Битка за Тулаги, Гавуту и Танамбого је била копнена битка на Соломоновим острвима, Пацифик, за време Другог светског рата, и трајала је од 7. до 9. августа 1942. године. Битка је вођена између копнених снага јапанске царске морнарица и савезника (већином америчких маринаца), током почетних савезничких искрцавања за време Гвадалканаске кампање.

У бици, амерички маринци, под општом командом генерал-мајора Александер Вандегрифта, успешно су се искрцали и заузели острва Тулаги, Гавуту и Танамбого, између којих је јапанска царска морнарица градила морнаричку базу, и базу за хидроавионе. Искрцавања су наишла на жесток отпор јапанских морнаричких трупа, које су бројчано и по наоружању биле слабије од савезничких снага, али су се бориле скоро до последњег човека.

У исто време кад су отпочела искрцавања на Тулаги, Гавуту и Танамбого, савезничке снаге су се такође искрцале на оближњи Гвадалканал, са главним циљем да заузму јапански аеродром, који је још увек био у изградњи. Упоређујући жестоке борбе за Тулаги и Гавуту, искрцавање на Гвадалканал је прошло много лакше. Искрцавањем на Тулаги и Гвадалканал, отпочела је шест месеци дугачка Гвадалканалска кампања, за време које ће се одиграти читава серија копнених и поморских битака између савезничких и јапанских снага у области Соломонових острва.

Позадина

Дана, 7. децембра 1941. године, Јапанци су извели напад на америчку пацифичку флоту у Перл Харбору, Хаваји. У нападу је оштећен велики број америчких бојних бродова, и формално је означио почетак рата узмеђу две нације. Почетни ратни циљеви јапанских вођа су били: неутралисати америчку флоту, освојити области богате природним ресурсима и успоставити стратегијске војне базе у Азији и на Пацифику, ради одбране јапанског царства. У склопу ових циљева, јапанске снаге нападају и заузимају Филипине, Тајланд, Малају, Сингапур, Холандску Источну Индију, острво Вејк, Гилбертова острва, Нову Британију и Гвам.

Два покушаја Јапанаца да прошире своје одбрамбене париметре у јужном и централном Пацифику, доводе до битке у Коралном мору (мај 1942) и битке за Мидвеј (јун 1942). Ове две стратегијске победе савезника, доводе до могућности да они преузму иницијативу и покрену офанзиву против Јапанаца било где на Пацифику. Савезници су изабрали Соломонова острва, посебно јужна Соломонова острва; Гвадалканал, Тулаги и Флорида, као локацију за њихову прву офанзиву.Локстон, .

Као део операције, која је довела до битке у Коралном мору, јапанска морнарица је послала трупе да окупира Тулаги и суседна острва, на југу Соломонових острва. Ове трупе, већим делом припадници 3. „Куре” специјалне десантне јединице, окупирају Тулаги 3. маја 1942. године, и почињу са изградњом једне базе за хидроавионе, комуникације, и попуну бродова горивом, између острва Тулаги, Гавуту, Танамбого и Флорида, која је требало убрзо да постане оперативна. Обавештени о јапанским напорима на Тулагију, савезници повећавају своје интересовање почетком јула 1942. године, када је јапанска морнарица отпочела са градњом једног већег аеродрома у близини Лунга Поинта, на оближњем Гвадалканалу. Августа 1942. године, Јапанци си имали око 900 војника на Тулагију и оближњим острвима, и око 2.800 кадровског особља (већина од њих су били Корејанци или јапански стручњаци за изградњу и радници) на Гвадалканалу. Улога аеродрома, чим се заврши, требало је да буде: заштита главне базе Рабаул, претња савезничким снабдевачким и комуникационим линијама, и утврђена тачка за могуће будуће офанзиве ка Фиџију, Новој Каледонији и острвима Самоа.

мини|лево|200п|Група јапанских официра и подофицира из 3. “Куре“ специјалне десантне јединице, која је заузела Тулаги маја 1942. године. Скоро сви они ће касније бити убијени, током савезничких напада у периоду од 7. до 9. августа 1942. године.Савезнички план напада на јужна Соломонова острва, израдео је адмирал Ернест Кинг, командант Америчке ратне морнарице. Он предлаже офанзиву на јужна Соломонових острва, како их Јапанци не би могли користити као базу за прекидање снабдевачких линија између САД и Аустралије, а затим би та острва требало употребити као полазну тачку за нову кампању, чији би циљ био неутрализација и освајање велике јапанске базе у Рабаулу, докле би се у исто време помогла савезничка кампања на Новој Гвинеји. Крајњи циљ ове офанзиве, био би отворени пут за повратак Филипина у америчке руке.Морисон, . Амерички адмирал Честер Нимиц, савезнички командант пацифичких снага, ствара Јужно-Пацифички театар, са америчким вицеадмиралом Робетром Л. Гормлием на челу, који је требало да руководи савезничком офанзивом на Соломонима..

Припремајући се за офанзивна дејства, маја 1942. године, амерички генерал-мајор Александер Вандегрифт, добија наређење да покрене своју 1. дивизију маринаца, са Новог Зеланда. Остале савезничке копнене, морнаричке и ваздухопловне снаге, биле су послате ка успостављеним базама на Фиџију, Новој Каледонијии и Самоа острвима.Локстон, . Острво Еспириту Санто на Новим Хебридима је одабрано за главни штаб и основну базу за предстојећу офанзиву, кодног имена "-{Operation Watchtower}-", а за датум њеног почетка је одређен 7. август 1942. године. По првобитном плану, искрцавања је требало извести на Тулаги и острвима Санта Круз, изостављајући Гвадалканал. Међутим, након што су савезнички извиђачи открили да Јапанци граде аеродром на Гвадалканалу, дата је предност заузимању Гвадалканала, а из плана је отпало искрцавање на Санта Круз острва., 53. Прва дивизија маринаца је одабрана, пошто ниједна друга америчка јединица на Пацифику, није прошла амфибијски тренинг. (Christ. стр. 25).

Савезничка експедициона флота, која је учествовала у опеарцији "-{Watchtower}-", сатојале су се од 75 америчких и аустралијских ратних и транспортних бродова, окупљених 26. јула 1942. године у близини Фиџија, и ангажована је у једном пробном искрцавању, пре него што ће да крене ка Гвадалканалу.Морисон, .. Вандегрифт је био општи командант 16.000 савезничких (већином америчких маринаца) копнених снага, ангажованих у искрцавањима, и лично је предводио јуриш на Гвадалканал. Командант 3.000 америчких маринаца, одређених да се искрцају на Тулаги, и острва у близини Флориде, Гавуту и Танамбого, био је амерички бригадни генерал Вилијам Х. Рупертус, и налазио се на транспортном броду -{Neville}-.–621, Jersey, Hell's Islands. стр. 129.

Битка Увод у битку мини|десно|200п|Правци дејства савезничких десантних снага, које су се искрцале 7. августа 1942. године, на Флориду, Тулаги, Гавуту и Танамбого. Лоше време је помогло савезничкој експедиционој флоти, да стигне у близини Гвадалканала, ујутру 7. августа 1942. године, непримећена од Јапанаца. Јапанци су ухватили радио-сигнал од долазећих савезничких снага, и спемали су се, да пошаљу један извиђачки авиона, чим сване.Џерзи, Hell's Islands. стр. 77, Макги, . Бродови десантних снага су били подељени у две групе; једна је требало да изврши напад на Гвадалканал, а дуга је имала здатак да нападне Флориду, Тулаги, Гавуту и Танамбого. Авиони са носача авиона Весп, бомбардовали су јапанска постројења на Тулагију, Гавуту, Танамбогу и Флориди, док су митраљеском ватром уништили 15 јапанских хидроавиона, усидрених у близини ових острва. Неколико хидроавина је имало упаљене моторе, и спремали су се да узлете, те су уништени заједно са њиховим посадама и већим бројем помоћног особља., Џерзи, Hell's Islands. стр. 78, и Lundstrom, .

Америчка лака крстарица Сан Хуан и разарачи Мансен и Бученен, гранатирају предвиђена места искрцавања на Тулагију и Флориди. Покривајући напад на Тулаги, Гавуту и Танамбого, маринци из 1. батаљона, 2. пука маринаца, искрцавају се у 07:40 сати, на небрањено острво Флорида. Они су предвођени до својих цељева од неколико Аустралијанаца, као што је поручник Френк Стекпул, који је добро познавао област Тулаги-Флорида, пошто је раније радио и живео у тој области.Пиетрос, -{Bless 'em All}-. стр. 36, Џерзи, -{Hell's Islands}-. стр. 96, 124–125. Ни један јапански војника на Тулагију није погинуо пре искрцавања, током бомбардовања из ваздуха или гранатирања ратних бродова. У 10:04 сати, док је трајало бомбардовање острва Гавуту, барутна прашина на крстарици Сан Хуан експлодира, убијајући 7, и рањавајући 11 чланова посаде. Мангрове, које расту између мора и копна у овим областима, задавале су велике проблеме амфибијским искрцавањима. Одабран да предводи десантне снаге, због његовог познавања Тулагија и околних гребена, поручник Стекпул додатно одређује један простор за искрцавање десантних бродова на копноТулагија, на коме нису расле мангрове.

Битка за Тулаги

У 08:00 сати, два батаљона америчких маринаца; 1. рејдерски батаљон, који је био под командом потпуковнима Едсона (Едсонови рејдери), и 2. батаљон, 5. пука маринаца, искрцавају се без борбе на западну обалу Тулагија, приближно по средини овог острва, издуженог облика. Велики слојеви корала, онемогућили су десантним бродовима да дођу до саме обале. Међутим, маринци су били способни да прегазе приближно још 100 метара, без сметње од јапански снага, које су биле очигледно изненађене савезничким искрцавањем и нису успеле да организују било какав отпор. У исто време, јапанске снаге на острвима Тулаги и Гавуту, које су биле састављене од једног одреда 3. „Куре” специјалне поморско-десантне јединици, плус људство из Јокохама ваздушне групе, под командом капетана Шигетоши Мијазакија, шаљу једну поруку свом команданту у Рабаулу, капетану Садајоши Јамади, да су нападнути, и да су уништили своју опрему за градњу и повељива документа. Порука је завршена следећим текстом: „Непријатељске снаге су много пута надмоћније, Бранићемо се до последњег човека“. Масааки Сузуки, командант специјалне морнаричко-десантне јединице, наређује својим снагама да припреме одбрамбене позиције на острвима Тулаги и Гавуту.–82, Џерзи, -{Hell's Islands}-. стр. 80, 133–134. Овај одред 3. „Куре” специјалне поморско-десантне јединице, је највероватније известио 5. ваздушну флоту, или 8 флоту вицеадмирала Гуничи Микаве. Трећа „Куре” специјална поморско-десантна јединица, углавном се састојала од мобилисаних резервисата, од којих је већина имала преко 40 година старости. Такође, на Тулагију су се налазили јапански електричари и машинисти из 14. грађевинарске јединице, који нису имали борбениу обуку, а помагали су 3. „Куре” јединици у одбрани острва.

мини|лево|200п|Фотографија острва Тулаги, снимљена из ваздуха, на којој је доцртано напредовање маринаца ка југоисточном крају острва, и центар јапанске одбране у области брега 281. Други батаљон, 5. пука маринаца, се након обезбеђења северозападног краја острва Тулаги, прикључио Едсоновим рејдерима у њиховом напредовању ка југоисточном крају острва. Маринци напредују ка југоистоку до краја дана, и притом уништавају неколико издвојених јапанских одбрамбених тачака. Око поднева, Сузуки је ре-организовао своју одбрану у линији дуж једног брега - названог од савезника „Брег 281“ (у неким изворима стоји „Брег 280“), због његове надморске висине – а један део у клисури која се налазила скоро на самом југоисточном крају острва. Јапанска одбрана се састојала од дванаест подземних канала, ископаних у кречњачким гребенима брега, и митраљеских положаја, који су били заштићени врећама напуњеним песком. Маринци стижу до јапанских положаја пред сумрак, и схвативши да више немају довољно дневне светлости за предузимање потпуног напада, они се укопавају.Пиетрос, -{Bless 'em All}-. стр. 37–41, Џерзи, -{Hell's Islands}-. стр. 82, 131, 138–139; Александер. стр. 82. Кенет Д. Бејли, командант чете “Ц“, помогао је у уништењу једног јапанског бункера, пре него што је рањен и евакуисан.