Александар Војиновић (Мирница, код Куршумлије, 7. март 1922 — Београд, 6. фебруар 1999) био је учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА, књижевник, амбасадор СФРЈ и народни херој Југославије.

Биографија Рођен је 7. марта 1922. године у Мирници, код Куршумлије. Потиче из земљорадничке породице. Након основне школе, завршио је Нижу пољопривредну школу у Прокупљу. Кратко време био је радник у Дунавској станици у Крушевцу, а 1939. године се уписао у Средњу пољопривредну школу у Ваљеву.

За време школовања у Ваљеву, повезао се са револуционарним омладинским покретом. Фебруара 1941. године, је учествовао у организовању и руковођењу штрајка ученика Средње пољопривредне школе, а марта исте године у мартовским демонстрацијама против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту. После Априлског рата и окупације земље, прекинуо је школовање и вратио се у родни крај.

Народноослободилачка борба Током лета 1941. године извео је неколико акција од великог значаја. Најпре је пренео оружје из Ваљева у Куршумлију, путујући возом, а затим је, 2. августа 1941, извршио напад на хотел „Парк“ у Нишу, бацивши две бомбе на немачке официре и подофицире. По немачким извештајима, тада је погинуо 1 и рањено 5 припадника Вермахта. Овај његов подвиг снажно је одјекнуо у народу с подручја југоисточне Србије (о овој акцији, касније је написао романсирану књигу сећања под називом „Хотел Парк“Александар Војиновић: ХОТЕЛ ПАРК http://www.znaci.org/00001/8.htm). Затим је учествовао у хватању командира жандармеријске станице у Куршумлији, познатог антикомунисте. 200px|мини|Централни споменик — „Искра слободе” дело београдског вајара Војина Стојића. Споменик представља разбијено стакло хотела „Парк”, у коме је Александар Војиновић бацивши две ручне бомбе убио и ранио више војника Вермахта, што је означило почетак устанка у Нишу у Другом светском рату. Непосредно после ступања у Топлички партизански одред, августа 1941, постао је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Најпре је постављен за десетара, затим за политичког делегата вода, па за заменика командира чете и командира чете. Учествовао је у бројним акцијама Одреда, за ослобођење Прокупља, Лебана, на Пасјачи с четницима Косте Пећанца и др.

Марта 1942. године, био је издан и заробљен од четника у Јабланици, а потом је предат Немцима. Депортован је у логор Алтенбах, западно од Беча. У логору је организовао бекство петорице логораша, 6. јула 1942. године. Међутим, одбегла група заробљених партизана ухваћена је недалеко од Граца, и враћена у логор. Ни други покушај бекства није успео. Трећи пут су успели, и Александар је с групом успео да дође до Словеније и ступи у партизански одред на Похорју. У словеначким партизанским јединицама вршио је разне дужности: био је комесар чете, затим помоћник политичког комесара Похорског батаљона, политички комесар батаљона у Похорском партизанском одреду, помоћник политичког комесара Похорског одреда и помоћник политичког комесара Једанаесте словеначке бригаде „Милош Зиданшек“, командант Трећег батаљона Десете словеначке (љубљанске) бригаде, начелник Штаба 18. словеначке дивизије и заменик команданта 15. словеначке дивизије. Из рата је изашао са чином мајора.Војин Војиновић — Народни херој https://tokursumlija.rs/o-nama/pocasni-gradjani/vojin-vojinovic/

Послератни период После ослобођења Југославије, завршио је Војну школу „Вистрел“ у Совјетском Савезу и Командно-генералштабни колеџ Америчке армије (). У Официрској школи у Сарајеву био је начелник Катедре тактике, професор тактике и начелник Класе слушалаца Више војне академије ЈНА у Београду. Имао је чин генерал-потпуковника ЈНА, с којим је пензионисан 1979. године.

Од 1974. до 1979. године био амбасадор СФРЈ у Етиопији, а после и подсекретар у Савезном секретаријату за иностране послове (ССИП).

Преминуо је 6. фебруара 1999. у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден братства и јединства са сребрним венцем, Орден народне армије са златном звездом, Орден за храброст, два Ордена партизанске звезде са пушкама и Орден заслуга за народ са сребрном звездом. Орденом народног хероја одликован је 9. октобра 1953. године.

Дела Писао је дела с тематиком из Народноослободилачке борбе и о страдањима интернираних партизана у концентрационим логорима Аустрије. Позната су му дела: Поново слободни „Хотел Парк, 1958. Крв није све, 1961. Једно друго море, 1963. Бели брегови Похорја, 1963. Поноћна свитања, 1965. Прогнаник, 1967.

Објавио је и значајна војно-стручна дела: Убацивање — инфилтрација, 1954. Размишљања о принципима ратовања у атомским условима, 1958. О народном раду, 1960.

Референце

Литература

Категорија:Рођени 1922. Категорија:Умрли 1999. Категорија:Куршумљани Категорија:Комунисти Србије Категорија:Југословенски партизани Категорија:Омладина у Народноослободилачкој борби Категорија:Бомбаши НОВЈ Категорија:Политички комесари НОВЈ Категорија:Ниш у Народноослободилачкој борби Категорија:Диверзије у Народноослободилачкој борби Категорија:Носиоци Партизанске споменице 1941. Категорија:Народни хероји - В Категорија:Генерал-потпуковници ЈНА Категорија:Амбасадори СФР Југославије Категорија:Сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду Категорија:Југословенски публицисти