Други васељенски сабор Ватикана, општепознат као Други ватикански сабор (или Ватикан II), био је 21. и најновији васељенски сабор Католичке цркве. Сабор се састајао сваке јесени од 1962. до 1965. године у Базилици Светог Петра у Ватикану током заседања која су трајала између 8 и 12 недеља.
Папа Јован XXIII сазвао је сабор јер је сматрао да је Цркви потребно „посавремењивање” (it. aggiornamento). Веровао је да би се Црква боље повезала са људима у све више секуларизованом свету ако би се неке њене праксе унапредиле и представиле на разумљивији и релевантнији начин.
Подршка прилагођавању (ађорнаменту) превазишла је отпор према променама, те је као резултат сабора донето 16 учитељских докумената, укључујући четири „конституције”:
Dei verbum, Догматска конституција о божанској објави, која је нагласила проучавање Светог писма као „душе теологије”. Gaudium et spes, Пастирска конституција о Цркви у савременом свету, која се тицала промоције мира, даривања себе и мисије Цркве према некатолицима. Lumen gentium, Догматска конституција о Цркви, која говори о „универзалном позиву на светост”. Sacrosanctum concilium, Конституција о светој литургији, која позива на обнову „пуног и активног учешћа свих верника”.
Преосталих дванаест декрета и декларација укључује: Apostolicam actuositatem, декрет о апостолату лаика Dignitatis humanae, декларација о верској слободи Nostra aetate, декларација о односу према нехришћанским религијама Orientalium Ecclesiarum, декрет о источним католичким црквама Unitatis redintegratio, декрет о хришћанском екуменизму
Документи су предложили широку лепезу промена у дисциплини и пракси које ће реформисати живот Цркве. Неке од најзначајнијих промена биле су у начину служења мисе, укључујући дозволу да се уместо латинског језика користе народни језици.
Позадина
Библијски покрет Енциклика папе Пија XII из 1943. године, Divino afflante Spiritu, дала је нови замах католичким библијским студијама и подстакла израду нових превода Библије са оригиналних језика. То је довело до пастирских напора да обични католици поново открију Библију, да је читају и учине је извором свог духовног живота. Ова иницијатива наишла је на одјек у веома уским круговима, тако да је до 1960. године покрет и даље напредовао споро.
Ressourcement и „Нова теологија”
До 1930-их, мејнстрим теологија заснована на неосхоластици и папским енцикликама почела је да наилази на одбацивање појединих теолога који су је сматрали сувом и неинспиративном. Тако се јавио покрет под називом ressourcement (повратак изворима), који је заговарао утемељење теологије директно на Библији и Светим оцима. Неки теолози су такође почели да расправљају о новим темама, као што су историја теологије, теологија рада, екуменизам, теологија лаика и теологија „земаљских стварности”.
Списи обојени овим новим стилом, који се почео називати la nouvelle théologie („нова теологија”), привукли су пажњу Рима, па је Пије XII 1950. године објавио енциклику Humani generis, која се бавила „неким лажним мишљењима која прете да поткопају темеље католичке доктрине”. Без именовања конкретних људи, он је критиковао заговорнике нових теолошких школа. Опште је схваћено да је енциклика била усмерена директно против „нове теологије”, као и против развоја екуменизма и савремених библијских студија. Поједина дела су стављена на Индекс забрањених књига, а неким ауторима је забрањено да предају или објављују радове. Највише су претрпели исусовац Анри де Либак и доминиканац Ив Конгар, који нису могли да предају нити да објављују све до смрти Пија XII 1958. године. Почетком 1960-их под сумњом су били и теолози попут Карла Ранера и младог Ханса Кинга.
Поред тога, остао је недовршен посао са Првог ватиканског сабора (1869—1870). Када је тај сабор прекинут уласком италијанске војске у Рим током уједињења Италије, једине теме које су биле довршене тицале су се папског ауторитета и односа вере и разума, док су теологија епископата (епископске службе) и улога лаика остале неразјашњене. Задатак Другог ватиканског сабора да настави и доврши рад првог сабора истакао је папа Павле VI у својој енциклици Ecclesiam Suam (1964).Pope Paul VI, Ecclesiam Suam, published on 6 August 1964, accessed on 14 August 2024
У исто време, бискупи широм света су се суочавали са великим политичким, друштвеним, економским и технолошким променама, те су поједини међу њима тражили нове начине за решавање ових изазова.
Почетак мини|лево|Пре папске мисе на сабору; простор између папског олтара и апсиде је седиште папе.
Најава и очекивања Папа Јован XXIII је 25. јануара 1959. године, мање од три месеца након свог избора у октобру 1958, најавио намеру да сазове епархијски синод за Римску епархију и васељенски сабор за целу Цркву, мање од три месеца након избора у октобру 1958. године. Његова најава у сали за састанке бенедиктинског манастира уз Базилику Светог Павла изван зидина у Риму изненадила је присутне кардинале.
Ову идеју је тестирао само десет дана раније у разговору са својим државним секретаром, кардиналом Домеником Тардинијем, који ју је са ентузијазмом подржао. Иако је папа касније рекао да му је та замисао синула у тренутку током разговора са Тардинијем, два кардинала су и раније покушала да га заинтересују за то. Били су то Ернесто Руфини и Алфредо Отавијани, који су још 1948. године предложили исту идеју Пију XII, а Јовану XXIII су је изнели 27. октобра 1958. године.
Током наредне три године, папа је дао бројне изјаве у којима је описивао очекиване резултате сабора. Они су се концентрисали у три верска круга: За саму Католичку цркву очекивао је обнову коју је описивао као „нову Педесетницу”, „ново пролеће”, „ново цветање” или „подмлађивање Тела Христовог са новом снагом”. То би се постигло кроз „посавремењивање” (aggiornamento) или прилагођавање црквене праксе новим околностима и реформисање њених учења како би лакше допрла до савременог човека. Унутар шире хришћанске породице, тежио је напретку ка уједињењу свих хришћана. За читаво човечанство, очекивао је да сабор допринесе решавању великих социјалних и економских проблема попут ратова, глади и неразвијености.
Папи се приписују и две мање формалне изјаве о сврси сабора: једна о „отварању прозора Цркве како би ушао свеж ваздух”, а друга о „стресању царске прашине која се накупила на престолу Светог Петра од времена Константина Великог”.
Када су се званичници Римске курије опоравили од шока након најаве сабора, схватили су да би он могао бити врхунац програма отпора Цркве против протестантизма, просветитељства и осталих већ уочених заблуда модерног света. То се видело и као прилика да се концилски потврди безгрешност учења претходних папа и визије Курије о улози Цркве у модерном свету, под условом да папа одустане од идеје о aggiornamento.
На супротној страни били су теолози и бискупи који су радили на новом приступу стварима, од којих су неки били ућуткивани и унижавани од стране Курије током 1940-их и 1950-их. За њих је најава сабора представљала „божанско изненађење”, прилику да убеде светске бискупе да се окрену од дефанзивног става према модерном свету и заузму нови курс ка обновљеној теологији Цркве, улози лаика, екуменизму и реформи литургије.
Сабор је званично сазван апостолском конституцијом Humanae Salutis 25. децембра 1961. године.
Припрема мини|Папа Јован XXIII
Припрема за сабор трајала је преко три године, од лета 1959. до јесени 1962. године.
Прва година била је позната као „претприпремни период”. На дан 17. маја 1959. папа Јован је именовао Претприпремну комисију ради спровођења консултација у католичком свету о темама за расправу. Консултоване су три групе: светски бискупи, католички универзитети и теолошки факултети, и одељења Курије. До следећег лета прикупљено је 9.438 појединачних жеља (vota). Поједини предлози су тражили нове догматске дефиниције или осуде заблуда, док су други у духу aggiornamento тражили реформе и савременији приступ.
Следеће две године („припремни период”) прошле су у изради нацрта докумената, названих схеме, који ће бити поднети бискупима на расправу. Дана 5. јуна 1960. године формирано је десет Припремних комисија, са укупно 871 бискупом и стручњаком. Свака комисија је била повезана са једним одељењем Курије, а председавао јој је кардинал који је био на челу тог одељења. Из сакупљених предлога извучен је списак тема и подељен овим комисијама.
Неке комисије су припремале посебне схеме за сваку тему, док су друге састављале обједињене схеме. Припремне комисије и број припремљених схема:
Припремна комисија Схеме Теологија 9 Бискупи и епархије 7 Дисциплина клира и верника 17 Редовници 1 Источне католичке цркве 11 Литургија 1 Дисциплина сакрамената 10 Студије и богословије 6 Мисије 1 Апостолат лаика 1
Два секретаријата су такође учествовала у изради схема:
Секретаријат Схеме Савремена средства комуникације 1 Унапређење хришћанског јединства 5
Пет од девет схема које је припремила Теолошка комисија превео је на енглески језик отац Џозеф А. Комончак.
Укупан број схема био је 70. Будући да су припремна тела била махом традиционалистички оријентисана, схеме су показивале веома скромне знаке усклађивања с временом. Теолошке схеме, у којима су доминирали званичници Светог уреда, нису уопште показивале знаке aggiornamento. Изузетак су биле Литургијска комисија и Секретаријат за хришћанско јединство, чије су схеме пратиле дух обнове.
Поред специјалистичких комисија, постојала је и Централна припремна комисија којој су све схеме подношене на коначно одобрење. Имала је 108 чланова из 57 земаља, укључујући две трећине кардинала. Након њеног рада, 22 схеме су уклоњене са дневног реда како би биле решене планом ревизије из 1917. године кроз Законик канонског права, а многе схеме су спојене, чиме је њихов број спао са 70 на 22.
Организација Параграфи у овом одељку односе се на Саборски правилник објављен у motu proprio документу Appropinquante concilio од 6. августа 1962. године.
Саборски оци (§1). Сви бискупи света, као и поглавари главних мушких редовничких конгрегација, имали су право да учествују као „саборски оци” са правом гласа. Било их је око 2.900, при чему око 500 није могло да присуствује због здравствених разлога, старости или зато што им комунистичке власти у њиховим земљама нису дозволиле путовање. Савезни бискупи долазили су из 79 земаља: 38% из Европе, 31% из Америка, 20% из Азије и Океаније и 10% из Африке. (Поређења ради, на Првом ватиканском сабору учествовало је 737 отаца, махом из Европе). На Ватикану II око 250 бискупа били су рођени Азијци и Африканци, док на Првом ватиканском сабору таквих уопште није било.
Генералне конгрегације (§3, 20, 33, 38–39, 52–63). Саборски оци су се састајали на свакодневним заседањима – генералним конгрегацијама – ради расправе и гласања о схемама. Ова заседања су се одржавала у Базилици Светог Петра сваког преподнева до 12.30 часова, од понедељка до суботе (изузев четвртка). Просечна дневна посећеност била је око 2.200 отаца. Монтиране трибине са седиштима за све оце биле су подигнуте са обе стране главног брода базилике. Током прве сесије, савет председника састављен од 10 кардиналаЕжен Тисеран (Римска курија), Игњатије Гаврило I Тапуни (сиријски патријарх Антиохије) и 8 епархијских бискупа: Ашил Лијенар из Лила (Француска), Јозеф Fringс из Келна (Немачка), Бернардус Јоханес Алфринк из Утрехта (Холандија), Ернесто Руфини из Палерма (Италија), Енрика Пла и Денијел из Толеда (Шпанија), Антонио Кађано из Буенос Ајреса (Аргентина), Френсис Спелман из Њујорка (САД) и Норман Гилрој из Сиднеја (Аустралија) председавао је генералној скупштини ротирајући се сваког дана (§4). Током каснијих заседања, овај задатак прешао је на савет од 4 модератора.