Влада народног спаса је колоквијални назив за централни орган марионетске квислиншке власти постављене од стране немачких окупатора у Другом светском рату у окупираној Србији. Влада народног спаса је формирана 29. августа 1941. године и заменила је ранију колаборационистичку управу у Србији познату као Комесарска управа.

Влада генерала Милана Недића, током целог периода окупације, била де факто подређена немачкој војној администрацији познатој као Територија војноуправног команданта Србије (). Немачка војна администрација је формирана 1941. године, након инвазије на Краљевину Југославију.Deutsche Interessen in Serbien , Приступљено 31. март 2013. За разлику од Независне Државе Хрватске (НДХ), Немци колаборационистичком режиму у окупираној Србији никада нису омогућили међународно признање осим давања статуса земље под пуном окупацијом чији режим није могао да има службене дипломатске односе са Силама Осовине. Поред владе народног спаса, на подручју окупиране Србије деловале су и друге домаће колаборационистичке снаге, основане од стране Недићевог апарата Српски добровољачки корпус, Српска државна стража и Српска четничка команда.Raspis Draže Mihailovića od 21. avgusta 1942. godine: „Saopštite svima legalizovanim odredima sledeće: Mnogi legalizovani odredi zaboravili su da je sada rat i da je njihova legalizacija samo maska za podzemni rad. Novac i ugodan život raznežio je mnoge koji misle da tako sačekaju kraj rata pa da posle samo izvlače koristi. Neka se zna da se o svakom vodi računa. Naređujem da svi legalizovani odredi najenergičnije unište komuniste na svojim prostorijama.”

Формирање Владе народног спаса Након што је распуштена Комесарска управа, немачки званичници у Београду сматрали су да ће учврстити контролу над Србијом и умањити незадовољство народа формирањем једне снажније српске владе која би била подређена немачкој окупационој власти. Званичници су о томе обавестили Хитлера, који им је издиктирао услове под којима се може образовати нова српска влада.

Први предлози за формирање нове владе уследили су непосредно после распуштања Комесарске управе Милана Аћимовића. Предлог за образовање владе дали су на једној заједничкој седници Ђура Докић, Лазар Марковић, др Коста Кумануди, Велибор Јонић, Димитрије Љотић, Михаило Олћан, Председник Српске краљевске Академије Наука др Александар Белић и Александар-Цинцар Марковић.

Првобитно је за председника владе предложен Димитрије Љотић. Љотић се захвалио и препоручио Милана Недића, који је имао великог ауторитета у народу. Недић је првобитно одбијао. У његов стан су најпре долазили Милан Аћимовић, Александар Белић и Велибор Јонић да би га убедили да се предомисли. Касније је долазио и немачки опуномоћеник генерала Данкелмана, др Харалд Турнер.

Недић се правдао да је стар и да је у жалости јер га је снашла породична трагедија. После неколико састанка, пристао је да се прихвати места председника Српске владе, коју је сам назвао „Влада народног спаса”. Наиме, према речима професора историје Раке Томовића, Недићу је запрећено да ће територија Србије којом је управљала влада, ако не прихвати бити подељена Бугарској и Независној држави Хрватској. Узимајући у обзир какве су злочине над Србима спроводиле ове две државе током окупације, како би то спречио да се деси, Милан Недић је пристао да буде председник владе.

Пре полагање заклетве пред немачким генералом, одржао је саветовање у свом стану 28. августа 1941. где је истакао да ће будућа влада имати првенствено спасилачки карактер за српски народ, који се налази под „жрвњем” револуције комуниста и сукоба четника Драже Михаиловића и партизана у западној Србији, који сваким даном односи све више и више невиних живота.

Милан Недић се прихватио да оснује владу тек пошто су Немци придобили Косту Пећанца да се са својим одредима стави на располагање окупационом режиму.

Када је добио подршку најугледнијих људи, Недић је решио да сутрадан оде до генерала Данкелмана и да положи заклетву. Пре формирања Владе народног спаса, а као услов за њен рад, Милан Недић је немачком Војном заповеднику, ваздухопловном генералу Хајнриху Данкелману предао своје писмене захтеве, које је саставио заједно са својим саветницима за време последњег разговора у свом стану. Они гласе:

Да се образује српска влада, која управља свим пословима државе и народа српског на овој територији, под надзором Војног заповедника у Србији; Да се одобри Српској влади оружана сила, без које се не може обезбедити ред и мир у земљи и то: жандармерија до јачине 10.000 жандарма; потпорне народне јединице формиране и командоване српским старешинама, чије ће снаге — до 30.000 утврдити стварном потребом Српске владе и одобрењем Војног заповедника у Србији; оружје и оружану спрему под „а” и „б” да Војни заповедник у Србији у потребној количини од заплењеног оружја Југословенске војске; Да се помогне ратним заробљеницима у Немачкој на овај начин; да се заробљеници, утврђени лекарским прегледима као болесни и инвалиди, пусте кућама у Србију; да се пусте из ропства сви ратни заробљеници старији од 55 година; да се отпусте заробљеници потребни за обнову земље, а за чије лојално држање ће влада сносити пуну одговорност; да се побољша исхрана наших заробљеника у Немачкој слањем потребних намирница из Србије бригом Српске владе. побољшати досадашње економске и административне границе Србије могућим поседањем дотичних територија немачким трупама. Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под Хрватском, Бугарском и Мађарском. да се дозволи образовање једног политичког савета-сабора који би утврдио, објавио и борио се за нове политичке смернице српског народа; у унутрашњој политици: борба против комунизма у првом реду је ствар српског народа и његове владе, оружана немачка сила потпомаже ово, уколико средства српске владе не буду довољна; у случају саботаже против немачке војске, репресивне мере морају погађати само праве кривце а никако недужна лица, па зато ове мере предузимати тек по хитном прибављању података код српске власти; с обзиром да је немачка војна сила успоставила Србију, потребно је дозволити државне и националне амблеме.

Када је немачки генерал Данкелман прихватио Недићеве услове, дошло је до полагање заклетве и званичног формирања владе народног спаса у Београду. Генерал Данкелман је акт о постављењу Милана Недића за председника владе предао истом у згради бивше Народне скупштине. Влада је оформљена 29. августа 1941. Своју прву министарску седницу имала је 30. августа, а Милан Недић се први пут обратио српском народу 1. септембра 1941. године.

Чланови владе Влада народног спаса се још у почетку називала и „генералска влада”, јер су у њу ушла четири генерала бивше Краљевске војске, а још једно место је било резервисано за генерала Данила Калафатовића, који је то место одбио.

Састав Владе народног спаса:

+ Влада народног спаса, 29.08.1941—04.10.1944. РесорСликаИме и презимеДетаљи Председник Владе 50п армијски генерал Милан Ђ. Недић Министарство унутрашњих послова 50п Милан Аћимовић 50п пешадијски пуковник Танасије-Таса Динић Министарство правосуђа др Чедомир Марјановић до 10. новембра 1942. 50п Богољуб Кујунџић од 10. новембра 1942. Министарство народне привреде инж. Михаило Олћан до 7. новембра 1942 др Милорад Недељковић Министарство социјалне политике и народног здравља 50п др Јован Мијушковић до 7. новембра 1942. инж. Стоимир Добросављевић до 5. новембра 1943. 50п Танасије Динић Министарство при председништву Владе Момчило Јанковић Министарство пољопривреде и исхране др Милош Радосављевић до 29. јануара 1942. 50п Богољуб Кујунџић до 7. новембра 1942. 50п инж. Радослав Веселиновић од новембра 1942. до распуштања владе октобра 1944. Министарство поште, телеграфа и телефона 50п армијски генерал Јосиф Костић Министарство грађевине 50п инж. Огњен Кузмановић Министарство просвете 50п Милош Тривунац изашао из владе 7. октобра 1942. 50п Велибор Јонић Министарство финансија 50п др Љубиша Микић до 7. октобра 1941. 50п Душан Летица до 15. октобра 1941. 50п Душан Ђорђевић од 15. октобра 1941. до распуштања владе октобра 1944. Министарство саобраћаја50п армијски генерал Ђура Докић Министарство рада 50п бригадни генерал и Канцелар Краљевских ордена Панта Драшкић Подминистарство за реорганизацију владине управе и проблеме особља 50п Танасије Динић Подминистарство за пропаганду 50п Ђорђе Перић Подминистарство за осигуравање мира Дарко Петровић Управник града Београда 50п Драгомир-Драги Јовановић Командант Српске државне страже 50п пуковник Боривоје Јонић Шеф кабинета председника владе 50п пуковник Милош Масаловић после погибије је замењен 8. марта 1944. 50п бригадни генерал Миодраг Дамјановић Командант Српског добровољачког корпуса 50п инжењеријски пуковник Коста Мушицки

Владу је напустио најпре Коста Мушицки, кога је Гестапо ухапсио 7. децембра 1941. због наоружавања и снабдевања побуњеничких четничких одреда Драже Михаиловића. Изведен је пред немачки Војни ратни суд у Београду и осуђен на казну смрти стрељањем. Само захваљујући интервенцији генерала Милана Недића, који је запретио својом оставком, пуковник Мушицки је ослобођен смртне казне и осуђен је на једногодишњу затворску казну. Промену је убрзо претрпело и министарство финансија где је Душана Летицу на челу ресора заменио др Љубиша Микић.

Председник Владе Милан Недић реконструисао је свој кабинет 8. октобра 1942. године. Тада су оставке поднели Михаило Олћан, др Јован Мијушковић и Милан Аћимовић. Владу је напустио и др Милош Тривунац чији је ресор преузео Велибор Јонић. Нови кабинет Недић је формирао на седници Владе од 8. октобра 1942.

Седиште владе је јануара/фебруара 1944. пребачено у зграду Парламента.„Коло”, 5 феб. 1944

Пуковника Милоша Масаловића су у Београду, 6. марта 1944. убили четници, а на његово место је ступио генерал Миодраг Дамјановић. Почетком октобра 1944. у владу је ступио и четнички војвода Иво Павловић-Ђока, по споразуму Драже Михаиловића и Милана Недића за формирање заједничког фронта у борби против партизана.

Рад Владе народног спаса Влада народног спаса се у току свога рада фокусирала да, по налогу немачке Војне Управе, очува ред у окупираној Србији и да заустави непријатељства против немачких јединица које су биле намењене за Источни фронт.

За време свог рада Влада народног спаса је донела преко 100 закона различите садржине, покушавала је да поспеши привреду, школство, банкарство, културни живот у Београду, а обновила је и инфраструктуру порушену у априлском бомбардовању 1941.

По угледу на Немачку основана је 1942. Српска заједница рада која је требало да усклађује односе између радника и послодаваца. На територији Србије био је уведен и обавезан шестомесечни рад за обнову земље за све способне Србе од 17-45 година старости. Уведен је обавезан откуп вишкова пољопривредних производа по максимираним ценама. У току рата, седам пута мањи Банат је давао два пута више пољопривредних производа него ужа Србија..

Под командом Владе народног спаса налазиле су се и оружане формације познате као Српски добровољачки корпус, Српска државна стража и Српска гранична стража које су у току рата учествовале у борбама на страни сила Осовине.

Тајним каналима Влада народног спаса одржавала је контакте са ЈВуО и Дражом Михаиловићем. ЈВуО је снабдевана новцем и оружјем. Само у периоду октобар-новембар 1941. године Дражи Михаиловићу дато је 3,5 милиона динара.

У периоду деловања Владе народног спаса између 80.000 и 100.000 српских радника радило је, под покровитељством Владе, у индустрији и пољопривреди Трећег рајха.

Избеглице