Гамал Абдел Насер (, ; Александрија, 15. јануар 1918 — Каиро, 28. септембар 1970) је био египатски војник и Председник Египта.

Рођен је у Александрији, а 1918. завршио је Краљевску војну академију. Био је официр у египатској војсци. Његов политички успон почео је у јулу 1952. године војним ударом којим је збачен краљ Фарук I. Након укидања монархије 1953. и успоставе једностраначке републике коју је у почетку водио генерал Мухамад Нагиб, 1954. Насер је преузео власт. Успешно је водио преговоре с Британцима око повлачења из Египта, окончавајући тако њихову вишедеценијску контролу над Египтом. Насер је 1956. изабран за египатског председника, а исте године је донео одлуку о национализацији Суецког канала. Године 1958, настојао је конкретизовати своје замисли о арапском јединству формирајући федерацију Египта и Сирије - Уједињену Арапску Републику - под његовим председавањем. Но, УАР је доживела крах након војног удара у Сирији. Насер је удаљио Египат од западних земаља, а прославио се концептом арапског социјализма и национализацијом финансијских институција, чиме је требало финансирати индустријализацију земље. Неко је време био најутицајнији лидер арапског света. Напад Израела на Египат 1967. у Шестодневном рату и тежак египатски пораз до којег је дошло разлог су због којег је Насер дао оставку исте године. На захтев јавности вратио се на дужност, али никада није успио вратити углед свеарапског вође какав је имао до рата. Умро је 1970. године у Каиру.

Детињство и младост лево|мини|мини|Млади Насер Гамал Абдел Насер рођен је 15. јануара 1918. у египатском граду Александрији као син поштара, са азијатским коренима. За политику се први пут заинтересовао са 11 година када је похађао александријску средњу школу Рас ел Тин. На своју прву политичку демонстрацију ишао је док је још био "школарац". Током демонстрације, Насер је "ударен полицијском палицом по лицу", ухапшен и одведен у затвор.

Насеров политички ангажман трајао је све време школовања, а током последње године средње школе, провео је "у школи укупно само 45 дана". У том истом периоду, 1935 — 1936, изабран је за председника Комитета ученика Каира заинтересованих за политичку реформу. Тада је, у марту 1937, примљен на Египатску војну академију, па је привремено одложио политички живот како би постао војни официр.

Други светски рат Године 1939, пошто је дипломирао на академији и регрутован у војску, Насер је са својим пријатељем добровољно отишао у Сирију, пред сам почетак Другог светског рата. Насер и Анвар ел Садат, још један пријатељ и политички савезник, су контактирали агенте сила Осовине, нарочито италијанске агенте, како би паралелно са италијанском офанзивом на Египат извели пуч у којем би протерали британску власт из Египта, али тај план никад није изведен. Током рата, Насер је почео оснивати групу младих војника који су делили исто мишљење као и он како би га подржали у неком облику револуције.

мини|лево|180п|мини|Насер носи заставу током Другог светског рата По завршетку Другог светског рата, Насер није имао никаквог борбеног искуства и никад није био стациониран на правом ратишту. Насер је борбено искуство добио током Првог арапско-израелског рата 1948, Фалуџског џепа и на другим бојиштима. Након Другог светског рата, осигурао је себи позицију инструктора на Војној академији у Каиру. У следећих неколико година, Насер је окупљао војнике жељне политичких реформи и скупљао нове чланове. Након 1949, група је усвојила име "Слободни официри" и "говорила је о... слободи и рестаурацији слободе и дигнитета њихове државе".

Револуција

Првобитни чланови Египатског револуционарног заповедног већа Мухамад Нагиб: Председник. Гамал Абдел Насер : Потпредседник. Абдел Латиф Богдади Абдел Хаким Амер Гамал Салем Салах Салем Закарија Мохидин Халид Мохидин Анвар ел Садат Хусеин ал Шафеј Хасан Ибрахим Кемал ед Дин Хусеин До 1952. "Египат је био спреман за револуцију". Насер и Слободни официри су искористили ту ситуацију како би 23. јуна 1952. извели пуч. Те ноћи, Слободни официри су преузели све владине зграде, радио, полицијске станице и војне центре у Каиру под своју контролу. Пуч је поставио генерала Мухамада Нагиба, хероја из Арапско-израелског рата 1948, за председника. У једном јако мудром политичком потезу, нова влада је осигурала Уједињеном Краљевству да ће поштовати британске држављане и власништво у Египту, тиме умањивши могућности за интервенцију током пуча. Насер и његови следбеници су се поклонили америчком притиску те су свргнутом краљу Фаруку I и његовој породице допустили да "напусте Египат неповређени и 'часно'"

Након освајања моћи, Насер и Слободни официри нису били заинтересовани за обављање дневних административних послова владе. Но, Слободни официри су сву моћ дали Алију Махеру, дугогодишњем политичком шпијуну, кога су поставили за премијера. Слободни официри су тада основали Египатско револуционарно заповедно веће, која је држало праву моћ у Египту, а на челу му је био Нагиб, док је Насер био потпредседник. Но, Револуционарно веће је заправо имало снажне идеолошке идеје, с којима се Махер није слагао па је био присиљен дати оставку 7. септембра 1952. јер није желео прихватити законе о аграрној реформи које је предложило Веће. У то време, Нагиб је преузео потпуно вођство као нови премијер.

Сукоб са Нагибом мини|220п|мини|Насер са Абделом Латифом, Абделом Хакимом Амером и Салахом Салемом, члановима Слободних официра У јуну 1953, са реформом земље у пуном току, Мухамад Нагиб је прогласио службено укидање монархије те се прогласио првим председником Републике Египат. Након успостављања републике, Насер и Нагиб су све чешће долазили у сукобе. Ти сукоби су кулминирали Нагибовом оставком 23. фебруара 1954. и са места председника и места премијера. Револуционарно веће је тада "с весељем... поставило Насера за премијера", но тада нису поставили никога на место председника. Идући потез које је веће направило било је стављање Нагиба у кућни притвор, како би се осигурали од његова поновна доласка до моћи.

Политички контроверзна смена ратног хероја Нагиба са највише државне позиције није била прихваћена од грађана који су почели масовне демонстрације у његову корист, а против нове владе. На крају као резултат тих демонстрација, Насер је био присиљен поставити Нагиба за председника те након тога одржати слободне изборе и за председника и за премијера. Неколико дана касније Нагибова победа је била потпуна пошто је Насер био присиљен да да оставку на место премијера у његову корист.

Вођа Египта Иако му то није давало никакву перманентну позицију, Насер је своје кратко време као премијер искористио како би "искоренио... противреволуционарне елементе у војсци", те је током следећих 8 месеци постепено успео поновно скинути Нагиба с власти. Коначну, у октобру 1954, Насер је и формално поновно оборио Нагиба и себе поставио за апсолутног вођу Египта. Насер је остао на власти у Египту следећих 15 година без икаквих већих протеста против његове власти.

Насерово место на египатској сцени је осигурано након неуспелог покушаја атентата на њега 26. октобра 1954. и његовог одбијајућег одговора одмах након догађаја. Током говора на Тргу Мансхиа у Александрији на Насера је започета паљба. Неозлеђен, Насер је вичући почео одбијати вриску публике. Овај догађај означио је крај Нагибове ере јер је оптужен за сарадњу са муслиманским братством које је оптужено за неуспели покушај атентата. Убрзо након тога, многи чланови братства су окупљени, Махмуд Абдул Латиф је проглашен кривим, а братство је сасвим разбијено. Касније је било шпекулација да су Насер и његови помоћници инсценирали покушај атентата како би дошли на власт. Неки тврде да је Насер држао Нагиба у кућном притвору годинама јер је сумњао у његову лојалност према њему и његовим помоћницима. Због сумњи да би се могао ујединити са Британцима, Нагиб је у кућном притвору проборавио и током Садатовог режима, а пуштен је тек на почетку Мубараковог режима.

Домаћа политика Нови устав мини|200п|мини|Насер даје посао једном Египћанину Прича о новом египатском уставу потврдила је почетак новог раздобља. Нова повеља која је најављена 16. јануара је био владин други покушај да замени револуционарну владу са уставном владом. Пређашња прелиминарна конституција, која је била подржана од стране искусних правника и других стручњака, је била одбијена од стране владе. Замјенска верзија штампана у јануару увелико јача моћ председника државе на штету других државних органа. Наводно, председника се бирало на период од 6 година и могао се поновно изабрати. Номинован би био једноставно ако добије већину у Националној скупштини, а изабран гласањем грађана. Као део своје извршне моћи, има моћ да распусти Скупштину, као и да предлаже, прихвата и ставља вето на нове законе. Његов вето може бити побијен само двотрећинском већином парламента.

Нови устав предвиђа слободне демократске изборе. Но, старе политичке странке су распуштене, а оснивање нових је забрањено. Кандидати за први петогодишњи мандат у Националној скупштини су бирани ексклузивно са листе једине странке, Ослободилачког скупа, данас позната као Национална унија, коју су контролисали Насерови службеници. Устав номинално штити грађана од арбитрарног хапшења, но 1956, министар унутрашњих послова добио је овлашћењу да у десетогодишњем периоду ухапси било кога ко је оптужен за контрареволуционарне активности те да нареди његову забрану на административној дискрецији. Слобода говора и штампе је загарантирана новом повељом, а 19. јуна Насер је објавио да је стање женидбеног закона које је постављено на почетку револуције завршило, те да је скинута цензура са новина. Но, египатске публикације су и даље биле строго контролисане од стране владе. Новинске везе слане изван државе морале су проћи кроз уред за цензуру те су прегледаване за неповољне вести. Нови египатски устав је у својим уводним објавама као своје циљеве поставила "ерадикацију империјализма, изумирање феудализма, уништење капиталистичког утицаја, оснивање снажне државне војске, друштвене правде, те чврстог демократског друштва". Он је декларисао Египат као независну арапску државу са исламом као својом вером и арапским као својим језиком.

Дана 24. јуна, одржани су избори о усвајању новог устава, те је он по очекивању прихваћен. Од око 22.000.000 становника, њих 5.697.467 су регистровани гласачи, а од њих 5.488.225 или 99,8% је гласало у корист новог устава. Само је 10.045 гласача било против њега. У то исто време, премијер Насер је већином изабран за председника. За њега је гласало 5.496.965 или 99,9% гласача, те је тиме (још уверљивије него устав) дошао на позицију председника. Они који су свој гласачки листић означили црвеним кругом су били за Насерово постављање за председника. Нови гласачки закон, донесен у марту, учинио је гласање за све мушкарце обавезним, док је женама дао избор хоће ли гласати или не. Но, само је 150.000 Египћанки изашло на биралишта. Нови гласачки закон је тиме јако мало побољшао ситуацију жена у јавном и приватном животу, до данас, је њихов статус био мало вреднији од статуса покретнина.

Пар дана након избора за председника Насер је обновио свој кабинет те је неколико војних вођа заменио цивилним. Том приликом је он својих 8 најближих војних сарадника наградио Великом лентом Реда Нила, највишом египатском наградом.

Растућа опозиција