Дама Анџела Бриџид Ленсбери (; Лондон, 16. октобар 1925 — Лос Анђелес, 11. октобар 2022) била је британско-америчко-ирска глумица. У каријери дугој 80 година, играла је различите улоге на филму, у позоришту и на телевизији. Иако је већи део живота провела у Сједињеним Америчким Државама, њен рад је привукао међународну пажњу. Године 2014, краљица Елизабета II ју је прогласила дамом.

Ленсбери је рођена у породици више средње класе у централном Лондону, као ћерка ирске глумице Мојне Макгил и енглеског политичара Едгара Ленсберија. Да би избегла Блиц, преселила се у Сједињене Америчке Државе 1940. године, где је студирала глуму у Њујорку. Прешла је у Холивуд 1942. године, потписала уговор са студијом Метро-Голдвин-Мејер (МГМ) и добила своје прве филмске улоге у филмовима Плинска светлост (1944), Национална сомотка (1944) и Слика Доријана Греја (1945). Појавила се у још 11 МГМ-ових филмова, углавном у споредним улогама, а након што јој је уговор истекао 1952. године, почела је да допуњује свој филмски рад позоришним наступима. Ленсбери је у овом периоду углавном сматрана звездом Б-листе, али је њена улога у филму Манџурски кандидат (1962) добила широко признање и често се сматра једним од њених најбољих наступа. Преласком у музичко позориште, Ленсбери је стекла славу играјући главну улогу у бродвејском мјузиклу Mame (1966), освојивши своју прву награду Тони и поставши геј икона.

Суочена са потешкоћама у приватном животу, Ленсбери се 1970. преселила из Калифорније у ирски округ Корк. Током те деценије наставила је са позоришним и филмским наступима, укључујући главне улоге у сценским мјузиклима Dear World, Gypsy и Свини Тод, као и у Дизнијевом филму Кваке и метле (1971). Преласком на телевизију 1984. године, постигла је светску славу као детективка Џесика Флечер у америчкој криминалистичкој серији Убиство, написала је, која се емитовала дванаест сезона до 1996. године, поставши једна од најдуговечнијих и најпопуларнијих детективских драмских серија у историји телевизије. Преко компаније Corymore Productions, коју је водила са својим супругом Питером Шоом, Ленсбери је преузела власништво над серијом и била њен извршни продуцент током последње четири сезоне. Такође је радила на синхронизацији, доприносећи анимираним филмовима попут Лепотица и звер (1991) и Анастасија (1997). У 21. веку, наступала је у неколико позоришних представа и појавила се у породичним филмовима као што су Дадиља Макфи (2005) и Повратак Мери Попинс (2018).

Међу бројним признањима које је Ленсбери добила су шест Награда Тони (укључујући награду за животно дело), шест Награда Златни глобус, две почасне БАФТА награде, Награда Лоренс Оливије, почасна Награда Удружења филмских глумаца и Почасни Оскар; поред тога, била је номинована за три Оскара, осамнаест Награда Еми за ударне термине и Награда Греми.

Рани живот и почетак каријере

Детињство: 1925–1942 Анџела Бриџид Ленсбери рођена је у породици више средње класе 16. октобра 1925. године. Иако се као место њеног рођења често наводио Поплар, у источном Лондону, она је то негирала, тврдећи да, иако је имала породичне везе са Попларом, рођена је у Риџентс парку, у централном Лондону. Њена мајка била је Мојна Макгил (рођена Шарлот Лилијан Макилдауи), ирска глумица рођена у Белфасту, која је редовно наступала на позорницама лондонског Вест Енда и појавила се у неколико филмова. Њен отац био је богати енглески трговац дрветом и политичар Едгар Ленсбери, члан Комунистичке партије Велике Британије и бивши градоначелник Метрополитанске општине Поплар. Њен деда по оцу био је вођа Лабуристичке партије, Џорџ Ленсбери, човек према којем је осећала „страхопоштовање” и кога је сматрала „дивом у својој младости”. Анџела је имала старију полусестру, Изолде, из мајчиног претходног брака са Реџиналдом Денамом. У јануару 1930. године, Макгил је родила близанце, Бруса и Едгара, што је довело до тога да се породица Ленсбери пресели из свог стана у Поплару у кућу у Мил Хилу, у северном Лондону; викенде су проводили на фарми у Берик Салому, у Оксфордширу.

Када је Ленсбери имала девет година, њен отац је умро од рака желуца; повукла се у глуму ликова као механизам за суочавање са губитком. Суочена са финансијским потешкоћама, њена мајка је започела везу са шкотским пуковником, Лекијем Форбсом, и преселила се у његову кућу у Хампстеду. Ленсбери се школовала у Вишој школи Јужни Хампстед од 1934. до 1939. године, где је била савременица Глинис Џонс. Ипак, сматрала је себе углавном самоуком, учећи из књига, позоришта и филмова. Ленсбери је постала самопрокламовани „потпуни филмски манијак”, редовно посећујући биоскоп. Са жељом да свира клавир, кратко је студирала музику у плесној школи Ритман, а 1940. године почела је да студира глуму на Школи певања и драмске уметности Вебер Даглас у Кенсингтону, у западном Лондону, где се први пут појавила на сцени као дворска дама у школској продукцији драме Максвела Андерсона Марија од Шкотске.

Те исте године, деда Ленсберијеве је умро, а са почетком Блица, Макгил је одлучила да одведе Анџелу, Бруса и Едгара у Сједињене Америчке Државе; Изолде је остала у Британији са својим новим мужем, глумцем Питером Јустиновим. Макгил је обезбедила посао надгледања 60 британске деце која су евакуисана у Северну Америку на броду Duchess of Atholl, стигавши са њима у Монтреал, у Канади, у августу 1940. године. Макгил је затим наставила возом до Њујорка, где ју је финансијски подржао бизнисмен са Вол стрита, Чарлс Т. Смит, преселивши се са својом породицом у њихов дом у Мејхопеку. Ленсбери је добила стипендију од American Theatre Wing за студије на Школи драме и радија Фигин, где се појавила у представама Такав је свет Вилијама Конгрива и Лепеза леди Виндермир Оскара Вајлда. Дипломирала је у марту 1942. године, до када се породица преселила у стан у улици Мортон у Гринич Вилиџу.

Пробој у каријери: 1942–1945 Макгил је добила посао у канадској турнејској продукцији Tonight at 8:30, а придружила јој се и њена ћерка. Тада је шеснаестогодишња Ленсбери добила свој први позоришни посао као забављачица у ноћном клубу Самовар у Монтреалу, тврдећи да има 19 година и певајући песме Ноела Кауарда. Ленсбери се вратила у Њујорк у августу 1942, али се њена мајка преселила у Холивуд, у Лос Анђелесу, да би оживела своју филмску каријеру; Ленсбери и њена браћа су је пратили. Преселивши се у бунгалов у Лорел кањону, и Ленсбери и њена мајка добиле су божићне послове у робној кући Bullocks Wilshire у Лос Анђелесу; Макгил је отпуштена због неспособности, остављајући породицу да преживљава од плате Ленсберијеве од 28 долара недељно. Спријатељивши се са групом геј мушкараца, Ленсбери је постала упућена у тајну геј сцену града. Са мајком је присуствовала предавањима духовног гуруа Џидуа Кришнамуртија – на једном од њих је упознала писца Олдуса Хакслија.

мини|десно|Ленсбери у трејлеру за филм Слика Доријана Греја

На једној забави коју је организовала њена мајка, Ленсбери је упознала Џона ван Друтена, који је недавно био коаутор сценарија за Плинска светлост (1944), мистериозни трилер заснован на драми Плинска светлост Патрика Хамилтона из 1938. године. Филм је режирао Џорџ Кјукор, а главну улогу играла је Ингрид Бергман као Паула Алквист, жена у викторијанском Лондону коју њен супруг психолошки мучи. Друтен је сугерисао да би Ленсбери била савршена за улогу Ненси Оливер, кокни собарице; прихваћена је за улогу, иако је, пошто је имала само 17 година, социјални радник морао да је прати на сету. Добивши агента, Ерла Крамера, потписала је седмогодишњи уговор са МГМ-ом, зарађујући 500 долара недељно. Плинска светлост је добила похвале критике, а наступ Ленсберијеве је био широко хваљен, доневши јој номинацију за Оскар за најбољу споредну глумицу.

Њена следећа филмска улога била је као Едвина Браун у филму Национална сомотка (1944); филм је постао велики комерцијални успех, а Ленсбери је развила доживотно пријатељство са колегиницом Елизабет Тејлор. Ленсбери је затим глумила у филму Слика Доријана Греја (1945), филмској адаптацији истоименог Вајлдовог романа из 1890. године, која је поново смештена у викторијански Лондон. У режији Алберта Луина, Ленсбери је добила улогу Сибил Вејн, певачице из радничке класе која се заљубљује у протагонисту, Доријана Греја (Херд Хатфилд). Иако филм није био финансијски успех, наступ Ленсберијеве је поново привукао похвале, доневши јој Награда Златни глобус, и поново је номинована за најбољу споредну глумицу на додели Оскара, изгубивши од Ен Ревир, своје колегинице из филма Национална сомотка.

Каснији МГМ филмови: 1945–1951 Дана 27. септембра 1945. године, Ленсбери се удала за Ричарда Кромвела, уметника и декоратера чија је глумачка каријера стала. Њихов брак је био проблематичан; Кромвел је био геј, и оженио се Ленсберијевом у неуспешној нади да ће га то учинити хетеросексуалцем. Ленсбери је поднела захтев за развод у року од годину дана, а пресуда је донета 11. септембра 1946, али су остали пријатељи до његове смрти. У децембру 1946. године, на забави коју је организовао њен бивши колега Херд Хатфилд у долини Охаи, упознала је енглеског емигранта Питера Пулена Шоа. Шо је био глумац у успону, такође под уговором са МГМ-ом, и недавно је раскинуо везу са Џоан Крафорд. Он и Ленсбери су постали пар, живели су заједно пре него што га је она запросила. Желели су венчање у Британији, али је Енглеска црква одбила да венча двоје разведених. Уместо тога, венчали су се у цркви Светог Колумбе, под јурисдикцијом Шкотске цркве, у Најтсбриџу, у Лондону, у августу 1949. године, након чега је уследио медени месец у Француској. Вративши се у САД, настанили су се у кући Ленсберијеве у Растик кањону, у Малибуу. Године 1951. обоје су постали натурализовани грађани САД, задржавши британско држављанство путем двојног држављанства.

мини|лево|Ленсбери у сцени из МГМ-овог филма Till the Clouds Roll By (1946), један од њених најранијих филмских наступа

Након успеха филмова Плинска светлост и Слика Доријана Греја, МГМ је ангажовао Ленсберијеву у још 11 филмова док јој уговор са компанијом није истекао 1952. године. Задржавајући је међу глумцима са своје Б-листе, МГМ је користио мање од других глумица сличних година; биографи Ленсберијеве Роб Еделман и Одри Е. Купферберг веровали су да је већина ових филмова била „просечна” и да је мало допринела њеној каријери. Ово мишљење је делио и Кјукор, који је веровао да је МГМ „константно погрешно бирао улоге” за Ленсберијеву. Увек је добијала улоге старијих жена, често злих, и због тога је постајала све незадовољнија радом за МГМ, коментаришући: „Стално сам желела да играм улоге попут Џин Артур, а господин Мајер ме је стално бирао за улоге разних покварених кучки.” Компанија је патила од пада продаје биоскопских улазница после 1948. године, због чега је смањила филмске буџете и број запослених.

Године 1946, Ленсбери је играла свој први амерички лик, Ем, певачицу у салуну у Оскаром награђеном вестерн мјузиклу Девојке из Харвија; њен глас је синхронизовала Вирџинија Рис. Појавила се у филмовима The Hoodlum Saint (1946), Till the Clouds Roll By (1947), If Winter Comes (1947), Tenth Avenue Angel (1948), Три мускетара (1948), Стање нације (1948) и Црвени Дунав (1949). МГМ је Ленсберијеву позајмио прво Јунајтед Артистсу за The Private Affairs of Bel Ami (1947), а затим Парамаунту за Самсон и Далила (1949). Глумила је злу слушкињу у Kind Lady (1951) и француску авантуристкињу у Mutiny (1952). Окренувши се радију, 1948. године, Ленсбери се појавила у аудио-адаптацији романа Људски окови Самерсета Мома за NBC University Theatre, а следеће године је глумила у њиховој адаптацији романа Гордост и предрасуде Џејн Остин. Прелазећи на телевизију, појавила се у епизоди серије Robert Montgomery Presents из 1950. године, адаптираној по роману Цитадела А. Џ. Кронина.

Средишњи део каријере

Манџурски кандидат и споредне улоге: 1952–1965 мини|усправно|Ленсбери са својом децом, Дирдри и Ентонијем, 1957. године