Ред мува-шкорпија („-{Mecoptera}-") представља групу холометаболних крилатих инсеката са веома богатом еволуционом историјом. Најуочљивија карактеристика мува-шкорпија је вентрално извучена рилица са усним апаратом за грицкање. Име муве-шкорпије добиле су на основу изгледа мушких полних органа код фамилије -{Panorpidae}-, који подсећају на жаоку шкорпија. Овај ред обихвата 9 савремених фамилија са око 600 врста. Зоогеографски, ред је коспомолитски распрострањен и присутан на свим континентима, али ниже таксономске категорије често поседују реликтне и ендемичне ареале-{Byers G.W. 2005. Mecoptera. In: Resh V.H, Cardé R.T. (eds) Encyclopedia of Insects. Academic Press: California, USA. }-.
Понекад их зову шкорпионске мухе, према њиховој највећој породици, -{Panorpidae}-, у којој мужјаци имају проширене гениталије које изгледају слично жилима шкорпија, са дугим кљуном рострумом. -{Bittacidae}- или висеће муве су друга истакнута породица, позната су по сложеним ритуалима парења у којима женке бирају парњаке на темељу квалитета даровног плена који им нуде мужјаци. Мања група су снежне шкорпије, породица -{Boreidae}-, од којих одрасли понекад буду виђени како ходају по снежним пољима. Супротно томе, већина врста овог реда насељава влажне средине у тропском појасу.
Мекоптера је уско повезана са -{Siphonaptera}- (буве), а мало је удаљенија од -{Diptera}- (правих мува). Изгледају помало као праве муве, мали до средње велики инсекти, с дугим витким телима и уским мембранским крилима. Већина се размножава у влажним окружењима као што су слојеви лишћа или маховине, а јаја се неће излећи док не дође влажна сезона. Ларве су попут гусеница и углавном се хране биљном материјом, а лутке које не хране могу проћи кроз дијапаузу све док временски услови нису повољни.
Мекоптере су можда имале важну улогу у опрашивању изумрлих врста голосеменица пре еволуције других инсеката – опрашивача, попут пчела. Одрасли модерних врста су претежно грабљивице или конзументи мртвих организама; они су први инсекти који први стигну лешина, што их чини корисним у форензичкој ентомологији.
Разноликост Мекотере и се разликују по дужини, од 2 до 35 -{mm}-. Познато је око шест стотина постојећих врста, подељених у тридесет четири родова из девет породица. Већина врста налази се у породицама -{Panorpidae}- и -{Bittacidae}-. Поред тога, постоји око четири стотине познатих фосилних врста у око осамдесет и седам родова, које су разноврсније од живих чланова реда. Група се понекад назива шкорпиомуве, због заокренутог „репа” мушких гениталија у породици -{Panorpidae}-. thumb|250px|left|Мужјак -{Panorpa dubia}-: -{A}- – Бочни изглед -{B–D}-. Мужјаков генитални булбус и гоностили -{B}- – Дорзално -{C}- – Вентрално -{D}- – Бочно -{ep}- – епандријум -{gcx}- – гонококсил -{gs}- – гоностил -{hv}- – хиповалва -{hyp}- – хипандријум Мерна скала: 3 -{mm}- у -{A}-, 1 -{mm}- у -{B–D}-
Дистрибуција мекопте је широм света; највећа разноликост на нивоу врста постоји у афротропској палеарктичкој области, али у неотропској и аустралској. Нема их н Мадагаскару и многим острвима и острвским групама. Ово може указивати да је њихова способност биолошког ширења ниска, на пример према Тринидаду, Тајвану и Јапану, где су пронађен само они који су имали недавне мостове до најближих континенталних копнених маса.
Животни циклус Женка одлаже јајашца у блиском контакту с влагом, а јаја обично апсорбирају воду и повећавају величине након полагања. У врстама које живе у врућим подручјима, јаја се не могу излегати неколико месеци, а ларве се појављују тек када се заврши сушна сезона. Типске се, међутим, излегу након релативно кратког временског периода. Ларве су обично прилично сличне гусеница, кратких, канџастих, правих ногу и великим бројем трбушких проногу. Имају склерозиране главе с мандибулатним устима. Латве имају сложене очи, које су јединствене међу инсектима по холометаболном развоју. Десети трбушни сегмент има или усисни диск, или ређе, пар кука.
Углавном једу биљну храну или уклањају мртве инсекте, мада су познате и неке ларве грабљивице. Оне пузе по тлу или продиру у дрво до стварања лутке, не пробијају коконе. Лутке су ексксаратне, што значи да су удови слободни од тела и способне су да покрећу мандибуле, али су у противном потпуно непокретни. У сушијим срединама, могу провести неколико месеци у диапаузи, пре него што се појаве као одрасли чим су услови прикладнији. thumb|250px|Шкорпијасти мужјак стекао је злослутну репутацију шкорпија, иако не боде.
Фосили Међу најраније -{Mecoptera}- спадају -{Nannochoristidae}- из горњег пермског доба. Фосилне мекоптере постају учестале и разнолике током креде, на пример у Кини, где су пронађени панорпиди попут -{Jurassipanorpa}-, висеће муве (-{Bittacidae}- и -{Cimbrophlebiidae}-), -{Orthophlebiidae}- и -{Cimbrophlebiidae}-.
Изумрле врсте -{Mecoptera}- могле су бити важни опрашивачи раних голосеменица (-{Gymnospermae}-) током касног дела средње јуре до средине – раног кредног периода пре него што су се развиле друге опрашивачке групе, попут пчела. То су биле углавном биљке које се опрашују ветром, али фосилне мекоптере су имала усни апарат за сифонску ишрану, који је могао оплодити ове ране гимносперме приликом узимња нектара и полена. Недостатак обогаћивања гвожђем у њиховом фосилизираном пробосцису, искључује употребу за испијање крви.
Најстарији фосилни налази потичу с краја Палеозоика (из Перма), а до данас је описано преко 400 фосилних врста овог реда. Новија истраживања молекуларне систематике у оквире реда „-{Mecoptera}-" сврставају и ред бува (-{Siphonaptera}-), што би ред мува-шкорпија чинило парафилетском и веома бројном групом (преко 3000 врста). Врло је вероватан сценарио по коме су фосилне „-{Mecoptera}-" базалне за целу групу -{Panorpida}-, што би значило да су се из реда мува-шкорпија издвојиле гране које су се диференцирале у редове попут двокрилаца или лептира. Ревизија систематике реда „-{Mecoptera}-" је неопходна ради установљавања монофилетских група.
Фосилне муве-шкорпије се сврставају у 16-25 фамилија, а савремене у 9. Од савремених, најпримитивнији су представници фамилије -{Nannochoristidae}-, код којих и ларве и адулти имају карактеристике и реда мува-шкорпија и реда двокрилаца. Најбројније савремене фамилије су -{Panorpidae}-, која обухвата око 380 врста, и -{Bittacidae}- са око 180 врста.
Филогенија и систематика реда
Унутар кладуса -{Aneuretopsychina}-, идентификовано је једанаест врста из три породице, -{Mesopsychidae}-, -{Aneuretopsychidae}- и -{Pseudopolycentropodidae}-. Дужина им се креће од око 3 -{mm}- у -{Parapolycentropus burmiticus}- до 28 -{mm}- у -{Lichnomesopsyche gloriae}-. Пробосцис би могао бити дугачак око 10 -{mm}-. Претпоставља се да су ове мекоптере преносиле полен на деловима усног апарата и површине главе, као што то раде данас пчелиње муве и друге, али тако везан полен није пронађено, чак ни када су инсекти добо сачувани у еоценском балтичком ћилибару. Вероватно су опрашивале биљке попут оних из породица -{Caytoniaceae}-, -{Cheirolepidiaceae}- и реда -{Gnetales}-, које имају овулацијске органе који су неприкладни за опрашивање ветром или имају структуре које би могле подупријети дуготрајно пробосцидно уношење храњиве течности.
Најразноврснија група мекоптера била је -{Aneuretopsijahina}- најновијем дели перма, заузевши место -{Permochoristidae}-, до средњг тријаса. Током касног тријаса и средње јуре, врсте -{Aneuretopsychina}- поступно су замењене врстама из породица -{Parachoristidae}- и -{Orthophlebiidae}-. Модерне породице мекоптера потичу од таксона -{Orthophlebiidae}-.
Врсте
-{Afrobittacus melanostigma Londt, 1994}- -{Anabittacus iridipennis Kimmins, 1929}- -{Anomalobittacus gracilipes Kimmins, 1928}- -{Apterobittacus apterus (MacLachlan, 1871)}- -{Apteropanorpa evansi Byers and Yeates, 1999}- -{Apteropanorpa tasmanica Carpenter, 1941}- -{Austrobittacus anomalus Riek, 1954}- -{Austromerope brasiliensis Machado, Kawada and Rafael, 2013}- -{Austromerope poultoni Killington, 1933}- -{Bicaubittacus appendiculatus (Esben-Petersen, 1927)}- -{Bicaubittacus burmanus (Tjeder, 1974)}- -{Bicaubittacus longiprocessus (Huang and Hua, 2005)}- -{Bicaubittacus mengyangicus Tan and Hua, 2009}- -{Bicaubittacus yangi Tan and Hua, 2009}- -{Bittacus acutus Zhang, Du and Hua, 2020}- -{Bittacus aequalis Navás, 1914}- -{Bittacus africanus Esben-Petersen, 1915}- -{Bittacus alexanderi Byers, 1999}- -{Bittacus alluaudi Navás, 1914}- -{Bittacus andinus Londt and Byers, 1974}- -{Bittacus angrensis Souza Lopes and Mangabeira, 1942}- -{Bittacus annae Londt, 1972}- -{Bittacus aripuanaensis (Penny, 1977)}- -{Bittacus armatus Tjeder, 1956}- -{Bittacus banksi Esben-Petersen, 1915}- -{Bittacus bartolozzii Bicha, 2015}- -{Bittacus berlandi Capra, 1939}- -{Bittacus bicornis Londt, 1993}- -{Bittacus bifurcatus Hua and Tan in Hua, Tan and Huang, 2008}- -{Bittacus blancheti Pictet, 1836}- -{Bittacus boraceiensis Morgante, 1967}- -{Bittacus boranicus Capra, 1939}- -{Bittacus brasiliensis Klug, 1838}- -{Bittacus brunipennis (Collucci and Amorim, 2000)}- -{Bittacus brunneus Esben-Petersen, 1927}- -{Bittacus bullatus Londt, 1972}- -{Bittacus burgeoni Navás, 1930}- -{Bittacus byersi Londt, 1972}- -{Bittacus capensis (Thunberg, 1784)}- -{Bittacus caprai Londt, 1972}- -{Bittacus carpenteri Cheng, 1957}- -{Bittacus chevalieri (Navás, 1908)}- -{Bittacus chilensis Klug, 1838}- -{Bittacus chlorostigma MacLachlan, 1881}- -{Bittacus choui Hua and Tan, 2007}- -{Bittacus chujoi Issiki and Cheng, 1947}- -{Bittacus cirratus Tjeder, 1956}- -{Bittacus coheri Bicha, 2011}- -{Bittacus contumax Tjeder, 1956}- -{Bittacus coreanus Issiki, 1929}- -{Bittacus cottrelli Londt, 1972}- -{Bittacus cruzi Machado in Machado et al., 2018}- -{Bittacus dashahensis Zhou and Zhou, 2005}- -{Bittacus diaoluoshanus Chen and Hua, 2011}- -{Bittacus dilobus He and Hua, 2022}- -{Bittacus discors Navás, 1914}- -{Bittacus disternum Byers, 1996}- -{Bittacus diversinervis Souza Lopes and Mangabeira, 1942}- -{Bittacus elisabethae Navás, 1930}- -{Bittacus eremus Lambkin, 1988}- -{Bittacus erythrostigma Byers, 1975}- -{Bittacus falcatus Zhou and Zhou, 2007}- -{Bittacus femoralis Klug, 1838}- -{Bittacus ferreirai Machado in Machado et al., 2018}- -{Bittacus flavescens Klug, 1838}- -{Bittacus flavidus Huang and Hua, 2005}- -{Bittacus formosanus Issiki, 1927}- -{Bittacus fritzi Williner, 1990}- -{Bittacus froehlichi (Collucci and Amorim, 2000)}- -{Bittacus fumosus Esben-Petersen, 1913}- -{Bittacus geniculatus Erichson, 1848}- -{Bittacus golbachi Williner, 1990}- -{Bittacus gressitti Cheng, 1957}- -{Bittacus hageni Brauer, 1860}- -{Bittacus hainanicus Tan and Hua, 2009}- -{Bittacus hansoni Byers, 2004}- -{Bittacus henryi Kimmins, 1928}- -{Bittacus homburgerae Navás, 1933}- -{Bittacus imatongensis Mickoleit, 1979}- -{Bittacus indicus Walker, 1853}- -{Bittacus insularis Esben-Petersen, 1915}- -{Bittacus issikii Miyamoto, 1979}- -{Bittacus italicus (Müller, 1766)}- -{Bittacus jiulianshanus Chen, Tan and Hua, 2013}- -{Bittacus kagoshimaensis Issiki, 1929}- -{Bittacus kimminsi Tjeder, 1956}- -{Bittacus kuankuoshuensis Zhou and Zhou, 2012}- -{Bittacus kunenensis Wood, 1933}- -{Bittacus lachlani Navás, 1925}- -{Bittacus laevipes Navás, 1909}- -{Bittacus latipennis Gerstaecker, 1885}- -{Bittacus latreillei (Collucci and Amorim, 2000)}- -{Bittacus leigongshanicus He and Hua, 2022}- -{Bittacus leptocaudus Byers, 1965}- -{Bittacus leptocercus Navás, 1934}- -{Bittacus lii Zhou, 2003}- -{Bittacus lineatus Navás, 1914}- -{Bittacus livingstonei Londt, 1981}- -{Bittacus londti Midgley in Midgley and Bellingan, 2023}- -{Bittacus longantennatus Chen, Tan and Hua, 2013}- -{Bittacus longilobus Zhang, Du and Hua, 2020}- -{Bittacus maculatus Issiki, 1927}- -{Bittacus maculosus Byers, 1965}- -{Bittacus malaisei Tjeder, 1974}- -{Bittacus marginatus Miyaké, 1913}- -{Bittacus mastrillii Navás, 1913}- -{Bittacus mexicanus Klug, 1838}-