Техеран (перс. تهران; -{Tehrān}-,Tehran.ir: O Teheranu (2011) IPA: []) је главни и највећи град Ирана, седиште Техеранске покрајине и један од највећих градова света.
Смештен је на јужним обронцима масива Алборз, док је на југоистоку изложен пустињи Деште-Кевир. Клима у граду је полусува (степска) и континентална, а просечна годишња температура је 17,3-{°C}-.Iran Meteorological Organization (2006) Иако се налази на истој географској ширини као и север Сахаре, његова надморска висина од и утицај северних планина зими резултирају двомесечним задржавањем снега. У односу на Друге светске градове сличне величине Техеран је врло зелен град с обзиром да се у њему налази између добро одржаваних паркова.
Техеран је мултикултуралан град у којем осим већинских Персијанаца живе и на стотине хиљада припадника етничких мањина попут Азара, Курда, Мазандерана, Паштунаца, Балуџа, Туркмена, Јермена, Асираца, Арапа и Јевреја, а у граду се налази и 37 цркава, 29 синагога и пет зороастријских храмова ватре. Према последњем службеном попису становништва из 2006. године Техеран је имао 7.088,287 житеља, мада његова агломерација која укључује велеград Караџ и бројна насеља изван његове административне зоне (865 км²) броји око 12 милиона људи.
Историја Техерана као града релативно је кратка с обзиром да је хиљадама година био малено насеље, мада је уско везана уз Рај који је континуирано насељен од око 6000. п. н. е. и с којим је непрекидно био у блиској интеракцији. Становници овог града населили су техеранске плодне вртове након разарајуће монголске инвазије у 13. веку, а данас је Рај саставни дио техеранског градског подручја. Техеран се као град први пут појављује у текстовима арапских и европских путописаца из касног средњег века, а развијао се као важна стратешка тачка током владавине сафавидске и зандијске династије. Након успона династије Каџара, одлуком Мухамед-хана из 1786. године Техеран постаје (38. по реду) главним градом Ирана.
Данас је Техеран далеко најважнији политички, економски, образовни, прометни и културни центар Ирана. У његовој околини налази се 50% иранских индустријских постројења, а одликује се и квалитетном градском односно развијеном ванградском прометном мрежом. Захваљујући малим стопама пореза, ниским ценама енергената и релативно високим платама, трошкови живота у Техерану врло су ниски и према западним проценама најјефтинија је метропола света.CNN (6.3.2007) Техерански универзитет најстарији је у Ирану, а уз њега активно је и 50-ак других већих универзитета и факултета. Уз остале високе школе, академије и разне институте, Техеран броји више од 300 високообразовних установа. Град такође обилује и бројним културним објектима попут палата из каџарске и пахлавијске епохе, односно 60-ак разних музеја.
Неке од знаменитости овог мегалополиса по којима се истиче на светском нивоу су највећи базар, једна од најдужих улица, једна од најпрометнијих подземних жељезница односно највиших и најдужих жичара, највеће збирке краљевских драгуља и дела западних уметника у Азији, нека од најпосећенијих шијитских светишта, џамија с највишим минаретима, шести највиши највиши бетонски торањ, четврти највећи фудбалски стадион, најпопуларнији азијски фудбалски клуб, највећи приватни универзитет, једно од најквалитетнијих техничких универзитета, највећи азијски сајам књига, итд.
Карта Навигацијска карта Техерана:(a) Техеранска и Алборшка покрајина, (b) Техеран у административним границама, (c) Центар града
Етимологија лево|мини|<center>Персијски: -{Tehrān}- Порекло имена „Техеран” још је и данас предмет расправе и постоји више различитих тумачења.Adle, Chahryar (1992). Најпопуларнија интерпретација темељи се на средњовековним делима исламског географа Јакута који тврди да име -{Tah+rān}- подразумијева „Онај који лови (гура)” или „Онај који станује при подножју (у земљи)”Wüstenfeld, Ferdinand (1961), I. што указује или на подземни живот тамошњих становника у 13. веку, или на географски смештај града с обзиром да се заиста налази при дну планине Точал (огранак Алборза).
Холандски ираниста Алберт Хотум-Шиндлер своју претпоставку темељи на почетном слогу облика Tir-ān pri čemu Tir означава „равницу” односно „пустињску равницу”,Houtum-Schindler, Albert (1896). а сам морфолошки облик објашњава специфичним наречјем локалног становништва. Шиндлер такође повлачи етимолошке паралеле са Шемраном, оближњим селом на северу где је био смјештен велики водоспремник, на темељу чега Касрави касније тврди како Техеран (-{Tahrān}-) подразумева „топло место”Kasravi, Ahmad (1973). или „доње место”BBC Persian (2007) односно Шемиран (-{Šemrān}-) „хладно место” или „горње место”.
Трећу претпоставку предложио је руски језикословац Владимир Минорски који сугерише да би -{Tahrān}- могао значити „Онај што лежи испод Раја”Minorsky, Vladimir (1982), IV. (старовековног града недалеко од Техерана), на темељу споја слогова -{Tah}- („дубина” у бројним иранским наречјима на северу) и Рај (-{Raḡān = Rajān = Rān}-). Међутим, ова теорија није компатибилна с чињеницом да североисточно од Исфахана (стотинама километара од Техерана) постоји велико село које такође носи историјско име „Техеран” што етимолошку повезницу с Рајом доводи у питање.
Све наведене претпоставке у језикословним круговима сматрају се нагађањима, а етимолошку проблематику отежава и очигледна промена словописа. На пример, почетно слово ṭ (ط) дуго се времена користило као замена за обично слово t (ت) све до почетка 20. века. Географ Јакут] је око 1300. године користио арапски почетни облик Tâ иако је јасно наглашавао да је реч персијска što подразумијева да је локално становништво своје место именовало као -{Tehrān}-.
Историја
Стари век
мини|<center>Решеткасти точак, карактеристичан за рани аријски период у 2. мил. п. н. е.(Ирански национални музеј у Техерану) Најстарија археолошка налазишта у околици Техерана датирају се у млађе камено доба односно око 6000. п. н. е. што подразумева да се ради о једном од најстаријих иранских градова заједно са Сузом, Јаздом и Екбатаном (Хамаданом) односно да је био насељен и пре доласка аријских (индоиранских) племена. Једно од таквих налазишта је брежуљак Чешме-Али („Алијева чесма“) на којем је од 1934. до 1936. године у сарадњи Универзитетског музеја Пенсилванија и Бостонског музеја финих уметности искапања водио славни археолог Ерих Фридрих Шмит, а бројни пронађени артефакти данас су изложени у музејима широм Ирана, Чикага и Филаделфије. Остала значајнија налазишта из тог периода укључују и 3000 година старо утврђење Гебри из раног аријског периода у склопу које је постојало и зороастријско гробље, те Кајтарију и Дарус северозападно од данашњег града.Adle, Chahryar (1992).
Уз топониме у околини Техерана везују се бројне легенде из иранске митологије од којих неке датирају још из 2. миленијума п. н. е. Рај се као -{Raḡā}- спомиње на два места у зороастријској светој збирци Авести: у литургијској „Јасни” спомиње се у контексту престонице значајног Заратуштриног поданика,Peterson, Joseph H. (1995), 19.18. док се у текстовима „Вендидада” појављује као дванаеста покрајина створена од Ахура МаздеМинорскy, Владимир (2005). у којој столују три расе (класе: свештеници, ратници и ратари).Peterson, Joseph H. (1995), Fargard 1.16. У неким делима на средњоперсијском језику Рај се спомиње и као родно место самог Заратуштре,Grenet, Frantz (2005). мада бројни модерни историчари сматрају да је оно ипак у Хорасану на истоку.
Дамаванд, високи планински врх у близини Техерана, заузима важно место у Фирдусијевој „Шахнами” (ирански национални еп из 1000. године) која такође обилује легендарним причама иранске митологије. Кајумарт из „Шахнаме” као први човек на Земљи према зороастријској верзији постанка света живео је на Дамаванду и приписује му се оснивање града подно планине. Митолошки стрелац Араш који је пожртвовно изгубио живот приликом разграничења Ирана и Турана, одапео је граничну стрелу с исте планине. Ова се легенда слави и дан данас током годишњег иранског фестивала Тирегана. Дамаванд је такође и место на којем Фрејдун заробљава змаја Захака, односно родно место легендарног краља Манучера.
Рај је био врло значајан град током медијског и ахеменидског периода иранске историје. Налазио се на важном путу који је повезивао Екбатану (Хамадан) на западу и Тус (покрај Машхада) на истоку, а преко града пролазиле су сви каравани које су спајали западни Иран и Месопотамију с Маргијаном односно Кином на североистоку, те Аријом и Арахозијом односно Индијом на југоистоку. Осим тога, град је путевима уз рубне делове пустиње Дашт-е Кавир био повезан и с Парсом на југу, док су га три планинска пута преко Алборза повезивала и с Каспијскм језером на северу.
Познато је да је Рај био зороастријски центар Медијске монархије, а о религијској важности сведоче и путописи арапског географа Јакута који готово 2000 година касније спомиње да је град био седиште мага, зороастријских свештеника. Рај се такође спомиње и у ахеменидским епиграфским натписима персијског владара Дарија Великог у Бехистуну који наводе како је Дарије 521. п. н. е. послао војску из Раја да помогне оцу Хистаспу у победи против побуњеника у источној сатрапији Партији. Око два века касније кроз Рај се пред Александром повлачи посљедњи ахеменидски владар Дарије -{III}- Кодоман, а хеленистички историчар Дурис са Самоса спомиње разоран потрес који је истовремено погодио град и околину. Град је обновљен недуго касније у време селеукидског владара Селеука -{I}- Никатора и кратко је био познат под именом Еуропос, а у партском периоду носио је име Арсакија и био је пролетна престолница партских владара. Према географу Изидору из Харакса, град је био најснажнија утврда у читавој Медији. Рај се спомиње и у старозаветним библијским књигама о Тобији и Јудити што сведочи да су Јевреји можда насељавали град у 7. веку п. н. е.
Током сасанидског периода, Рај је био престолница иранске племићке породице Михран из које потиче Бахрам Чобин, генерал и узурпатор сасанидског трона крајем 6. века. Задњи сасанидски владар Јездегерд -{III}- из Раја је 641. године издао његов посљедњи проглас народу пре повлачења у Хорасан, а град је остао у рукама Чобиновог унука Сијавахша који је водио неуспешну обрану против арапске инвазије. Град је приликом опсаде срушен због одмазде, али је нови намесник Фарухан обновио град недуго касније. Женско светилиште Биби Шахрбану у огранку модерног Техерана повезује се с Јездегердовом кћери која је према традицији постала супруга Хусеина ибн Алија, трећег шијитског имама. Могуће је да је светилиште у старом веку било посвећено зороастријској божици Анахити, те да је након доласка ислама само променило функцију.
Средњи век мини|<center>Рајска цитадела из око 1200. године У почетним вековима исламског периода иранске историје Рај је био поприште бројних сукоба између локалних Персијанаца и арапског калифата. Вероватно најпознатија личност из овог периода је Харун ел Рашид, абасидски калиф рођен 763. у Рају, чији се раскошни двор доводи у везу с познатим причама из „1001 ноћи”. Касније су у њему ратовале и локалне иранске династије, а потом Иранци против надолазећих туркијских Огуза чија је провала на Иранску висораван резултирала оснивањем династије Селџука. Најзначајнији селџучки владар Тугрул одабрао је Рај за своју престолницу, а након његове смрти у част му је подигнут 20-метарски торањ који је очуван до данашњег дана.
Истовремено, око шест километара северно од Раја, центар данашњег Техерана развијао се као мало сеоско насеље чија се економија темељила на пољопривреди. Узгој воћа и поврћа у бројним вртовима био је могућ захваљујући софистицираном систему каната као и потоцима који су се сливали с Алборза и наводњавали оближње равнице, а трговина је цвала захваљујући близини Рајског утврђења односно стратешком положају на Путу свиле. Историчари за овај период техеранске историје користе и израз „насељени врт”.Adle, Chahryar (1992).
Техеран у најстаријим записима