Александар Ранковић (Дражевац, код Обреновца, 28. новембар 1909 — Дубровник, 19. август 1983), познат под надимком Лека и партијским именом Марко, био је југословенски комунистички револуционар, учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије, јунак социјалистичког рада, народни херој Југославије и потпредседник СФР Југославије.
Као дечак почео је да изучава абаџијски занат, а 1924. је постао члан синдиката. Године 1927. постао је члан илегалног Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) и секретар Месног комитета СКОЈ-а за Београд, а наредне 1928. члан Комунистичке партије (КПЈ) и секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Након увођења Шестојануарске диктатуре, 1929. ухапшен је и осуђен на шест година затвора, које је издржао у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави. Након робије и одслуженог војног рока, вратио се у Београд и радио на обнови партијских и синдикалних организација. Након доласка новог генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита у земљу, 1937. био је изабран за секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију, а јуна 1938. за члана Централног комитета КПЈ. Јануара 1940. прешао је у илегалност и добио надимак Марко, а октобра исте године на Петој земаљској конференцији изабран је за члана Политбироа ЦК КПЈ.
Априлски рат и окупација Југославије затекли су га у Загребу, након чега је дошао у Београд, где је радио на консолидацији партијских организација. Био је учесник историјских седница ЦК КПЈ од 22. и 27. јуна и 4. јула 1941. године. У току јула активно је радио на организовању акција и саботажа у Београду, али га је ухапсио Гестапо. Услед последица мучења, био је пребачен у болницу, одакле је 29. јула 1941. ослобођен у акцији београдских илегалаца. Септембра 1941, заједно са ЦК КПЈ и Главним штабом, прешао је на ослобођену територију западне Србије. Учествовао је на саветовању у Столицама, а затим боравио у ослобођеном Ужицу. Након Прве непријатељске офанзиве, учествовао је у повлачењу у Санџак, а потом у источну Босну.
Као члан Политбироа ЦК КПЈ, Врховног штаба НОВ и ПОЈ и један од најближих Титових сарадника учествовао је у доношењу свих најважнијих одлука у току Народноослободилачког рата. Маја 1944. било му је поверено формирање Одељења за заштиту народа (ОЗН), које је представљало партизанску обавештајну службу и које је након рата прерасло у Управу државне безбедности (УДБ). Био је већник АВНОЈ-а, први потпредседник АСНОС-а, посланик Привремене народне скупштине и Уставотворне скупштине. Од 1945. до 1946. био је начелник персоналног оделења ЈА, од 1946. до 1953. био је министар унутрашњих послова ФНРЈ, од 1948. до 1963. потпредседник Владе ФНРЈ и Савезног извршног већа (СИВ) и од 1963. до 1966. потпредседник СФРЈ. На Петом, Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ биран је за члана Политбироа ЦК КПЈ, односно Извршног комитета ЦК СКЈ. На месту генералног секретара Социјалистичког савеза радног народа Југославије (ССРНЈ) налазио се од 1960. до 1963. године. Од 1951. до 1966. био је председник Савеза бораца Југославије (СУБНОР).
Под оптужбама за бирократско-догматско супротстављање развитку социјалистичког самоуправљања, вођење политике националне неравноправности и злоупотребу својих позиција у служби безбедности, на Четвртом пленуму ЦК СКЈ, одржаном јула 1966. на Брионима смењен је са свих функција и пензионисан, а потом и искључен из Савеза комуниста. Након смене, повукао се из јавног живота и живео повучено до смрти, августа 1983. године. Његовој сахрани, у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду, присуствовало је приближно 100.000 људи, што је представљало својеврсни протест и израз неслагања са тада актуелном политиком. Носилац је Партизанске споменице 1941. и одликован је бројним југословенским одликовањима, међу којима и Орденом народног хероја и Орденом јунака социјалистичког рада.
Биографија Александар Ранковић рођен је 28. новембра 1909. године у селу Дражевцу, код Обреновца, где постоји његова родна кућа. Потицао је из сиромашне земљорадничке породице и био најстарије дете у породици Миливоја и Даринке, који су поред њега имали ћерку Катарину и сина Драгомира Драгана. Отац Миливоје артиљеријски поднаредник српске војске, исцрпљен ратним напорима, разболео се од туберкулозе и умро 1920, па је бригу о породици преузела мајка, уз помоћ девера Љубивоја. Четворогодишњу основну школу Александар је завршио у родном селу, а 1922, са свега тринаест година, пошао је као и многи други сиромашни дечаци из његовог краја на изучавање кројачког (абаџијског) заната. Радња у којој је учио занат налазила се у Сарајевској улици у Београду, а власници су били Јован Поповић и Петар Стајковић.
Тешки услови шегртског живота, утицали су на њега да се рано определи за раднички покрет. У радњи где је учио занат, радили су неки радници који су били симпатизери тада већ илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ), па је преко њих дошао у додир са забрањеним политичким брошурама и публикацијама, које је кришом читао. Године 1924, као петнаестогодишњи младић, постао је члан Савеза радничке омладине, две године касније секретар Секције абаџијских радника у Независним синдикатима, а 1927. члан Извршног одбора Секције кројачких и абаџијских радника. Исте године примљен је у чланство тада илегалног Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ), а убрзо након тога постао је секретар Месног комитета СКОЈ-а за Београд.
Партијски рад и робија Почетком 1928, са непуних деветнаест година, примљен је у чланство илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и постављен за секретара Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. Политичку делатност развијао је међу радничком, школском и студентском омладином, као и у Спортском друштву Радник и Културно-уметничком друштву Абрашевић. Почетком септембра 1928. био је организатор великог митинга на Звездари, поводом Међународног дана борбе против милитаризма и рата, а потом демонстрација радничке омладине у центру Београда. Након ових скупова је ухапшен и у београдском затвору „Главњача”, саслушаван и тучен од стране полицијског агента Ђорђа Космајца. Током саслушања добро се држао и полицији није открио своју партијску функцију, па је био само протеран у родно место. Новембра исте године, поново је ухапшен, заједно са још десет омладинаца и осуђен на десет дана затвора и опет протеран у родно место. Заједно са Ранковићем, тада је ухапшен и његов друг Светислав Стефановић, трговачки помоћник из Кучева, који је након рата био његов дугогодишњи заменик у службама безбедности.
мини|десно|усправно|Полицијски снимак Ранковића у затвору у Сремској Митровици, 1929. Увођење Шестојануарске диктатуре 1929. није зауставило његову партијско-револуционарну активност. Као руководилац Покрајинског комитета СКОЈ-а, радио је на растурању Прогласа радницима, сељацима, сиромашним грађанима и војницима Србије по Београду и Земуну, као и на припреми Прогласа радном народу града и села Југославије. У време када су ови леци штампани у илегалној партијској штампарији, полиција је успела да ухапси једног од сарадника, који је под батинама одао остале активисте, међу којима и Ранковића. Након неколико дана скривања, полиција је успела да га ухапси 20. јануара 1929. године. Као већ познати комунистички активиста, током истраге у „Главњачи”, подвргнут је полицијској тортури, током које је од стране агената Космајца и Вујковића мучен најсвирепијим методама. Упркос томе, није одао никога од својих сарадника, чиме је организацију Савеза комунистичке омладине у Србији сачувао од даљих провала.
Заједно са још десеторо лица, маја 1929. изведен је пред Државни суд за заштиту државе, који га је након три дана суђења осудио на шест година робије. Током суђења, Ранковић и други оптужени су одбили наводе тужилаштва, али су признали да су по убеђењу комунисти. Приликом суђења, Ранковић је скинуо одело како би показао ране настале услед полицијске тортуре, али је судски вештак одбацио његове тврдње, наводећи да се ради о туберкулози коже. На суђењу, које је било први процес некој комунистичкој групи, након увођења диктатуре, поред Ранковића осуђено је још петоро лица, док је петоро ослобођено услед недостатка доказа. Издржавање затворске казне, започео је 25. маја 1929. у затвору у Сремској Митровици, где је најпре два месеца провео у самици. Иако је очекивао да ће бити смештен заједно са осталим политичким затвореницима-комунистима, међу којима су били Моша Пијаде и Родољуб Чолаковић, био је распоређен са осталим затвореницима. Након годину дана, број политичких затвореника се нагло повећао, па је дошао у контакт са њима. Тада је почела његова затворска политичка делатност — читао је дела из марксизма и лењинизма и тако употпунио своје идеолошко образовање, Био је члан Казнионичког комитета КПЈ и учествовао у борби политичких затвореника за боље услове живота у затвору, а октобра 1933, заједно са групом политичких затвореника, учествовао је у штрајку глађу. Као један од организатора овог штрајка, у пролеће 1934. премештен је у затвор у Лепоглави, где је такође учествовао у борби политичких затвореника за боље услове робијања, због чега је кажњен са три месеца самице. Током боравка у затвору, до 11. марта 1935. године, укупно је 12 пута дисциплински кажњаван.
Револуционарни рад Након изласка са робије, марта 1935. Ранковић је протеран у родно место, а убрзо након тога, у мају исте године, отишао је у Скопље на одслужење војног рока. Пре одласка у војску, Ранковић се упознао са Анђелијом Анђом Јовановић, рођеном сестром револуционара Исе Јовановића, која је као активисткиња организације „Црвена помоћ” радила на сакупљању материјалне помоћи за ухапшене револуционаре и њихове породице. Посебно је водила бригу о мајкама и женама ухапшених другова, које је често обилазила, па је тако упознала и Ранковићеву мајку Даринку. Убрзо по упознавању, они су се венчали у Вршцу, где су кратко живели. Јануара 1937, Ранковић је са супругом дошао у Београд, где се поново партијски активирао и започео рад на формирању Месног комитета КПЈ за Београд, јер су претходна руководства, била похапшена у полицијским провалама у партијску организацију током 1935. и 1936. године. Почетак његове политичке активности, након робије, поклопио се са доласком Јосипа Броза Тита на чело КПЈ, средином 1937. године. На предлог Милована Ђиласа, који је тада био значајна личност Комунистичке партије у Србији, Јосип Броз је Ранковића изабрао за секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију, који је ову дужност обављао све до 1941. године. Када је маја 1938. Тито формирао привремено руководство КПЈ, Ранковић је постао његов члан. Тада је формиран ужи круг Титових сарадника, који су чинили — Милован Ђилас, Едвард Кардељ и Александар Ранковић.
мини|лево|усправно|Јосип Броз Тито генерални секретар КПЈ, 1940.