300px|мини|Хамурабијева државаХамураби је био владар Старог вавилонског царства. Владао је преко 40 година, отприлике од 1709. до око 1669. године пре нове ере (према старој периодизацији од око 1792. до 1750. године пре нове ере). Под његовом владавином царство је достигло свој максимум обухватајући територије читаве Месопотамије. У својим успешним освајачким походима освојио је тадашње најмоћније градове Месопотамије — Исин, Ларсу, Ашур, Ниниву, Мари, Ешнуну.
Хамураби је познат и по свом законику који спада у једну од најстаријих збирки закона у историји.
Прве године Хамурабијеве владавине Хамураби је био син и наследник краља Син-Мубалита. Долази на вавилонски престо 1792. године (сумерски попис краљева). Првих пет година владавине провео је у учвршћивању власти и припремама за ратне походе. Шесте године своје владавине, Хамураби напада најјачу државу у јужној Месопотамији, Ларсу краља Рим-Сина I. У овом рату успео је заузети Урук и Исин знатно умањујући моћ непријатеља. Међутим, још увек није био довољно моћан да нападне Рим-Сина већ са њим склапа мир и савезништво. Подређено савезништво склопио је и са моћним асирским краљем Шамши-Ададом I. Савезништво је склопио и са градом Ешнуном који је користио као бедем од могућих асирских напада.
Освајачки период мини|лево|Хамурабијев законик, Лувр, Париз Обезбедивши савезништво најмоћнијих држава, Хамураби се бацио на освајање оних слабијих. Године 1783. напао је и срушио град Малгиум. Следеће године је страдао град Рапикум. Оба града били су асирски бедеми на јужним границама. Долазак на престо Марија владара Зимри-Лима још је више поткопало моћ Асирије. Смрт Шамши-Адада I однела је једног јаког Хамурабијевог противника. У савезништву са Зимри-Лимом, Хамураби је држао цео средњи ток Еуфрата, делимично и Тигра.
Након ових акција Хамураби прекида ратне акције све до 1764. године. Те године Ешнуна, Малгиум и Елам формирају коалицију против вавилонског владара. Хамурабијева реорганизована војска разбила је савезничке снаге и довела до проширења вавилонске државе према хуритским племенима. Следеће године Хамураби се осмелио да нападне Рим-Сина I, сада већ потпуно остарелог. Рат је трајао пола године када је Рим-Син поражен. Хамураби је његову државу прикључио Вавилону и узео титулу "отац Аморита". У следеће две године пала је и моћна држава Ешнуна као и градови Малгиум и Манкисум. Вавилонско царство сада је достизало територије бившег Сумерско-акадског царства. Године 1759. Хамураби напада Мари који је брзо освојен. Његов некадашњи савезник, Зимри-Лима, погинуо је приликом освајања града. Град је разорен. Године 1755. разорена је и Ешнуна, престоница једне од најјачих аморитских држава. Хамураби је разорио канале и поплавио град. Држава се више никада није опоравила.
У војном походу против Асирије, Хамураби 1757. године п. н. е. заузима најважније градове - Ашур и Ниниву. Асирска династија избегла је на север. У његовим рукама сада се налазила цела Месопотамија. Ван домашаја остао је једино Елам и западне области Сирије.
Хамурабијева држава Хамурабијева "светска" царевина имала је у себи многе бивше државе са различитим законима, обичајима и боговима. Хамураби је због тога спровео реформе у циљу обједињавања Вавилонског царства. Врховни бог Царства био је Мардук, дотадашњи вавилонски бог. Земља је подељена на административне јединице са престоницом у Вавилону. Чувен је Хамурабијев законик исписан клинастим писмом. Спада у најстарије пронађене законике; свега три законика старија су од њега - Законик Ур-Намуа, Липит-Иштаров и Дадушин. Исписан је на базалтној стени дугачкој 2,62 метра и садржи 282 члана. Казне нису биле једнаке за све слојеве становништва.
Економија и социјални односи Краљ предузима низ мера за чување шума, које су биле подељене на поједине „шумске комплексе“ и стајале под надзором нарочитих „шумара“, потчињених главном шумару. Сачуван је документ у коме краљ наређује да се изврши истрага о сечењу дрвета на шумским комплексима повереним на управу главним шумарима Аблиануму и Синмагиру, као и то да се дозна, ко је сасекао дрвеће: шумари или „туђа рука“ (тј. злонамерно лице). Шумари су сносили одговорност за неповредивост шума. За преступе на дужности они су кажњавани смртном казном.
Великог значаја у економиjи Вавилонског царства и даље је имало сточарство. Простране ливаде, степе и планинске косе представљале су изврсне пашњаке, на којима су пасла огромна стада. Регулишући права својине на стоку, законодавац особито брижљиво штити интересе богатих сопственика стада. По Хамурабијевом законику, лице које узме под најам стоку сносило је пред власником пуну одговорност за најмљену стоку и било дужно да сопственику накнади штету у случају да стока претрпи ма какав губитак (смрт, повреда ока, рогова, репа или ноздрва). То потврђује чињеницу да је велики број стада био концентрисан у рукама појединих богаташа, који су давали стоку под најам, очевидно, сиромасима.
Алувијално тле Месопотамије, добро ђубрено и наводњавано изливима река Тигра и Еуфрата, било је особито повољно за развитак земљорадње, која је и у вавилонско доба сачувала свој прворазредни значај.
У то време орање је обично вршено помоћу тешког грубог плуга, у који су упрегнута два вола. Понекад су у плуг упрезани и људи, што указује на широку распрострањеност робовског рада. Развитак земљорадње, услед природних услова, у знатној је мери био условљен вештачким наводњавањем. Зато Хамураби обраћа велику пажњу на развитак иригације. Он се дичи тиме што је „учинио земљу погодном за обрађивање, налик на житницу препуну жита... сакупио у земљу Сумер и Акад расуто становништво, напојио га и нахранио, населио у изобиљу и довољности“. По Хамурабијевом наређењу ископан је канал Нар—Хамураби — „богатство народа, који собом доноси обиље воде Сумеру и Акаду, претвара своје обале у културну област, гомила хрпе жита и снабдева сталном водом становништво Сумера и Акада“.
Државна власт, заступљена краљевом личношћу, не стара се само о ширењу мреже канала за наводњавање, него и о њеном одржавању у исправности. Краљ стално издаје наређења локалним чиновницима о чишћењу канала и предузимању разних радова у вези са иригацијом. Док је одржавање иригационе мреже била функција државе, дотле је одржавање сваког појединог њеног сектора био у првом реду задатак сеоске општине. На то указују чланови 53-56 Хамурабијевог кодекса. Ти чланови утврђују одговорност сваког члана општине за одржавање датог сектора иригационог система; при томе, ако чијом кривицом настане у насипу рупа и буде поплављена суседна парцела, кривац је дужан да накнади тиме уништено жито. А ако није у стању да га накнади, онда по § 54 треба њега самог и његову имовину продати и добијени новац употребити на подмиривање причињене штете. Читав низ других докумената из тога времена сведочи о појачаној контроли коју је централна власт спроводила над одржавањем иригационе мреже у исправности.
Поред житарства и сточарства велику распрострањеност стиче и воћарство. Није случајност што је стара Месопотамија личила на цватући врт, и управо ту поникла је легенда о рајском врту, у коме расту прекрасне воћке. Држава, која је штитила интересе земљишних сопственика, узима на себе и заштиту интереса сопственика воћњака. По једном члану Хамурабијевог кодекса, за незаконито сечење воћки у туђем воћњаку прописивана је прилично висока глоба: пола мине у сребру (око 240 грама).
Трговина Погодан географски положај Вавилона допринео је прилично знатном развитку трговине. Нажалост, у Хамурабијевом кодексу сачувано је мало помена о предметима који су били главни трговачки артикли. Али се може претпостављати да су из Вавилонског царства, као из аграрне земље, особито широко извожени земљораднички производи. Тако се у 104 члану набрајају као роба жито, вуна и уље, а у 237 члану овим пољопривредним продуктима додате су још и урме.
У вези са порастом и јачањем Вавилонске државе ширила се и она спољна трговина коју су водили вавилонски трговци. Тако ми знамо да су они кретали на инострана тржишта да купују и продају робове.
Али привредно уређење Вавилоније углавном и даље остаје натурално. Жито у рачунима игра исту улогу коју и сребро. У житу се плаћа рад пољопривредних радника, гонича волова, пастира, најам кола, волова и магараца, као год и плата краљевским чиновницима и судијама.
Развитак трговине и зеленаштва, који је особито приметан у периоду процвата Вавилонског царства, допринео је даљем социјалном раслојавању унутар старих сеоских општина.
Породица Велики значај и даље је имала патријархална породица, у којој су се уобличавали најстарији видови скривеног ропства, и у вези са тим ницали најстарији облици угњетавања и владавине. Господарем је у патријархалној породици увек сматран отац и муж, и њему су били дужни да се неограничено покоравају сви чланови породице. Отац и муж имао је права рођеног робовласника, над свим члановима своје породице. Обичај многоженства стављао је жену у понижен положај. По Хамурабијевом кодексу, за нарушење супружанске верности жена и муж сносили су различне казне. У случају неверства мужа жена је могла да узме свој мираз и да се врати оцу, али у случају неверства жене, она је морала бити бачена у воду. У брачним уговорима истиче се, ако се жена одрекне свога мужа, муж има право да на њу стави печат роба и да је прода. Жена је имала ограничено право својине. Удова није могла у пуној мери да слободно располаже својом имовином. Законодавац је свим средствима тежио томе да до максимума сачува својину у рукама једне породице. Читав низ чланова Хамурабијевог кодекса сведочи о томе да удова није имала права да отуђује своју имовину после мужевљеве смрти, јер је та имовина сматрана наследством деце, међу којом је најстарији син имао право на добијање највећег дела наследства. Многобројни документи из вавилонског доба указују на низ случајева продаје деце у робље. Судећи по неким документима, постојала је утврђена цена таквог домаћег роба. Низ докумената речито говори о томе да је отац и муж имао неограничена права над својом породицом и да је могао да прода у робље све чланове породице. Тако се у једном документу говори о томе како је неки Шамаш-Дајан продао на име дуга своме повериоцу све чланове своје породице и робове и робиње који су јој припадали. Једино по ту цену сачувао је он своју личну слободу. Дете је сматрано очевом својином. По члану 14 Хамурабијевог кодекса, крађа малолетног сина слободног човека кажњавана је смртном казном.
Ропство