Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ

Пратећи батаљон Врховног штаба НОВ и ПОЈ био је самостална јединица Народноослободилачке војске Југославије са задатком обезбеђења Врховног команданта НОВ и ПОЈ Јосипа Броза Тита и других чланова Врховног штаба. Формиран је 4. новембра 1942. и тада је у свом саставу имао три чете, са око 180 бораца. Настао је развојем Страже Главног штаба која се од 24. септембра 1941. бавила обезбеђењем чланова Главног штаба НОПОЈ, након њиховог преласка на слободну територију. Током рата ова јединица је најпре децембра 1941. реорганизована у Пратећи вод Врховног штаба, а потом марта 1942. у Пратећу чету Врховног штаба.

Батаљон је поред непосредног обезбеђења чланова Врховног штаба, водио борбу са непријатељским јединицама и вршио заштиту дела територије на којој је боравио Врховни штаб. Током рата истакао се учешћем у многим борбама, посебно током великих непријатељских офанзива. За време борби на Неретви и Сутјесци његове пешадијске чете обезбеђивале су чланове Врховног штаба и Извршног одбора АВНОЈ-а, а инжињеријска чета извршила је бројне задатке у рушењу и постављању мостова, као и обезбеђењу прелаза преко Раме, Неретве, Пиве, Таре и Сутјеске. Борци Пратећег батаљона, посебно су се истакли у току немачког ваздушног десанта на Дрвар 25. маја 1944. када су заједно са припадницима Официрске школе Врховног штаба, имали одлучујућу улогу у одбијању немачког напада на пећину у Дрвару.

Након преласка Врховног штаба на Вис, тамо је прешао само Коњички ескадрон, док су пешадијске чете стављене под привремену команду Штаба Првог пролетерског корпуса, са чијим су јединицама прешле пут од Босанске крајине до Црне Горе, где су прешле под команду Штаба Другог ударног корпуса. Током боравка у Црној Гори батаљон је обезбеђивао партизански аеродром код Жабљака и учествовао у Дурмиторској операцији, након чега је пошао за Србију. Преко Ваљева и Аранђеловца, у ослобођени Београд дошао је 21. октобра 1944. где је након неколико дана послужио као основа за формирање Гардијске бригаде.

У току постојања пратеће јединице Врховног штаба, од септембра 1941. до октобра 1944, погинуло је 105 њених бораца, од којих су четворица проглашени за народне хероје. Одликован је Орденом заслуга за народ са златном звездом и Орденом братства и јединства са златним венцем. Поводом петнаестогодишњице битке на Сутјесци 3. јула 1958. батаљон је одликован Орденом народног хероја.

Пратеће јединице Врховног штаба 1941—1942. Стража Врховног штаба Половином септембра 1941. Јосип Броз Тито и чланови Главног штаба НОПО Југославије (Александар Ранковић, Иван Милутиновић и Лола Рибар) напустили су окупирани Београд и прешли на ослобођену територију западне Србије, где су од 21. септембра боравили у Крупњу. Одмах по њиховом доласку јавила се потреба за формирањем засебне јединице која би се бавила њиховим обезбеђењем. Током Титовог кратког боравка у селу Робаје, код Мионице, од 18. до 21. септембра, о његовој безбедности бринуо се Бомбашки вод Ваљевског партизанског одреда. Како се истовремено припремало саветовање Главног штаба, одлучено је да се формира јединица за обезбеђење. Овај задатак, Александар Ранковић је 23. септембра 1941. поверио Лазару Трпковићу, политичком комесару чете Рађевског батаљона у Ваљевском одреду, који је одабрао 20 бораца и са њима дошао у Столице, где је од команде места преузео стражарску службу. Тада је формирана Стража Главног штаба, која је обезбеђивала простор рудника, у чијој је управној згради 26. и 27. септембра 1941. одржано саветовање Главног штаба, на коме је између осталог његов назив измењен у Врховни штаб. Непосредно пре преласка Врховног штаба у село Толисавац, 29. септембра 1941. извршена је реорганизација Страже Врховног штаба — борци који су се налазили на обезбеђењу рудника враћени су у своју јединицу, а у Стражу је распоређено 11 бораца из Колубарског батаљона Ваљевског одреда, које је Ранковићу упутио Стево Филиповић.

мини|десно|Управна зграда рудника Зајача, у Столицама код Крупња, где је формирана Стража Главног штаба Први састав Страже Врховног штаба сачињавали су командир Лазар Трпковић и борци — Томо Васић, Милорад Грујичић Мића, Ратко Ђукановић, Хасан Кумалић, Драган Малинић, Богдан Марјановић, Милорад Марјановић Мићија, Озрен Солдатовић, Никодин Перић, Момчило Секулић Мома и Војислав Воја Тодоровић. Током боравка Врховног штаба у Толисавцу, Стража је 13. октобра 1941. допуњена са четворицом нових бораца — Драгослав Продановић, Милић Секулић, Живорад Ћосић и Бошко Чолић, који је изабран за Титовог пратиоца. Борци који су обезбеђивали Врховни штаб у почетку нису знали кога тачно обезбеђују, сем да је Штаб који чувају виши од Штаба Ваљевског одреда, чији су борци били. Непосредно пред одлазак у Ужице, Ранковић је окупио борце Страже и рекао им да они обезбеђују највише руководство Народноослободилачког покрета Југославије — чланове Политбироа ЦК КПЈ и Врховног штаба НОПОЈ. Команданта Врховног штаба они су тада знали само по надимку Стари, како су га ословљавали други чланови руководства.

Врховни штаб је 15. октобра 1941. преко Крупња, Рујевца и Љубовије дошао у Ужице, које је ослобођено 24. септембра 1941. и које је тада постало центар слободне територије познате као „Ужичка република”. Током боравка у Ужицу, Тито и чланови Врховног штаба боравили су у просторијама Народне банке, у чијем је трезору смештена партизанска фабрика наоружања. Због потребе за већим бројем бораца, који би вршили стражарске послове у новим околностима, Стража је почетком новембра допуњена са још седам бораца — Милутин Деспотовић Омладинац, Ђорђе Драгичевић Ђуза, Радомир Дудић, Милисав Живановић Јагодинац, Панта Пантић Робајац, Драгомир Ружичић Цигић и Александар Тепавчевић Енглез. Непосредно пре њих, у Стражу је крајем октобра примљен политички комесар Рађевског батаљона Живорад Јеремић Моделар, који је успео да се скоком у Дрину спаси од стрељања, на које су га повели четници, који су га заробили у Љубовији приликом једног састанка. Након што је успео да дође у Ужице, доведен је најпре у команду места, а потом код Тита, који га је задржао у Стражи.

Током боравка у Ужицу, борци Страже и курири Врховног штаба почели су са политичким радом и изучавањем Историје СКП(б). Борци који су били чланови Комунистичке партије, распоређени су у партијску ћелију Врховног штаба, која је формирана још у Толисавцу, а чији је секретар био Иван Мачек, један од учесника бекства робијаша-комуниста из затвора у Сремској Митровици. На једном од састанака ове партијске ћелије на Титов предлог у чланство КПЈ примљен је Хасан Кумалић, металски радник из Ваљева. У пратњи групе од пет бораца Страже, међу којима је био Бошко Чолић, као и Сретена Жујовића и Митра Бакића, Тито је 26. октобра 1941. отишао у Брајиће на други састанак са командантом Војночетничких одреда пуковником Драгољубом Михаиловићем. Приликом прославе годишњице Октобарске револуције у Ужицу, 7. новембра 1941. у војном дефилеу учествовало је око 20 припадника Страже као коњички ескадрон. Како већина бораца никада пре није јахала коње, њиховом припремом је руководио командир Лазар Трпковић, а увежбавао их је Богдан Марјановић, који је војни рок служио у коњичкој јединици Југословенске војске. Приликом експлозије у партизанској фабрици оружја 22. новембра 1941. страдало је око 120 радника и цивила, који су се нашли у некадашњем трезору Народне банке. Међу погинулима је био Драгослав Продановић (1908—1941), први погинули борац пратеће јединице Врховног штаба, док су рањени Ђорђе Драгићевић, Хасан Кумалић и др.

Немачке акције извођене крајем новембра 1941, у склопу Прве непријатељске офанзиве, све више су биле уперене према центру партизанске територије, па је Врховни штаб 29. новембра 1941. напустио Ужице и прешао на Златибор. Услед продора немачких снага, партизани су се морали повући јужније и прећи у италијанску окупациону зону, па је даљи пут Врховног штаба настављен према Дренови, код Пријепоља, где се задржао десетак дана. Приликом боравка у Доњој Дренови, Тито и група бораца, која га је обезбеђивала, били су 14. децембра 1941. изненађени од стране једне италијанске јединице, али су успели да се на време склоне.

Пратећи вод Врховног штаба На путу од Дренове према Рудом, Врховни командант НОПОЈ Јосип Броз Тито се 15. и 16. децембра 1941. задржао у Новој Вароши, која је ослобођена 4. децембра и у коју су претходно дошли остали чланови Врховног штаба. У Новој Вароши је 16. децембра извршена реорганизација Страже и формиран Пратећи вод Врховног штаба, који је допуњен са седам нових бораца — Војо Бјековић, Илија Велимировић, Драгољуб Драго Грујичић, Гавро Дотлић, Миодраг Јовановић Корчагин, Раша Поповић и Џокеј, након чега је имао укупно 25 припадника. Командир Пратећег вода и даље је остао Лазо Трипковић, а вест о реорганизацији јединице борцима је саопштио Иво Лола Рибар. После краћег задржавања у Рудом, где је 21. децембра 1941. формирана Прва пролетерска ударна бригада, Тито и чланови Врховног штаба су пошли на Романију, где су у околини Соколца боравили до половине јануара 1942. године. Потом су прешли у Горажде, а одатле 25. јануара дошли у Фочу, која је постала центар нове ослобођене територије у источној Босни.

мини|лево|Тито предаје ратну заставу борцима Првог батаљона Прве пролетерске бригаде у Фочи априла 1942. Током боравка у ослобођеној Фочи, где се налазио и део чланова Врховног штаба НОП и ДВЈ и Централног комитета КПЈ, Тито је најпре боравио најпре у хотелу Герстл, у центру града, док су борци Пратећег вода били смештени у просторијама поште, која се налазила преко улице. Од краја фебруара 1942. Тито је преко дана одлазио на железничку станицу, а ноћу се враћао у хотел, да би се почетком марта 1942. у потпуности преселио на железничку станицу у објекат назван „Дупла стража”, који је пре рата служио за становање железничког особља. Организација живота у Фочи, била је слична оној у Ужицу, па су при Команди места организоване кројачка, обућарска, пекарска и друге радионице, а борци из Пратећег вода су одређени за старешине у тим радионицама. У Фочи је формирана партизанска болница, која је касније прерасла у Централну болницу Врховног штаба. У болницу су почетком фебруара 1942. дошли рањени и промрзли борци Прве пролетерске бригаде (учесници Игманског марша). Након сазнања да је 10 бораца Словеначког вода, који се налазио у саставу Петог шумадијског батаљона, страдало у борби у Пјеновцу, 21. јануара 1941, Тито је наредио да се преостали борци из овог вода (Павле Жаухар, Иван Манфреда, Антон Милич, Албин Пиберник, Феликс Хрчек, и Оскар Шалви Силво) уђу у састав Пратећег вода Врховног штаба. Пиберник је тада постављен за политичког делегата вода. Словенци из пратеће јединице Врховног штаба, заједно са Словенцима из других партизанских јединица (укупно њих око 30), окупљени су августа 1942. током боравка Врховног штаба на Цинцару и заједно са куририма, који су донели пошту из Словеније, упућени у Словенију. Током фебруара 1942. Пратећи вод је допуњен и новим борцима, међу којима су били — Ђуро Вујовић,, Марко Поповић Пипер и Милан Чубрило. Као искусан борац, који је ратно искуство стекао у Шпанији, Вујовић је одређен за личног пратиоца Врховног команданта. Приликом обиласка оближњег села Брод, на молбу једног сељака, коме су четници убили жену, сина и ћерку, Тито је у Пратећи вод примио његовог петнаестогодишњег сина Сафета Дедовића.