развитак школства код Срба у Хабзбуршкој монархији у 18. веку одвијао се у неколико карактеристичних етапа:
српско-словенска етапа од 1690-1726. године; Школе вероисповедног обележја почињу се оснивати одмах након доласка Срба у Аустрију. Школе су носиле назив "тривијалне школе" јер су биле организоване по узору на сличне грчке школе у Цариградској патријаршији. руско словенска етапа од 1726-1749. године; време митрополита Павла Ненадовића 1749-1768 године период просвећености који је био праћен терзијанским и јозефинским реформама.
Након великих сеоба Срба у Аустрију, Срби су се нашли под притиском католичке цркве. У циљу одбране од покатоличавања затражена је помоћ од Русије из које ће доћи учитељи Максим Суворов (отворио Славјанску школу) и после њега Емануел Козачински (који ће отворити Латинску школу). У Београду је између 1718. и 1739. постојала Мала српска школа.Почетком 18. века, у порти цркве Светог Ђорђа, 1703. год. основана је прва школа у Петроварадинском Шанцу ( Новом Саду) - Српска православна основна школа. Аврам Мразовић је 1. маја 1778. у Сомбору основао српску основну школу „Норму“, која је најстарија установа за образовање учитеља за словенско становништво на југу Европе. Карловачки митрополит Стеван Стратимировић је 1791. у Сремским Карловцима основао Карловачку гимназију. Током Првог српског устанка, у Београду је 1808. основана Велика школа заслугом Ивана Југовића и Доситеја Обрадовића. У Крагујевцу је октобра 1838. основан Лицеум Књажества сербског, прва виша школа у Србији. Он је 1841. премештен у Београд. Лицеј је постојао до 1863. када прераста у Велику школу, која је имала три факултета: Филозофски, Технички и Правни.
20. век Београдски универзитет је основан 1905. После Другог светског рата из Београдског универзитета су се издвојили Универзитет у Новом Саду (1960), Нишу (1965), Приштини (1970), Подгорици (1974) и Крагујевцу (1976).
Скора историја Образовни систем До примене Болоњске декларације, 2006, и свеобухватних измена образовног система, Србија је примењивала систем наслеђен из социјалистичке Југославије. Предшколско образовање било је изборно, а основно и средње образовање идентични садашњим. Применом Болоњске декларације школске 2005/06. године, бивша Диплома високог образовања је изједначена са мастером, а магистратура са прве две године докторских студија (још једна година до доктората), обоје услед једнаких година учења. Постдипломско образовање је обухватало оно што данас обухватају други и трећи део високог — магистратуру и докторат.
Стручна спрема Осим очигледних измена у образовном систему, историјски систем је рангирао ученике према стручној спреми. Ученици који су завршили прва четири разреда основне школе били су неквалификовани радници (НКВ), а они који су завршили свих осам полуквалификовани радници (ПКВ). За завршетак трогодишње занатске школе, постајало се квалификован радник (КВ, средња стручна спрема, ССС), као и за четворогодишњу стручну школу. Специјализацијом на основу стручног средњег образовања, постајало се висококвалификовани радник (ВКВ). За завршетак више школе, добијала се виша стручна спрема (ВШ, ВШС). За основне факултетске студије, добијала се висока стручна спрема (ВСС), даљим студирањем магистар (МР) и доктор (ДР).
Степен стручне спреме Сем саме стручне спреме, која је показивала одређену способност за рад и знање, постојао је и степен стручне спреме: I степен — нижи разреди основне школе (4 године за степен; 4 године укупно) II степен — виши разреди основне школе (4 године за степен; 8 година укупно) III степен — трогодишња занатска школа (3 године за степен; 11 година укупно) IV степен — четворогодишња стручна школа (4 године за степен; 12 година укупно) V степен — четворогодишња занатска школа (4 године за степен; 12 година укупно) VI-1 степен — двогодишња виша школа (2-3 године за степен; 14 година укупно) VI-2 степен — трогодишње струковне студије (3 године за степен; 15 година укупно) VI-2 степен — трогодишње академске студије (3 године за степен; 15 година укупно) VII-1 степен — четворогодишње основне студије (4 године за степен; 16 година укупно) VII-1 степен — шестогодишње основне студије медицине или ветерине (6 година за степен; 18 година укупно) VII-2 степен — петогодишње или четворогодишње основне студије + једногодишње специјалистичке студије (пре 2005. год.) (5 или 6 година за степен; 17 или 18 година укупно) VII-2 степен — магистратура (магистар наука, МР) (2 године за степен; 19 година укупно) VIII степен — докторат (доктор наука, ДР) (1 година за степен; 20 година укупно)
Школска година
Предшколско се похађа у години уписа првог разреда основне школе. Траје бар четири сата дневно и бар шест месеци. Након њега, ученици похађају тест способности за упис у основну школу. Школска година за основне и средње школе траје девет и по месеци, сем за ученике осмог разреда основне школе и завршног разреда (трећег или четвртог) средње школе, којима траје једну недељу краће. Она почиње првог радног дана септембра, а завршава се петка друге пуне недеље јуна. Школска година је подељена на два полугодишта, а полугодишта на укупно четири тромесечја (класификациони период у средњој школи).
Током школске године, ученици основних и средњих школа имају пет распуста, периода када не иду у школу, намењених за одмор: новембарски (тромесечје; траје 2 дана), јануарски (полугодиште/Нова година/Божић; траје 20 дана), фебруарски (Дан државности; траје 2 дана), априлски (тромесечје/Ускрс; траје 5 дана) и мајски распуст (Празник рада; траје два дана). Дешава се да се распусти поклопе, па је, на пример, школске 2012/13. године, априлски распуст потпуно асимиловао мајски.
Између школских година, ђаци иду на летњи распуст, који траје два и по месеца, односно три за ученике који уписују средњу школу, а четири за оне који уписују факултет. Дакле, ученици непрелазних година имају 85 радних дана у првом полугодишту, а 95 у другом, тј. 180 радних дана током школске године. Током школске године, у основним и средњим школама се одржавају два обавезна кроса — један јесењи, а други пролећни. Школска година студентима почиње месец дана касније, у октобру. Подељена је на два семестра, која почињу око месец дана касније него основношколска и средњошколска полугодишта, а подељена су на испитне рокове, који се одржавају у зависности од факултета.
Општи принципи Организација школе Ученици су подељени у одељења од минимум петоро ђака за предшколско, а петнаест за основне и средње школе. Одређени број школа има ђачки парламент и/или вршњачки тим. Ђачки парламент предлаже побољшања и школске догађаје директору школе, док вршњачки тим, уз помоћ школског психолога, помаже ученицима у решавању школских проблема, првенствено када је у питању насиље, и то унутар Уницефовог програма Школа без насиља. У школама без вршњачког тима, цео посао је на психологу и органима школе. Средње школе уместо психолога имају педагога. Родитељи се организују у савет родитеља, који предлаже екскурзије, надгледа радње у блиској вези са ученичким финансијама, и разговара и доноси закључке о догађајима битним за школу. Он такође преузима у одговорности ђачког парламента, ако он није присутан у одређеној школи.
Школски уџбеници Сваки предмет, сем физичког, има свој уџбеник. Ђаци набављају уџбенике у складу са одабиром предметног наставника. Купују их у књижарама, мада је куповина половних књига од оних који су одређени разред завршили уобичајена. Од школске 2009/10. године, сви основци који полазе у први разред добијају бесплатне књиге које морају да врате на крају школске године. Иако је првобитно планирано да се оштећене књиге наплаћују, министар Жарко Обрадовић је потврдио да се и такве књиге прихватају и не наплаћују. Бесплатне књиге су у прошлости биле доступне само ученицима који нису били у могућности да их набаве. Међутим, од школске 2010/11. године, бесплатне књиге су добили и београдски другаци и петаци, а од школске 2011/12. године, сви ученици основних школа на територији Града Београда добијају бесплатне уџбенике под истим условима.
Оцењивање ученика Систем оцењивања ученика у Србији је бројни, а садржи оцене од 1, за најмање знање, до 10, за највеће знање. У основним и средњим школама, оцене су од 1 до 5: Недовољан (1) — оцена која захтева поправљање, јер није пролазна Довољан (2) — оцена за основно знање уз инструкције предавача Добар (3) — оцена за исправно репродуковање наученог садржаја Врлодобар (4) — оцена за јасно објашњавање и упоређивање градива Одличан (5) — оцена за стварање система знања и логичко повезивање садржаја
Више школе и универзитети ученике оцењују оценама од 5 до 10, где је 6 најмања пролазна оцена, коју студенти морају добити за наставак школовања. Сем тога, оцене за први разред основне школе су описне — предавачи у ђачке књижице уписују своја запажања у вези са одређеним учеником, као и предлоге за даљи напредак.
Завршетком образовног циклуса, ученик који на крају школске године има закључене највише оцене (петице) из свих предмета од петог до осмог разреда основне односно током трајања средње школе, као и учешће на макар једном такмичењу окружног нивоа, као награду добија диплому „Вук Стефановић Караџић“, краће Вукову диплому, која се додељује од 1966. године. Раније су постојала и друга признања, као што је диплома „Михаило Петровић Алас“ (Аласова диплома) за изузетна постигнућа из природних предмета.
Страни држављани Страни држављани и лица без држављанства се уписују у школе на исти начин као и држављани Републике Србије. Једина разлика је, сем набављања одређених докумената, та да имају могућност похађања бесплатних часова српског језика пред полазак у школу, за случај да га већ не знају, како би могли да разумеју предавања у школи. Додатно, ако је ученик из европске земље, он има право да похађа часове свог матерњег језика и културе, бесплатно или уз доплату.
Школски систем Предшколско Са образовањем деце се почиње у предшколским установама које се одржавају у локалном вртићу, те је оно први део образовања. Оно је обавезно од школске 2006/07. године. Траје бар 4 сата дневно бар 6 месеци у години уписа у први разред, за децу од пет или шест година, а циљ му је упознавање ученика са образовним системом и припрема за основну школу.
Основна школа Деца се уписују у основну школу са шест или седам година. Као и предшколско, и основно образовање је обавезно. Основна школа траје осам година и подељена је на два периода: први циклус основног образовања (од 1. до 4. разреда) други циклус основног образовања (од 5. до 8. разреда)