Књига проповједникова, поред Књиге о Јову, Прича Соломунових, Псалтира и Пјесме над пјесмама, спада у мудросну, старозавјетну, хебрејску књижевност. У хебрејској Библији (хеб. TANAH) она се ставља у Списе.
Назив
Назив је дошао преко Вулгате од грчког назива Ἐκκλησιαστής (Ekklēsiastēs), како се ова књига називала у Септуагинти. То је превод хебрејске речи Kohelet, партиципског облика женског рода једнине именице kahal у значењу скуп, сазив. Може се превести као „онај који говори на скупу“, тј. Учитељ или Проповједник, што значи да Кохелет није властита именица, већ функција.
Ауторство 220п|thumb|Илустрација Соломона, „сина Давидова и краља у Јерусалиму“ Густава Дора (1866). На самом почетку ауторство се приписује Соломону (970. п. н. е. – 931. п. н. е.), краљу Израела. У питању је књижевни поступак јер се главнина израелске мудросне књижевности традиционално приписивала Соломону, као што је Петокњижје било приписивано Мојсију, а Псалми Давиду.
Због присуства позајмљеница из староперсијског и царског арамејског језика, претпоставља се да је књига настала између 450 и 180 п. н. е.
Композиција
У књизи постоје неочекивани прелази са предмета на предмет. Због тога, поред стручњака који сматрају да је Проповједника написао један аутор, постоје и мишљења да је у питању дјело које је написало више аутора. Унутрашња некохерентност дјела отежава његову подијелу на посебне цјелине и израду плана текста.
Вилфрид Харингтон је предложио следећу подјелу:
Увод, 1, 1-3
Први дио Пролог: Досада 1, 4-4, 11 Четири облика разочарања: Соломонов живот 1, 12-2, 26 Смртност 3 Појединац у друштву 4, 1-5, 8 Новац 5, 9-6, 12
Други дио Пролог: Смијех 7, 1-7 Четири облика разочарања: Санкције 7, 8-8, 15 Љубав 8, 16-9, 10 Случај 9, 11-11, 6 Доб
Епилог 12, 9-14 Размишљања Проповједника о испразности земаљских ужитака представљају посљедњу етапу у оспоравању традиционалног учења о земаљској награди за праведнике. Књига проповједникова у том смислу слиједи за Књигом о Јову и представља даљи развој библијске мисли. Традиционалном учењу супротстављао се живот. Било је потребно пронаћи рјешење које сам живот неће моћи да оспори. Проповједник доводи у сумњу устаљено мишљење да праведник мора да буде срећан. Праведан човек може имати све, па да опет не буде задовољан. Са тог аспекта представља другу страну слике која је дата у Књизи о Јову (човек може да страда без кривице). Проповедник се супротставља мишљењу по којем је смисао људског живота у достизању и остварењу земаљске среће. Тврдећи да су земаљска радост и срећа испразни, усмерава ученике према оностраном, које слиједи после божанског суда.
Види још Црвени Змај (роман) - садржи цитат из Проповједника Ванитас - значење овог уметничког правца се повлачи из Проповједника
Литература
Свето писмо, Старог и Новог завјета; Ђ. Даничић, Вук Стеф. Караџић; Југословенско библијско друштво; Београд Увод у Стари Завјет, Вилфрид Харингтон, Загреб, 1987.
Спољашње везе Књига проповедникова
Категорија:Књиге Старог завета