Велика награда Сан Марина 1994.

Велика награда Сан Марина 1994. године била је трка у светском шампионату Формуле 1 одржана 1. маја 1994. године на аутомобилској стази „Енцо и Дино Ферари“ у италијанском граду Имоли. То је била трећа трка у светском шампионату Формуле 1 1994. године, а прва која је вожена у Европи. Тркачки викенд обележиле су трагичне погибије аустријског возача Роланда Раценбергера и троструког светског шампиона, Бразилца Аиртона Сене, као и велики број инцидената и удеса на самој стази у којима је повређено више возача. Спортски коментатор телевизије Би-Би-Си, Мари Вокер, описао је ову трку речима: „Колико мене памћење служи, ово је најцрњи и најтужнији дан у историји Великих награда Формуле 1.“

Михаел Шумахер је победио у трци након поновљеног старта. На конференцији за штампу одржаној по завршетку, изјавио је да „не може да се осећа задовољним, а камоли срећним након победе“, осврћући се на трагичне догађаје током тркачког викенда. Никола Ларини је освојио прве поене у својој каријери заузевши друго место, а трећепласирани возач је био Мика Хакинен.

Велика награда Сан Марина 1994. године оставила је значајан траг на многим аспектима развоја аутомобилског спорта. Њен трагични исход допринео је повећању мера безбедности у спорту, као и поновном формирању Удружења професионалних возача Формуле 1, које није функционисало претходних 12 година. Почевши од ове трке, а све у циљу очувања максималне безбедности возача, велики број стаза и конструкција самих болида су претрпели измене. Званичници Формуле 1 усвојили су значајан број нових правила, а нове аутомобилске писте које су накнадно додате у календар такмичења Формуле 1 (на пример Међународна аутомобилска писта у Бахреину) изграђене су тако да поред стазе имају простране површине које, у случају инцидента, успоравају болид пре него што удари у заштитни зид.

Аиртон Сена је сахрањен са највишим војним и државним почастима Бразила. Више од 500.000 људи присуствовало је сахрани. Италијански тужиоци подигли су оптужницу за убиство из нехата против једанаест особа за које се сумњало да су биле умешане у Сенину незгоду. Након једанаестогодишњег судског поступка донета је пресуда по којој оптужени нису криви. Судски поступак је поновљен 2005. године, али је на њему потврђена претходна пресуда. Извештај

Квалификације

Први званични тренинг

123п|мини|десно|Сенин сународник, Рубенс Барикело, преживео је први удес који се догодио тог викенда.

Током првог званичног тренинга одржаног у петак, 29. априла 1994. године-{Longmore, Andrew (31 October 1994). The Times .}- , Рубенс Барикело, тадашњи возач екипе Џордан, ударио је у ивичњак при брзини од 140 -{mph}-, односно 225 -{km/h}-, док је излазио из кривине „Варијанте Баса“ (), а његов болид полетео је у ваздух. Након што се неколико пута преврнуо у ваздуху, болид је пао на кров. Медицинске екипе су одмах стигле на место несреће и успеле су да извуку Барикела из потпуно слупаног болида. Барикело је задобио тешку повреду рамена и сломљен нос, али се већ сутрадан након удеса појавио на трци, додуше, само као гледалац. Десет година касније, Дејмон Хил, тадашњи возач тима Вилијамс—Рено, описује како се осећао након Барикеловог удеса: „Сви смо одахнули и наставили са квалификацијама, уверени да су наши болиди јаки као тенкови и да ћемо у случају инцидента на стази бити само мало угрувани, али не и повређени“-{Hill, Damon (17 April 2004). ,News International .}- .

Званичне квалификације

Двадесет минута након почетка квалификација, аустријски возач Роланд Раценбергер је при веома великој брзини ушао у кривину „Вилнев“ (), изгубио контролу над возилом и ударио у бетонски зид са супротне стране. Од силине удара, Раценбергер је задобио тешку фрактуру лобање. Раценбергер, коме је ово била тек трећа трка у Формули 1, само два круга раније имао је удес приликом изласка из кривине „Акве минерали“ (), када се преврнуо и прилично оштетио предњи део свог болида. Уместо да се врати у пит–стоп, како би му ауто-механичари заменили део на предњој страни болида, Раценбергер је наставио да вози и следећи круг. Возећи брзином од 190 -{mph}-, односно 306 -{km/h}-, Раценбергеров болид је у једном тренутку потпуно отказао, што је и довело до трагичног исхода.-{Spurgeon, Brad (30 April 1999). International Herald Tribune .}-

150п|мини|лево|Кривина -{Villeneuve curva}-, место Раценбергеровог удеса

Након Раценбергеровог удеса такмичење је прекинуто, а преосталих 40 минута званичних квалификација је отказано. Нешто касније, званичници болнице у коју је Раценбергер пребачен након удеса објавили су да је Раценбергер преминуо од последица вишеструких тешких повреда и обилног унутрашњег крварења. Смрт Роланда Раценбергера била је први трагични исход удеса у трци још од Велике награде Канаде 1982. године, када је погинуо италијански возач Рикардо Палети. У том моменту, сви су се сетили и трагедије на стази „Пол Рикард“, у француском граду Марсељу, у којој је погинуо Елио де Анђелис. Професор Сид Воткинс, директор медицинског тима који се бринуо о здрављу возача, присећа се реакције Аиртона Сене пошто је примио вест о Раценбергеровој смрти: „Аиртон је био потпуно скрхан том вешћу и плакао је на мом рамену.“ Воткинс је покушао да убеди Сену да се не такмичи у трци која се одржавала следећег дана, говорећи му: „Због чега ти је то потребно? Био си светски шампион три пута, а очигледно је и да си најбржи возач. Одустани од трке па да идемо на пецање“. Аиртон је, међутим, непоколебљиво узвратио: „Сиде, неке ствари не можемо да контролишемо. Морам да завршим трку, не могу сад да одустанем.“

Сена је завршио квалификације на пол позицији. На другом месту нашао се Михаел Шумахер, као трећепласирани квалификовао се Герхард Бергер, а Сенин тимски колега Дејмон Хил, завршио је квалификације на четвртом месту. Време које је Раценбергер поставио пре трагичног удеса такође је било довољно да се квалификује за сутрашњу трку и то са последњег, 26. места на старту.

Хронологија догађаја на трци

Први старт

150п|мини|лево|Кривина „Тамбурело“, место Сениног трагичног удеса

На самом старту трке, Ј. Ј. Лехто, возач екипе Бенетон, није успео да покрене свој болид, тако да је Педро Лами, возач екипе Лотус, ударио у задњи део Лехтоовог болида. Овај судар направио је веома велику збрку на стази тако да је неколико возача било приморано да одмах одустане од даљег такмичења. Делови болида летели су директно према публици и деветоро људи било је лакше повређено.-{ (19 April 2004).The Times ,News International .}- Након инцидента на старту трке, на стазу је изашло безбедносно возило (), а сви преостали такмичари били су принуђени да задрже своје позиције, као и да се спорије крећу, што је био узрок пада температуре у пнеуматицима. На састанку возача пре самог почетка трке Сена је, заједно са Герхардом Бергером изразио забринутост због тога што се у текућој сезони безбедносно возило, када год се налазило на стази, кретало знатно споријом брзином него раније, чиме је возачима онемогућавало да постигну оптималну температуру у пнеуматицима на својим болидима. Када је стаза била потпуно очишћена од делова аутомобила који су учествовали у инциденту на почетку трке, безбедносно возило се повукло са стазе, а трка је настављена поновљеним стартом. Два круга након поновљеног старта, Аиртон Сена, који је у том тренутку водио, излетео је са стазе у кривини „Тамбурело“ () и, успоравајући са 190 -{mph}- (306 -{km/h}-) на 131 -{mph}- (211 -{km/h}-), ударио у бетонски заштитни зид који се налазио одмах поред стазе.

мини|десно|Сенин болид удара у бетонски зид у кривини „Тамбурело“

У два часа и седамнаест минута после подне, по локалном времену, званични судија на трци истакао је црвену заставу која је означила да се трка прекида, а Сид Воткинс се, заједно са лекарском екипом, упутио према Сенином аутомобилу. Истицање црвене заставе на трци Формуле 1 значи да се трка моментално прекида, а возила се упућују у своје пит–стопове или на стартне позиције где остају до даљег обавештења. Ово правило омогућава да званичници трке и медицинске екипе у случају инцидента лакше и брже стигну до повређених на стази. Међутим, механичари тима Ларус су грешком-{ (5 May 1994). Tragic weekend in San Marino. Autosport.}- дозволили једном од својих возача, Ерику Коми, да напусти свој пит–стоп и да изађе на стазу. Званичници трке су у паници на све начине покушавали да га удаље са стазе али то је било веома тешко с обзиром да се Кома приближавао месту несреће веома великом брзином.-{Watson, John (1994). Eurosport Live Grand Prix. Eurosport.}- Коментатор телевизије Еуроспорт описао је овај инцидент са Комом као „најсмешнију ситуацију коју је видео у свом животу“.

Кома је некако успео да се заустави и да не изазове нови инцидент на стази. Снимак Аиртона Сене како лежи на трави поред стазе у бесвесном стању био је веома нејасан, па је телевизијска мрежа Би-Би-Си наставила пренос користећи своје камере које су се налазиле одмах поред стазе.-{Horton, Roger (2000). Autosport.}- Пошто су Сену извукли из слупаног болида, медицинске екипе су га хеликоптером пребациле у болницу „Мађоре“ () недалеко од Болоње. Током лета, Сени је непрестано указивана додатна медицинска помоћ. Тридесет и седам минута након Сениног удеса, у два часа и седамнаест минута после подне по локалном времену, трка је настављена.

Поновљени старт

150п|десно|мини|Смрт троструког светског шампиона Аиртона Сене заувек је променила погледе на спортске догађаје.

Према правилима Формуле 1 која су била на снази у тој сезони, уколико се трка која је прекинута настави поновљеним стартом, укупни резултат сваког возача који заврши трку добија се као збир резултата које је постигао након првог и након другог, тј. поновљеног старта. Након поновљеног старта Герхард Бергер је одмах преузео лидерску позицију, али је свеукупни лидер и даље био Михаел Шумахер, због бољег резултата у трци након првог старта. Шумахер је поново преузео вођство у 12. кругу, а четири круга касније Бергер је морао да одустане због проблема са воланом. Ларини је на тренутак преузео вођство док је Шумахер био у пит-стопу, али је то трајало само неколико кругова, односно до тренутка када је и Ларини морао да се заустави у свом пит-стопу како би долио гориво и заменио пнеуматике.-{ www.grandprix.com.}-

Десет кругова пре краја трке догодио се још један инцидент на стази. Приликом изласка из пит-стопа, италијанском возачу Микелеу Алборету отпао је десни предњи пнеуматик и веома великом брзином је улетео у механичарске екипе Лотуса и Ферарија. Механичарима је морала да се укаже медицинска помоћ.-{Rider, Steve (1994). San Marino Grand Prix. BBC.}-

Након 58 кругова, Михаел Шумахер је стигао први на циљ, испред Николе Ларинија и Мике Хакинена и тако освојио максималних 30 бодова из три трке у светском шампионату Формуле 1 1994. године. Ово је била једина трка у каријери Николе Ларинија у којој је успео да освоји неко од прва три места, као и једна од само две трке у којој је успео да освоји бодове. На церемонији проглашења победника није додељиван победнички шампањац за прву тројицу у трци, из поштовања према трагично настрадалим возачима, Роланду Раценбергеру и Аиртону Сени.

Након трке

Два сата и двадесет минута после завршетка трке, др Марија Тереза Фијандри саопштила је да је Аиртон Сена преминуо. Званично време смрти било је два часа и седамнаест минута после подне по локалном времену, што значи да је Сена погинуо на лицу места.-{ (18 March 1997) www.ayrton-senna.com.}- Аутопсија је показала да је званични узрок смрти фрактура лобање изазвана деловима слупаног болида који су пробили заштитну кацигу и „зарили се“ у лобању Аиртона Сене.-{Thomsen, Ian (11 February 1995). International Herald Tribune .}-