мини|292x292пиксел|Кауч у Фројдовој ординацији у Лондону
Психоанализа је скуп теорија и терапеутских техникаMerton M. Gill, American Mental Health Foundation: "What is psychoanalysis? Of course, one is supposed to answer that it is many things — a theory, a research method, a therapy, a body of knowledge. In what might be considered an unfortunately abbreviated description, Freud said that anyone who recognizes transference and resistance is a psychoanalyst, even if he comes to conclusions other than his own. ... I prefer to think of the analytic situation more broadly, as one in which someone seeking help tries to speak as freely as he can to someone who listens as carefully as he can with the aim of articulating what is going on between them and why. David Rapaport (1967a) once defined the analytic situation as carrying the method of interpersonal relationship to its last consequences." Gill, Merton M. . American Mental Health Foundation, archived 10 June 2009 које су повезане са проучавањем несвесног ума,Jane Milton, Caroline Polmear, Julia Fabricius. A Short Introduction to Psychoanalysis. SAGE, 2011, 27. "All psychoanalytic theories include the idea that unconscious thoughts and feelings are central in mental functioning." а заједно чине методу за лечење поремећаја менталног здравља. Ову дисциплину је, почетком '90-их година XIX века, успоставио аустријски неуролог Сигмунд Фројд, а делом је проистекла из клиничког рада Јозефа Бројера и других. Психоанализа се касније развијала у различитим правцима, углавном под утицајем Фројдових ученика Алфреда Адлера и његовог сарадника Карла Густава Јунга и неофројдоваца попут Ериха Фрома, Карен Хорнај и Харија Стек Саливена.. 3. Фројд је израз психоанализа задржао као назив за сопствену школу мишљења.. 341.
Психоанализа је контроверзна дисциплина и њена валидност као науке често је била оспоравана. Ипак, она и даље има снажан утицај у психијатрији, негде више, а негде мање. Психоаналитичке идеје су широко коришћене и изван терапеутског простора, у областима као што су психоаналитичка књижевна критика, анализа филма, митова и других културних феномена.
Основни принципи Основни принципи психоанализе су следећи:
Развој једне особе одређују заборављени догађаји у раном детињству, а не само наслеђене особине; Људско понашање и спознаја (когниција) су у великој мери одређени инстинктивним нагонима који су укорењени у несвесном; Покушаји да се ти нагони освесте изазивају отпор у виду одбрамбених механизама, нарочито потискивања; Конфликти између свесног и несвесног материјала могу довести до душевних поремећаја као што су неуроза, развој неуротичних особина, анксиозност и депресија; Несвесни материјал се може наћи у сновима и омашкама, укључујући и маниризме и лапсусе; Ослобађање од последица несвесног постиже се довођењем овог материјала у свесно помоћу терапијске интервенције; „Централни елемент психоаналитичког процеса“ је трансфер, при чему пацијенти поново проживљавају своје инфантилне сукобе пројектујући на аналитичара осећања љубави, зависности и љутње.For points 1–6, see Fromm, Erich. The Revision of Psychoanalysis, New York: Open Road, 1992, 12–13. For point 7, Chessick, Richard D. The Future of Psychoanalysis, New York: State University of New York Press, 2007, 125.
Пракса Током психоаналитичких сеанси, које обично трају 50 минута и одржавају се, у идеалном случају, 4–5 пута недељно,For session length, Thompson, M. Guy. The Ethic of Honesty: The Fundamental Rule of Psychoanalysis, Rodopi, 2004, 75. пацијент („анализант“) може лежати на каучу, при чему аналитичар најчешће седи иза њега и ван његовог видокруга. Пацијент износи своје мисли, укључујући ту слободне асоцијације, фантазије и снове, из којих аналитичар изводи несвесне сукобе који проузрокују симптоме код пацијента као и његове карактерне проблеме. Анализом ових конфликата која укључује тумачење трансфера и контратрансфера (аналитичаревих осећања према пацијенту), аналитичар суочава пацијента са његовим патолошким одбранама како би му помогао да стекне увид.
Историја Фројд је први пут употребио израз психоанализа (на француском) 1896. године. Дело Тумачење снова, које је Фројд сматрао својим „најзначајнијим делом“, појавило се у новембру 1899.. 3–4, 103. Психоанализа се касније развијала у различитим правцима, углавном под утицајем Фројдових ученика, попут Алфреда Адлера и Карла Густава Јунга, и неофројдоваца као што су Ерих Фром, Карен Хорнај и Хари Стек Салливен. Фројд је израз психоанализа задржао као назив за сопствену школу мишљења.
1890-те Идеја психоанализе () почела је да добија озбиљну пажњу под Зигмундом Фројдом, који је формулисао сопствену теорију психоанализе у Бечу 90-их година деветнаестог века. Фројд је био неуролог који је покушавао да нађе ефикасан третман за пацијенте са неуротичним или хистеричним симптомима. Да постоје ментални процеси који нису свесни, схватио је док је радио као неуролошки консултант у Дечјој болници, где је приметио да код многе деце која имају афазију не постоји очигледан органски узрок њихових симптома. Потом је написао монографију о овој теми. Године 1885, добио је стипендију за усавршавање код Жан-Мартена Шаркоа, познатог неуролога, у Салпетријеру у Паризу, где је пратио Шаркоове клиничке презентације, посебно у областима хистерије, парализе и анестезије. Шарко је увео хипнотизам као експериментално истраживачко средство и развио фотографски приказ клиничких симптома.
Фројдова прва теорија која објашњава хистеричне симптоме представљена је у Студијама о хистерији (1895), где је коаутор са својим ментором, угледним лекаром Јозефом Бројером, и тај моменат се углавном сматра рођењем психоанализе. Овај рад је заснован на Бројеровом третману Берте Папенхајм, у студијама случаја под псеудонимом "Ана О.", третману који је она сама назвала "леком у виду разговора". Бројер пише да многи фактори могу довести до таквих симптома, укључујући разне врсте емоционалних траума, а такође приписује заслуге раду других, попут Пјера Жанеа; док је Фројд тврдио да се у корену хистеричних симптома налазе потиснута сећања на узнемирујуће догађаје, са, готово увек, директним или индиректним сексуалним асоцијацијама.Freud, S. Studies on Hysteria (1895), Standard Edition, vol. 2, Hogarth Press, 1955.
Отприлике у исто време, Фројд је покушао да развије неурофизиолошку теорију несвесних менталних механизама, од које је убрзо одустао. То је остало необјављено током његовог живота., Standard Edition, vol. 1, Hogarth Press, 1966.
Израз "психоанализа" први пут се појавио у Фројдовом есеју "L'hérédité et l’étiologie des névroses" који је написан и објављен на француском 1896. године. – Psychanalyse-Paris.comÉlisabeth Roudinesco, Michel Plon, , Paris, Fayard, 2011 ,
Фројд је 1896. објавио и такозвану теорију завођења која говори о томе да су сексуална узбуђења у раном детињству предуслов за хистеричне симптоме и тврдио је да је открио потиснута сећања на инциденте сексуалног злостављања код свих својих тренутних пацијената., Standard Edition, vol. 7, Hogarth Press, 1953. Међутим, 1898. године, приватно је признао свом пријатељу и колеги Вилхелму Флису да више не верује у своју теорију, мада то јавно није изјавио све до 1906., Standard Edition, vol. 7, Hogarth Press, 1953. Мада је 1896. године известио да се његови пацијенти „не сећају [инфантилних сексуалних] сцена“ и уверавају га „недвосмислено у своју неверицу“, у каснијим извештајима је навео да су му рекли да су били сексуално злостављани у раном детињству. То је био историјски важећи исказ све док га нису довели у питање неколицина фројдоваца, у другој половини XX века, који су тврдили да је Фројд својим пацијентима наметао унапред формиране идеје.. reprinted in . Open Court,.937–965. Међутим, на основу своје тврдње да су пацијенти извештавали о инфантилним искуства сексуалног злостављања, Фројд је затим тврдио да његови клинички налази средином 1890-их пружају доказе за постојање несвесних фантазија у циљу сакривања сећања на инфантилну мастурбацију. Тек много касније, изнео је тврдњу да ови налази представљају доказ за едипалне жеље., Standard Edition, vol. 20, Hogarth Press, 1959.
Године 1899, Фројд је поставио теорију да снови имају симболички значај и углавном су посебни за сваког сањача. Фројд је формулисао своју другу психолошку теорију - према којој се у несвесном јавља "примарни процес" који се састоји од симболичних и кондензованих мисли и "секундарни процес" који се састоји од логичких, свесних мисли. Ова теорија је објављена у његовој књизи из 1899. године Тумачење снова. Поглавље 7. представља прераду ранијег „Пројекта“, а Фројд износи у главним цртама своју „топографску теорију“. У овој теорији, коју је касније истиснула структурална теорија, неприхватљиве сексуалне жеље потиснуте су у „систем несвесног“, несвесне због осуде друштва од предбрачне сексуалне активности, а та репресија производи анксиозност. Ова „топографска теорија“ је још увек популарна у већем делу Европе, мада је у већем делу Северне Америке изгубила поклонике.
Од 1900. до 1940-тих мини|478x478пиксел|Фројд и други психоаналитичари (1922): (седе с лева на десно) Фројд, Шандор Ференци и Ханс Сакс; (стоје) Ото Ранк, Карл Абрахам, Макс Ајтингон и Ернест Џонс Године 1905, Фројд је објавио Три есеја о теорији сексуалности у којима је изнео своје откриће такозваних психосексуалних фаза: орална (од рођења до 2. године), анална (2–4), фалусно-едипална (3–6), фаза латенције (од 6. године до пубертета) и зрела генитална фаза (од пубертета надаље). Његова рана формулација подразумевала је идеју да се сексуалне жеље због друштвених ограничења потискују у несвесно стање и да се енергија тих несвесних жеља може претворити у анксиозност или физичке симптоме. Због тога су првобитне технике лечења, укључујући хипнотизам и абреакцију, биле осмишљене тако да учине да несвесно постане свесно како би се особа ослободила притиска и последичних симптома. Фројд ће ову методу касније оставити по страни, дајући слободној асоцијацији већу улогу.
У есеју О нарцизму (1915) Фројд је скренуо пажњу на тему нарцизма. Још увек користећи енергијски систем, Фројд је окарактерисао разлику између енергије усмерене на себе насупрот енергији усмереној на друге, или катексији. Године 1917, у "Туговању и меланхолији", навео је да су одређене депресије изазване преокретањем љутње због кривице на себе. Године 1919, у књизи „Дете које туку“ почео је да се бави проблемима самодеструктивног понашања (моралног мазохизма) и сексуалног мазохизма. На основу свог искуства са депресивним и самодеструктивним пацијентима и размишљајући о покољу у Првом светском рату, Фројд је постао незадовољан разматрањем само оралних и сексуалних мотивација за понашање. Године 1920, фокусирао се на моћ идентификације (са вођом и са осталим члановима) у групама као мотивацију за понашање (у делу Групна психологија и анализа ега). Исте године (1920) изнео је своју теорију о "дуалном нагону" сексуалности и агресије у есеју С оне стране принципа задовољства, како би покушао да објасни људску деструктивност. То је такође било и прво појављивање његове „структуралне теорије“ која се састојала од три нова концепта ида, ега и суперега.