мини|Успење пресвете Богородице, најлепша фреска овог периода мини|Бели анђео, део композиције Мироснице на Христовом гробу Златно доба српског сликарстваЈован Деретић, обухвата сликарство српских манастира, грађених у Рашком стилу, током XIII века. Као својеврстан почетак, узима се живопис манастира Студеница, који је рађен током 1208. и 1209. године, док његов крај, а уједно и врхунац, чини сликарство Сопоћана (1263—1268). Основну одлику овог периода чине монументалност композиција и пластичност ликова и оно се највише, од свог стваралаштва у тадашњој Европи, приближило традицији класичне уметности и хеленском идеалу лепоте. Оно такође попуњава и својеврсну празнину у византијској уметности, између стваралаштва Комнина (током XII века) и Ренесансе Палеолога (од краја XIII до средине XV века), коју су створили крсташи освајањем Цариграда 1204. године.
Рашки стил представља симбиозу византијских и романских елемената, у којој се стари романски облици постепено губе, а византијски јачају.
Након Рашког стила примат преузима оригинални српски стил, једини без спољних утицаја - моравски стил. Са његовом применом се кренуло након повлачења срба на север, у долину Мораве и Подунавље.
Поред већ наведеног сликарства Сопоћана, међу најлепшим представницима овог стила истичу се живописи Милешеве, Мораче и цркве светих Апостола у Пећкој патријаршији. Најзначајније фреске овог периода, поређане хронолошки, су: Распеће Христово (Студеница) Мироснице на Христовом гробу (Милешева) Скидање са крста (Милешева) Свети Илија у пустињи (Морача) Деизис (црква светих Апостола) Вазнесење (црква светих Апостола) Рођење Христово (Сопоћани) Успење Богородице (Сопоћани)
Види још Рашки стил Српско-византијски стил Моравски стил
Референце
Литература
Јован Деретић, , Београд 2005.
Категорија:Српско сликарство