Спејс-шатл или спејс шатл () је била вишекратна свемирска летелица америчке свемирске агенције Наса која је служила за превоз људи и опреме између Земље и орбите око Земље.
Спејс-шатл је летелица која се лансира са лансирне рампе као ракета, одлази у орбиту око Земље носећи људе и разну опрему, између осталог и вештачке сателите, а затим се као једрилица спушта на Земљу. Прва таква летелица полетела је 12. априла 1981. и то је био спејс-шатл Колумбија.
Идеја за изградњу спејс-шатла потиче из средине шездесетих година 20. века. Идеја се родила у америчким војним врховима и требало је то да буде свемирско транспортно возило нове генерације које би саобраћало између америчких земаљских војних база и велике војне свемирске станице.
Сваки спејс-шатл се састоји од три дела: орбитера (у којем се налазе посада и терет), спољашњег резервоара (у којем се налазе течни водоник и кисеоник) и пара ракетних мотора на чврсто гориво (који обезбеђују већину потиска током лансирања).
Наса је изградила пет шатлова. То су: Колумбија, Чаленџер, Дискавери, Атлантис и Ендевор. Шатл Чаленџер је експлодирао 73 секунде након лансирања, 28. јануара 1986. године, и том приликом је погинуло свих седам чланова посаде. 1. фебруара 2003. године, 16 минута пре слетања, распао се шатл Колумбија, такође са седам чланова посаде. Овим је флота шатлова Насе преполовљена, а изгубљено је 14 људских живота. Тиме су се летови шатла дефинитивно показали као врло ризични, па је Наса одлучила да шатлове избаци из употребе 2011. године, после више од 30 година.
Преглед система Спејс-шатл је била вишекратна свемирска летелица која је служила за транспорт људи и опреме у ниску земљину орбиту. Летелицу је пројектовала, развила и оперативно користила америчка Национална ваздухопловна и свемирска администрација (Наса) од 1981. до 2011. године. Летелица је резултат студија изводљивости које је спровела Наса у сарадњи са Америчким ратним ваздухопловством током шездесетих година 20. века. Развој шатла је предложен као део амбициозне друге генерације свемирског транспортног система (СТС) који ће наследити програм Аполо. Смањење буџета Насе након окончања програма Аполо присилила је председника Никсона да обустави развој свих компоненти планираног система осим шатла, за који је Наса усвојила назив СТС.
Елементи система су били: орбитер (летелица која је ишла у орбиту и затим се враћала на Земљу), потрошни спољни резервоар за течни кисеоник/водоник (који су сагоревали мотори на орбитеру при лансирању) и два ракетна мотора на чврсто гориво који су могли вишекратно да се користе. Први од четири пробна лета полетео је 1981. године, док је оперативна употреба почела 1982. год. Сва лансирања спроведена су са свемирског центра Кенеди на Флориди. Систем је повучен из употребе 2011. године, након 135 мисија. Последње, 135. лансирање, догодило се 8. јула 2011. године. Програм спејс-шатла је званично окончан слетањем орбитера Атлантис 21. јула 2011. године, чиме је након три деценије окончан програм летова шатла у орбиту. У значајније мисије убрајају се лансирање многих сателита и међупланетарних сонди, спровођење научних експеримената у свемиру, као и сервисирање и склапање сегмената свемирских станица. Први орбитер, назван Ентерпрајз, произведен је ради почетних тестова приласка и слетања. Није имао моторе, топлотни штит и другу опрему неопходну за летове у орбиту. Укупно је произведено пет орбитера, од којих су два уништена у несрећама.
Коришћен је за мисије у свемиру од стране Насе, министарства одбране САД, Европске свемирске агенције, Јапана и Немачке. САД су финансирале развој и коришћење шатла, осим Спејслаб модула током мисија СТС-61-А и СТС-55 које је финансирала Немачка.Interavia (1985), Volume 40, pp. 1170 Google Books Quote: "This is the first time that control of a payload aboard a manned Shuttle has been in non-US hands. The D1 mission has been financed entirely by the German Ministry of Research and Technology. .." Мисију СТС-47 је делом финансирао Јапан..
При лансирању, система се сатојао из „стека“ који су чинили спољни резервоар (-{ET}-, ) тамно наранџасте боје, два бела, витка помоћна ракетна мотора на чврсто гориво (-{SRB}-, ) причвршћена за спољни резервоар, и орбитера у коме се налазила људска посада и опрема у теретном простору. Поједини сателити, који су захтевали лансирање у више орбите од ниске Земљине орбите, достављени су у жељну орбиту уз помоћ додатног модула који се налазио у теретном простору шатла. За ове намене развијена су два додатна модула: једностепени -{PAM}- () и двостепени -{IUS}- (). Све компоненте су састављане пред лансирање у згради за вертикалну монтажу, затим се цео „стек“ причвршћивао на мобилну лансирну платформу уз помоћ четири експлозивна вијка на сваком ракетном мотору, који су активирани при лансирању.
Цео „стек“ је лансиран у вертикалном положају као и стандардна ракета-носач. Потисак за полетање стварала су два -{SRB}- и три мотора који су сагоревали течни кисеоник и течни водоник, којим су се снабдевали из -{ET}-. Лансирање спејс-шатла се састојало из два степена. Ракетни мотори на чврсто гориво обезбеђивали су потисак при полетању са лансиране рампе и током прве фазе лета. Два минута (тачније 124 секунде) након полетања активирани су експлозивни вијци којима су ови ракетни мотори били причвршћени за -{ET}-. По одвајању од -{ET}- на потисницима су активирани падобрани који су омогућавали релативно нежан пад у океан, одакле су касније бродовима транспортовани на копно ради рехабилитације и поновног коришћења. Орбитер и -{ET}- наставили би даље уз све хоризонталнију путању лета и потисак три главна мотора. Након достизања брзине од 7,8 -{km/s}-, неопходне за ниску Земљину орбиту, мотори су угашени. Спољни резервоар, причвршћен са два експлозивна вијка, је затим одбачен да изгори при повратку у атмосферу. Након одбацивања -{ET}-, мотори орбиталног маневарског система коришћени су за достизање коначне орбите.
Орбитер је превозио астронауте и опрему, као што су сателити или сегменти свемирских станица, у ниску Земљину орбиту, горње слојеве атмосфере или термосфере. Посаду је најчешће чинило пет до седам чланова посаде. Два члана, командант и пилот, били су довољни за управљање орбитером, што је и био случај током прва четири експериментална лета (СТС-1 до СТС-4). Носивост теретног простора је типично била око 22.700 -{kg}-, али је могла да се повећа у зависности од конфигурације при лансирању. Орбитер је превозио опрему у свом теретном простору. Главна особина овог теретног простора, по чему је шатл био јединствен међу свемирским летелицама, била су његова врата која су се отварала целом дужином ради лакшег приступа опреми унутра. Ова особина се показала посебно корисном приликом доставе великих сателита у орбиту, планетарних сонди, Хабловог свемирског телескопа, али и при враћању сателита из орбите на Земљу.
По завршетку своје мисије у свемиру, орбитер би активирао моторе ОМС система како би напустио орбиту и спустио се назад на Земљу. Приликом повратка, орбитер је пролазио кроз различите слојеве атмосфере и успоравао углавном уз помоћ аерокочења. У нижим слојевима атмосфере понашао се као једрилица али је било могуће управљати летелицом уз помоћ реакционог система управљања (-{RCS}-, ) и система команди лета којим су контролисани хидраулички покретачи маневарских површина. Слетао је на писту веће дужине јер је брзина при слетању била већа него код комерцијалних авиона. Аеродинамички облик орбитера представљао је компромис због различитих брзина и притисака које је морао да издржи током уласка у атмосферу, хиперсоничног лета и при ниским брзинама током слетања. Због тих компромиса, орбитер је имао релативно велику брзину падања на малим висинама, тако да се маневрисање на већим висинама вршило помоћу -{RCS}-, а на мањим висинама помоћу маневарских површина на летелици.
Први кораци Званичан развој спејс-шатла почео је „А фазом“ уговора о студијама, објављеном крајем шездесетих година двадесетог века. Међутим, разрада овог концепта почела је скоро две деценије раније, још пре програма Аполо с краја шездесетих. Једно од места са којих је потекла идеја о летелици која по повратку из свемира слеће на писту попут авиона била је истраживачка агенција -{NACA}- (), претходник агенције НАСА, 1954. године. Радило се о ваздухопловном истраживачком експерименту који је касније добио назив X-15. Предлог агенције -{NACA}- поднео је Волтер Дорнбергер.
Током 1958. године X-15 концепт је еволуирао у предлог да се летелица -{X-15}- пошаље у свемир, али се појавио још један сличан предлог летелице из -{X}--серије, назван X-20 Дајна-Сор (), као и мноштво других студија везаних за концепт свемирског авиона (). Иако -{X-20}- није конструисан, неколико година касније конструисан је сличан свемирски авион. Достављен је агенцији НАСА у јануару 1966. године, а радило се о летелици HL-10 ().
мини|десно|Председник Никсон (десно) са администратором агенције НАСА Џејмсом Флечером у јануару 1972. године, три месеца пре него што је Конгрес одобрио средства за развој шатла. Средином шездесетих година Америчко ратно ваздухопловство је спровело тајне студије свемирског транспортног система следеће генерације и дошло до закључка да је најекономичније решење био концепт који је подразумевао вишекратно коришћење појединих компоненти. Предложено је да се одмах започне развојни програм ракете „класе 1“ са потрошним ракетним моторима на чврсто гориво, праћен споријим развоје концепта „класе 2“ који је био делом вишекратан, а опционо и „класе 3“ која је подразумевала да се сви елементи система вишекратно користе. Џорџ Милер је 1967. године одржао једнодневни симпозијум у седишту агенције НАСА, како би се размотриле све опције. Симпозијуму је присуствовало осморо људи који су представили велики број идејних решења, укључујући и раније идеје Америчког ратног ваздухопловства попут -{X-20}- Дајна-Сор.
НАСА је 1968. године званично започела развој система који је у то време био познат под називом „Интегрисани систем за лансирање и повратак на Земљу“ (). У исто време, НАСА је расписала одвојени тендер за главне моторе спејс-шатла. Експозитуре агенције НАСА у Хјустону и Хантсвилу су заједнички објавиле захтев за предлоге () за идејна решења -{ILRV}- летелице која ће достављати опрему у орбиту а затим се враћати на Земљу. На пример, једно од решења био је двостепени концепт који се састојао из великог ракетног мотора на чврсто гориво и малог орбитера, названо -{DC-3}-, и било је једно од решења предложених у „А фази“. Након поменуте „А фазе“ уследиле су -{B}-, -{C}-, и -{D}- фазе које су прогресивно детаљно анализирале концепте све до 1972. године. На крају се дошло до решења да први степен ракете буду вишекратни ракетни мотори на чврсто гориво, док се у другом степену користио потрошни спољни резервоар.
Председник Ричард Никсон је 1969. год. одлучио да подржи развој спејс-шатла. Низом развојних програма и додатних анализа систем је усавршен, пре пуног развоја и тестирања. У августу 1973. године, летелицом -{X-24B}- је доказано да је могуће летелицу вратити из орбите и безбедно је приземљити на писту.
Са друге стране Атлантика, министри земаља западне Европе састали су се у Белгији 1973. године како би одобрили учешће у програму шатла и развој програма Спејслаб (), који је био главни европски допринос спејс-шатлу. Спејслаб је требало да обезбеди мултидисциплинарну лабораторију у орбити, као и додатну свемирску опрему за шатл.
Опис мини|десно|СТС-1 на лансирној рампи 1981. године.