мини|десно|220п|Амблем НКВД-а Народни комесаријат унутрашњих послова () је назив за бившу јавну и тајну полицију Совјетског Савеза која је директно извршавала наредбе Савета народних комесара СССР, укључујући политичке прогоне. НКВД је у почетку био само министарство у оквиру владе СССР-а. Касније ће НКВД постати самостална полицијска агенција одвојена од Комесаријата за унутрашње послове. Наследиће је КГБ.
Увод НКВД је укључивао и редовне, јавне полицијске службе Совјетског Савеза (укључујући саобраћајну полицију, ватрогасце, граничаре и архиве), али је најпознатија по својим активностима у гулазима и Главном директорату за државну безбедност (ГУГБ), што ће на крају прерасти у Комитет државне безбедности (КГБ).
НКВД је спроводио масовна убиста без судске пресуде, руководио системом принудног рада, прогонио унутрашње непријатеље, спроводио масовне депортације кулака и читавих народа у ненасељене крајеве државе, чувао државну границу, вршио шпијунажу и политичка убиства у иностранству и спроводио Стаљинову политику у комунистичким покретима у другим државама.
У Другом светском рату НКВД је углавном постављао политичке комесаре и био је задужен за убијање и хватање дезертера и издајника у оквиру армије. Постојале су читаве дивизије НКВД-а које су вршиле акције у позадини против саботера и шпијуна, и такође учествовале у директним борбама против Немаца.
Претходне агенције
ЧЕКА По указу Савета народних комесара Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике, 20. децембра 1917. године, формирано је специјално одељење Совјетске безбедности под називом Ванредна комисија или скраћено ЧЕКА. Пун назив ове организације је био Сверуска ванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже (рус. Всероссийская чрезвычайная комиссия по борьбе с контрреволюцией и саботажем). Сверуски централни извршни комитет РСФСР одобрио је 28. октобра 1918 промену су структури и повећања особље ЧЕКЕ. Задаци ЧЕКЕ су пре свега били сузбијање и уклањање контрареволуционара и спречавање саботажа (или прављење саботажа у зависности од потребе). Осим тога ЧЕКА се бавила спровођењем прелиминарне истраге и извођењем починиоца на суђење војним револуционарима најчешће у оквиру војске, борбом против завера, нереда, антисовјетске пропаганде и шпијунаже. Укључивала је још и заштиту железница и превоза возом (од августа 1918), заштиту државне границе (од новембра 1920), извиђање (од децембра 1920) и контраобавештајни рад. Ова организација имала је сличне тренинге као и војници Црвене армије и настала је још за време Лењина. Каније ће у оквиру реорганизације војске и обавештајних служби, Лав Троцки формирати ГПУ као наследницу ЧЕКЕ.
ГПУ ГПУ односно Државна политичка управа (рус. Государственное политическое управление) је настала 6. фебруара 1922. године наследивши на том месту ЧЕКУ. Док се ЧЕКА може сматрати паравојном формацијом основаном искључиво из политичких разлога, ГПУ је имао законске оквире и формиран је под покровитељством Народног комесаријата за унутрашње послове као редовна агенција. ГПУ је имао апсолутно исту функцију као и ЧЕКА у годинама раније. Већ по свом стварању агенција је почела да успоставља мрежу тајних доушника који су постепено обухватали све слојеве друштва без изузетка. Локални партијски органи активно су помагали у прикупљању и преношењу информација те давања докумената о лицима која су оптужена за "шпијунажу, контрареволуцију и антисовјетске активности". Најекстремнији случајеви и уједно највећа активност ГПУ-а, постојала је на територији Украјине. Већ у новембру 1923. године ГПУ престаје да постоји и сада настаје нова агенција ОГПУ са традицијом свог претходника.
ОГПУ ОГПУ односно Обједињена државна политичка управа (рус. Объединенное Государственное Политическое Управление) настаје 15. новембра 1923, скоро 9 месеци након формирања СССР-а, како би се објединила сва одељења и јединице ГПУ-а на територији Совјетског Савеза. ОГПУ је формиран при Савету народних комесара СССР-а, одлуком Президијума Централног извршног комитета Совјетског Савеза, као наследница Државне политичке управе (ГПУ). Према члану 61, параграф 9 Устава Савеза Совјетских Социјалистичких Република: „У циљу обједињавања револуционарних напора савезничких република у борби против политичке и економске контрареволуције, шпијунаже и разбојништва, успоставља се Обједињена државна политичка управа, ОГПУ“. Такође према правилнику, надлежности и задужења ОГПУ-а је могао да одређује Врховни тужилац Совјетског Савеза, а организација је углавном имала следећа овлашћења:
Прикупљање информација за државне институције о стању ствари у земљи са становишта борбе против контрареволуције, како политичке, тако и економске Тајни надзор сумњивог елемента не само у СССР-у, већ и у иностранству Издавање дозвола за улазак и излазак из СССР-а за странце и сопствене држављане Спровођење депортација Гледање поштанске, телеграфске и друге преписке како у земљи тако и у иностранству Извршење претреса, хапшења, заплене; Спровођење истраге и усмеравање судова на обелодањене случајеве Регистрација лица осуђених или осумњичених за вршење политичких злочина или других кривичних дела
НКВД
Формирање Указом Централног извршног комитета СССР-а од 10.07.1934. године, формиран је Народни комесаријат унутрашњих послова односно НКВД и успостављен је као савезно-републичко одељење. У оквиру сваке Совјетске републике формирано је посебно одељење НКВД-а (на пример НКВД ССР Украјине, НКВД ССР Казахстана итд) док је у оквиру РСФСР-а уведена институција овлашћеног НКВД-а СССР-а на територији свих република.
НКВД-у је било поверено: обезбеђивање револуције, реда и државе, сигурност и заштита друштва и својине државе и појединца, евиденција грађанских дела, обезбеђивање граница, управљање радничком и сељачком милицијом, унутрашња заштита, управа логора за принудни рад и радних насеља (ГУЛАГ), ватрогасне и друге службе.
Водеће место у структури НКВД-а припадало је ГУГБ-у (Главном директорату за државну безбедност) који је практично представљао ОГПУ у саставу НКВД-а. Шеф ГУГБ-а је истовремено био и 1. заменик главног комесара НКВД-а. У предратним годинама НКВД се претворио у тело које је вршило широк спектар економске производње кроз активно ангажовање заробљеника и људи затворених у гулазима.
Период од 1934. до 1938. Почетком деценије вође партије и ОГПУ-а спроводили су кампање масовне репресије против класа које се сматрају непријатељским, посебно малим земљопоседницима, кулацима и многим сељацима. Током колективизације и декулакизације, масовна репресија била је део класног рата. Совјетски сељаци масовно су се бунили против колективизације јер су на тај начин остајали без основа да преживе. Ипак Стаљин је био вољан да изврши своје реформе па је често прибегавао насилним методама управо под покровитељством ОГПУ-а (касније НКВД-а). Отприлике од 1934. НКВД је био широко ангажован у борби са криминалом и социјалним поремећајима Касније је руководство мулти-етничког СССР-а схватило да посебну опасност представљају етничко и национално питање. Масовна репресија тада је првенствено служила за прерасподелу становништва, формирање политички прихватљивих националних идентитета, заштиту граница и наметање социјалне и економске дисциплине совјетском друштву. НКВД је почео да спроводи насилно премештање многих народа СССР како би се створила могућност лакшег управљања али и губљења идентитета неких народа (попут Чечена и Татара). Са страхом од унутрашње политичке опозиције и неминовношћу рата, бруталност ове репресије повећавала се 1937. и 1938. године. и тај период данас називамо Великом чистком.
Многи злочини су извршени од стране НКВД-а који је постао основни стуб моћи пре свега Стаљина. Такође НКВД се масовно увукао у структуре војске односно Црвене армије те су унутар сваке јединице морали бити политички комесари који су углавном носили значке НКВД-а. Као основна улога политичких комесара, навођено је подизање морала код припадника армије. Ипак реалност је била да је Стаљин преко НКВД-а могао да прати све војне структуре како би и Црвену армију држао под својом контролом.
Такође од 1934. надлежност над радним логорима и ГУЛАГ-ом је преузео управо НКВД. Совјетски систем радних логора играо је главну улогу у Совјетска економија од 1929. до 1953. НКВД је отворио различите наменске логоре попут оних за дрвну грађу, рударство и грађевинарство. Често су то били логори у удаљеним крајевима земље (Сибир, Камчатка, Урал, средња Азија) познати по својој суровој клими. НКВД је отворио око 350 радионица и 18 колективних фарми у којима су радили логораши односно заробљеници. Совјетско руководство видело је Гулаг као средство за спровођење државе економске политике и изградњу великих пројеката попут канала од Балтичког до Белог мора, Московске подземне железнице, великих челичана, аутопутева и дугог. Ипак овај систем је имао своје значајне мане:
Затвореници нису имали мотивацију да раде Храна, одећа и друге потрепштине нису им биле омогућене Особље и полиција су често малтретирали и мучили затворенике У логорима је смртност била велика усред глади и епидемија У логорима су били људи од 18 до 80 година као и жене што значи да нису сви могли да раде (према проценама 40 до 60 затвореника је било радно способно)
Први свесавез Конференција агенције Народних комесаријата унутрашњих послова прогласио је "Петогодишњи план индустријског развоја и колективизације пољопривреде" те је успостављена потражња за великим бројем нискоквалификоване радне снаге. С обзиром да су радници морали да буду плаћени, да имају место за становање и слично, совјетско руководство је одмах увидело значај логорске радне снаге за постизање свих одредби Петогодишњег плана
Велика чистка (1936—1938) Велика чистка практично представља кулминацију кампање масовног терора коју је НКВД спроводио под Стаљином. На неки начин можемо рећи да је Велика чисткапочела сменом руководиоца на челу НКВД-а. Након доласка Николаја Јежова (1936) почеће управо и ова ера претеране репресије. Није познат тачан податак али процењује се да је у току Велике чистке страдало између 750.000 и милион људи док је број протераних у радне логоре између 500 и 750 хиљада, а по проценама НКВД је у том периоду убијао и по 1000 људи на дан.
Током чистки, многи Стаљинови непријатељи једноставно су нестали из својих домова. Оно што је била мрачна страна јесте то да су и многи његови пријатељи, јунаци револуције и особе које су га довеле на власт, такође страдали. Други су погубљени у јавности након монтираних судских процеса касније названих-Московска суђења. Пошто је Стаљин знао вредност фотографија и у историјском запису и у употреби масовних медија често су убијене особе просто нестајале и са фотографија путем фотомонтаже као да никада нису ни постојале.
Нека од најпознатијих политичких убистава које је извршио НКВД су била:
Убиство Сергеја Киркова у Лењинграду (децембар 1934) Суђење (касније и убиство) Лаву Камењеву и Григорију Зиновјеву и још 14 чланова ЦК КПСС (јул/август 1936) Суђење (касније и убиство) Јурију Пјатакову и другим личностима задуженим за индустријализацију (јануар 1937) Суђење (касније и убиство) Николају Бухарину и Алексеју Рикову (фебруар/март 1937) Убиство Генхрида Јагоде и још неких бивших званичника (март 1938) Убиство Николаја Јежова (фебруар 1940) Убиство Лава Троцког (август 1940) Убијено је више од трећине чланова Комунистичке партије и више од половине чланова Централног комитета Погубљени су 81 од 103 војних лидера највишег ранга у оквиру Црвене армије