Конго (јап:金剛) је био први од четири бојна крсташа класе Конго, и налазио се у саставу царске јапанске морнарице, заједно са бојним крсташима Хиеи, Киришима, и Харуна. Он је током 1930-их прошао више реконструкција, а за време Другог светског рата је учествовао у многим већим поморским операцијама, пре него што је потопљен 1944. године.

Дизајн и градња

Када је 1908. године, у британској ратној морнарици уведен у наоружања бојни крсташ Инвинсибл, наоружан са 8 топа од 305 -{mm}-, учинио је застарелим све бродове у јапанској ратној морнарици, чак и оне који су били још увек само у пројекту. Као одговор, јапански парламент усваја 1911. године, закон о хитном морнаричком проширењу, и обезбеђује новац за пројектовање и изградњу једног бојног брода и четири бојна крсташа, сви типа дреднот. Бојни брод је касније добио име Фусо, а први бојни крсташ је био Конго.

Конго је био последњи већи јапански ратни брод грађен ван земље, будући да је грађен код Викерса у Уједињеном Краљевству. Конго је пројектован од Викерсовог главног конструктора, господина Џорџа Турстона. Независан од чврстог Адмиралштабног правила пројектовања, он постављањем 8 топа главне артиљерије од 356 -{mm}- долази до једног лепог и одлично уравнотеженог ратног брода. Кључна особина будућих бродова класе Конго је била та да су све њихове куполе главне артиљерије биле према крми или према прамцу, елиминишући средишње куполе које су имале јако оскудан лук гађања. Турстонов дизајн је толико утицао на британску ратну морнарице, да је она стопирала радове на изградњи бојног крсташа Тајгер, а затим се градња наставила по пројекту сличном дизајну бојних крсташа класе Конго.

Градња бојног крсташа Конго започета 17. јануара у Викерсовом бродоградилишту у месту Бароу, поринут је 18. маја 1912. године, а комплетиран 16. августа 1913. године. Конго је добио име по планини Конго, која се налази у префектури Осака, Јапан. Конго је био први бојни крсташ на свету, који је наоружан топовима главне артиљерије од 356 -{mm}-У то време немачки бојни крсташи су били наоружани топвима 280 -{mm}- или 305 -{mm}-, док су британски бојни крсташи били наоружани топовима 305 -{mm}- или 343 -{mm}-, Г. Смирнов, -{Корабли и сражения}-, -{Детская литература}-, - Москва 1987. pp. 73..

Дана, 28. августа 1913. године, бојни крсташ Конго креће ка Јапану, и стиже у базу Јокосука 5. новембра 1913. године, чиме је значајно ојачао поморку снагу Јапана. Након што је званично ступио у службу, Конго је уврштен у састав 1. бригада бојних бродова.

Служба Први светски рат

Убрзо по уласку у састав јапанске флоте, започео је Први светски рат, у којем је Јапан стао на страни савезника. Конго испловљава 26. августа 1914. године из базе Јокосука и одлази у централни део Пацифичког океана, где је учествовао у операцијама патролирања и ескортовања трупа, које је требало да заузму немачку базу Цингтао, Кина. Након што је свратио до Мидвеја, Конго се враћа 12. септембра у базу Јокосука. То је уједно била и једина борбена мисија коју је Конго извршио за време Првог светског рата.

Неколико пута, током Првог светског рата, британска флота је предлагала свом азијском савезнику, да им да у најам сва четири бојна крсташа класе Конго, међутим такви захтеви су увек одбијени. По оцени неких историчара, да је до таквог договора дошло, исход Јиландске битке, највероватније би био потпуно другачији. Након битке, у којој су британци изгубили између осталог и три бојна крсташа, они су захтевали да се Конго пошаље у британске воде, како би се појачала „Велика флота“, но Јапанци ни овог пута нису желели да прихвате такав предлог.

Бојни крсташ Конго је 1916. године прошао текући ремонт. Током 1917. и 1918. године, Конго се налазио у сатаву 3. бригада бојних бродова, у којој и дочекује крај рата. За време Вашингтонске поморске конференције, судбина бојног крсташа Конго је висила о концу, међутим након договора између Сједињених Америчких Држава, Велике Британије и Јапана, о дозвољеној пропорцији капиталних бродова (5:5:3), решене су све дилеме о опстанку бојног крсташа Конго у састав јапанске морнарице. Бојни крсташи, или по негде бојни бродови класе Конго су заузимали веома важно место у тактичкој шеми јапанске ратне морнарице.На Вашингтонској поморској конференцији, ограничена је између осталог и укупна тежина бојних бродова и бојних крсташа. Све веће поморске силе су се одлучили да у оквиру дозвољене квоте, на рачун бојних крсташа, задрже што више бојних бродова, који су се у то време сматрали главним капиталним бродовима. Уједињено Краљевство је задржала свега три (Худ, Рипалс, Ринаун), док су Сједињене Америчке Државе одустале од градње 6 бојних крсташа класе Лексингтон. Само се Јапан одлучио да задржи сва своја четири бојна крсташа, на рачун немогућности израде нових бојних бродова, Војна енциклопедија - књига 1. pp. 667, Београд 1970.

Између два рата мини|десно|300п|Конго у близини Кинеске обале, октобра 1938. године У периоду између два светска рата, Конго је два пута прошао кроз веће реконструкције. Јапанска морнарица је била 1929. године у немогућности да започне изградњу нових бојних бродова, пошто је на Вашингтонској поморској конференцији одређен лимит за бојне бродове 5:5:3. Из тог разлога, на бојним крсташима класе Конго, је отпочета прва велика реконструкција, за време које они добијају дебљи хоризонтални оклоп, и побољшану заштиту погонског дела. Број торпедних цеви је смањен од 8 на 4, а постављена је опрема за ношење 3 хидроавиоан. Ширина трупа је повећана монтираљем блистера на 31,05 метара. Вертикални угао дејства топова главне артиљерије, повећан је на 43 степени, што је повећало домет на 33.000 метара. Монтирани су пагода јерболи, који су повећали горње масе. Свих 36 котлова марке Јароу су одстрањени, а постављена су 10 нова (6 котла на угаљ и 4 котла на нафту). Када је реконструкција завршена 21. марта 1931. године, бродови класе Конго су прекласификовани у бојне бродове.Душко Нешић, Наоружање Другог светског рата - Јапан, Војноиздавачки завод, Београд 2007. pp. 70.

Јапан престаје да признаје 1933. године, одредбе Вашинсктонске поморске конференције и 1935. године поново почиње нова реконструкција бродова класе Конго. Њихов труп је продужен за скоро 8 метара. На бојном крсташу Конго су апгрејдовани његови Кампон котлови на нафту као и Парсонове турбине. Такође је постављен један катапулт и шине за три хидроавиона Накаџима Е8Н1 и Каваниши Е7K1. Његова максимална брзина је повећана на , и он је прекласификован у „Брзи бојни брод“. Реконструкција је завршена 8. јануара 1937. године.

Пошто су Конго и његови бродови близанци у оригиналу били бојни крсташи, грађени за велике брзине, они су у почетку били једини бојни бродови који су могли обезбедити заштиту брзим носачима авиона. Тако је њихова употреба дала одличну тешку заштиту за носаче авиона, који су у почетку служили као кључни офанзивни елемент у јапанској ратној морнарици.

Тактичко технички подаци бојног крсташа Конго:

Ступање у строј После прве реконструкције После друге реконструкције Датум: август 1913. март 1931. јануар 1937. Стандардна тежина: 26.330 тона 29.330 тона 32.156 тона Пуна тежина: 27.900 тона 31.788 тона 36.610 тона Дужина: 215,18 метара 215,18 метара 222,50 метара Ширина: 28,04 метара 29,33/31,05 метара 29,33/31,05 метара Газ (средњи): 8,24 метара 8,54 метара 9,47 метара Погон: 36 котлова „Јароу“ 10 котлова „Канпон“ 8 котлова „Канпон“ Снага: 64.000 КС (4 парне турбине) 64.000 КС (4 парне турбине) 136.000 КС (4 парне турбине) Брзина: Даљина пловљења: 8.000 наутичких миља/ 9.600 наутичких миља/ 10.000 наутичких миља/14 Количина горива: 4.500 тона угља + 1.000 тона нафте 2.661 тона угља + 3.292 тона нафте 6.330 тона нафте Посада: 1.221 људи 1.197 људи 1442 људи Главна артиљерија: 4×2 356 -{mm}- 4×2 356 -{mm}- 4×2 356 -{mm}- Универзална артиљерија: 16×1 152 -{mm}- 16×1 152 -{mm}- 14×1 152 -{mm}- Ташка противавионска артиљерија: 4×1 80 -{mm}- 7×1 80 -{mm}- 4× 2 127 -{mm}- Лака противавионска артиљерија: - - 20×1 25 -{mm}- Митраљези: - - 8×1 13 -{mm}- Торпедне цеви: 8 4 - Авио-група: - 3 хидроавиона 3 хидроавиона

Рана фаза рата на пацифику

Бојни крсташ Конго је дочекао почетак Другог светског рата на Пацифику под командом капетана Тимиђи Којанагија. Дана, 1. августа 1941. године, Конго је заједно са бојним крсташима Хиеи, Киришима и Харуна, уврштен у састав 3. дивизије бојних бродова, Прве флоте, и базира у Хаширађими, залив Хирошима. Друго одељење 3. дивизије бојних бродова, која се састојала од бродова Конго и Харуна, било је 29. новембра 1941. године придодато Другој флоти адмирала Нобутаке Конде. Они су уврштени у састав „Главних снага“ јужних (Малајских) снага, заједно са 4. дивизијом крстарица – Атаго, Маја и Такао, као и 8 разарача, и напуштају базу Макунг, Пескадорска острва. Ове снаге се враћају 2. децембра у базу Макунг, и бивају обавештене да ће непријатељство против савезника отпочети 8. децембра 1941. године.

Дана, 4. децембра 1941. године, „Главне снаге“ напуштају Макунг, и плове Јужно-кинеским морем, како би пружиле даљну заштити инвазионим снагама. По подне, 9. децембра, „Главне снаге“ су се налазиле југосточно од Француске Индокине, у близини Поуло-Кондорских острва, када је јапанска подморница И-65 опазила један састав британских бродова, како плови у правцу северозапада. Ове су биле „Снаге З“, под командом адмирала Сер Тома С. В. Филипса, које су напустиле Сингапур и пробале да спрече јапанско искрцавање на Малају. „Снаге З“, су се састојале од два капитална брода, модерног бојног бода Принс оф Велс и модернизованог бојног крсташа Рипалс, саграђеног још за време Првог светског рата, праћени са четири разарача, од којих су само два била модерна.Јапанци су се искрцали 8. децембра код Сингоре (јужни Тајланд) и Кота Бару (североисточни део Малаје). По добијеним вестима о јапанским искрцавањима, адмирал Филипс је сазвао састанак са официрима својих бродова, и на њему је одлучено да се јапанске снаге што пре нападну. У 17:30 сати, 8. децембра 1941. године, адмирал Филипс је са својим бродовима напустио базу Сингапур. Други светски рат – књига 1. pp. 341, Младинска књига, Љубљана 1982.

Јапанске „Главне снаге“ су се припремиле за једну ноћну битку са „Снагама 3“, али су биле немоћне да остваре контакт, упркос што су се две флоте једног тренутка мимоишле на само 5 наутичких миља. Касније, 10. децембра 1941. године, „Главне снаге“ и остали бродови који су се приључили потрази, повлаче се након што су примили извешатај да су оба велика британска брода нападнута и потопљена од 85 јапанских бомбардера и торпедних бомбардера, који су долетели из Сајгона и Ту Дау Мота, Француска Идокина.Уз губитак од само три своја авиона, јапанцу су успели да потопе оба британска капитална брода, а са њима је на дно отишло и 860 чланова посаде, међу којима и адмирал Филипс и капетан бојног брода Лич (командант бојног брода Принс оф Велс). Други светски рат – књига 1. pp. 342-343, Младинска књига, Љубљана 1982.