Велика бијела ајкула (; такође и велика ајкула или бијела ајкула) врста је великих ајкула које се могу пронаћи у приобалним воденим површинама свих великих океана. Познате су по величини, поједине женке могу да порасту до 6,1 m и да теже од 1.905 до 2.268 kg. Ипак, генерално су мање; мужјаци су величине од 3,4 до 4 m, док су женке у просјеку величине од 4,6 до 4,9 m. Према студији из 2014. године, животни вијек велике бијеле ајкуле је процијењен на око 70 година или више, много изнад претходних процјена, што је чини једним од најдуговјечнијих познатих рушљориба. Према истој студији, мужјаци стичу сексуалну зрелост након 25 година, а женке након 33. Велика бијела ајкула може да плива брзином од 56 km/h,. Lulu.com. и да плива у дубинама до 1.200 m.

Велика бијела ајкула нема познатих природних предатора, осим у веома ријетким случајевима, кита убицу. Она је највећа позната макропредаторска риба на свијету и једна је од примарних предатора од морских сисара, величине китова. Ове ајкуле су такође познате по томе што лове многе друге морске животиње, укључујући рибе и морске птице. Једина је позната жива врста из рода Carcharodon и одговорни су за више напада на људе него било која друга врста ајкула.

Врста се суочава са бројним еколошким изазовима, што је резултовало међународном заштитом. IUCN је ставио велику бијелу ајкулу на списак рањивих врста, а такође је укључена и у Прилогу 2 (Appendix II) Конвенције о Међународном промету угрожених врста. Такође је заштићена од стране неколико националних влада, укључујући Аустралију (од 2018).

Роман Ајкула Питера Бенчлија и истоимена филмска адаптација редитеља Стивена Спилберга приказали су бијелу ајкулу као свирепог предатора који једе људе. Човјек није омиљен плијен бијеле ајкуле, али је она ипак одговорна за велики број пријављених и идентификованих фаталних непровоцираних напада ајкула на људе.

С обзиром на њену величину, није логички изводљиво да се бијела ајкула држи у заробљеништву. Вјерује се да је не посједује ниједан акваријум на свијету.

Таксономија

Велика бијела ајкула је једна од многих амфибија које је Карл фон Лине првобитно описао у свом десетом издању књиге Systema Naturae, 1758. године, под њиховим првим научним именом — Squalus carcharias. Касније, зоолог Ендру Смит, дао им је назив Carcharodon као њихово родно име 1833, а затим и 1873. Родно име идентификовано је са специфичним именом Linnaeus' и формирано је тренутно научно име Carcharodon carcharias. Carcharodon долази од античко грчкке ријечи („ајкула“' или „назубљен“), и , („зуб“).

Поријекло и фосилни записи

thumb|upright|left|Фосил зуба велике бијеле ајкуле дуг 4 cm, из Миоцена, у Атаками, у Чилеу.

Најранији познати фосил бијеле ајкуле датира од прије 16 милиона година, током епохе Миоцена. Ипак, о филогенији велике ајкуле се и даље расправља. Првобитне хипотезе су биле да имају заједничко поријекло са преисторијским ајкулама, као што је Мегалодон. Мегалодон је имао зубе који се површно нису били толико разликовали од зуба велике ајкуле, али су били доста већи. Иако се скелет хрскавице не фосилизује, процијењено је да је мегалодон био знатно већи, са просјечном висином од 17 m и тежином од 59.413 kg. Физичке сличности су примјетне и екстремна величина бијеле ајкуле и мегалодона довела је многе научнике до вјеровања да су ове ајкуле блиско повезане и научно име за мегалодона, Carcharodon megalodon је примијењено.

Ипак, нова хипотеза тврди да је бијела ајкула ближе повезана са праисторијским врстама Isurus и Cosmopolitodus, него мегалодону. Теорија је подржана са раније откривеним комплетним сетом фосила ајкуле изумрле врсте Carcharodon hubbelli, са 222 зуба и 45 пршљенова 1988. године. Такође, нова хипотеза ставља мегалодона у род Carcharocles, који такође садржи друге ајкуле са мега зубима.

Расподјела и станиште

thumb|Велика бијела ајкула на острву Гвадалупе, Мексико.

Велика бијела ајкула живи у скоро свим приобалним и подручјима близу обале, која имају температуру између 12 и 24 °C, док су највише настањене у Сједињеним Америчким Државама, (сјевероисток и Калифорнија), Јужноафричкој Републици, Јапану, Океанији, Чилеу, и Медитерану, укључујући Мраморно море и Босфор. Једно од мјеста које је најгушће насељено популацијом бијеле ајкуле је Гансбаи, у Јужноафричкој Републици.

Велика бијела ајкула је пелагијска риба, која је посматрана углавном у присуству фока крзнашица, морских лавова, китова, других ајкула и врста риба са великим костима. У отвореном океану, примијећене су на дубинама до 1.200 m. Ови налази су у супротности са традиционалним запажањима да је бијела ајкула приобална врста.

Према скорашњој студији, бијеле ајкуле у Калифорнији мигрирају у области између Доње Калифорније и Хаваја, што је познато као кафе бијеле ајкуле, гдје проведу до 100 дана и враћају се назад у Доњу Калифорнију. На путу пливају споро, зарањајући до 900 m, а када стигну мијењају понашање и зарањају у дубину до 300 метара, десет минута. Бијеле ајкуле такође мигрирају од јужноафричке обале до јужних обала Аустралије, гдје остају до годину дана. Слично истраживање пратило је различите бијеле ајкуле које из Јужноафричке Републике пливају до обала на сјеверозападу Аустралије и назад. Пут од 20.000 km пређу за до девет мјесеци. Ова истраживања побијају традиционалне теорије да су приобални предатори, а такође долазе у интеракцију са другим врстама ајкула, за шта се раније сматрало да је дискретно. Разлози миграција нису познати, али се претпоставља да је због сезонског храњења или парења.

thumb|left|Велика бијела ајкула близу Гансбаија, Западни Кејп.

У Сјеверозападном Атлантику, популација бијелих ајкула на обалама Нове Енглеске била је скоро искоријењена због претјераног пецања. Ипак, у последње вријеме популација се прилично повећала, углавном због повећања популације фока на Капе Куду у Масачусетсу, након доношења закона о заштити морских сисара 1972. године. Тренутно је мало познато о лову и шаблонима кретања бијеле ајкуле на Капе Куду, али се врше истраживања како би се добио увид све више растућу популацију бијелих ајкула.

Истраживање 2018. указују на то да бијела ајкула преферира да се скупи дубоко у вртлогу антициклона у Атлантском океану. Истраживања дају предност вртлозима топле воде, гдје ајкуле преко дана проводе вријеме на дубини до 450 m, а увече излазе на површину.

Анатомија

thumb|right|Скелет велике бијеле ајкуле

Велика бијела ајкула има снажну, коничну њушку. Предњи и задњи Грежњеви на репу пераје приближно су исте величине као и код других ајкула из реда Lamniformes. Она испољава супротну сјенку, зато што бијелу доњу површину и суву површину леђа (понекад са браон или плавом нијансом), што јој даје ишаран облик. Обојеност ајкулу чини тешко примјетном за плијен да је уочи, јер разбија њену контуру када се гледа са стране. Одозго, тамнија боја мијеша се са морем, док је силуета доње стране изложена минималној сунчевој свјетлости. Леуцизам, односно губитак пигмента је изузетно риједак код ове врсте, али је документован код једне велике ајкуле, младунца које је избачено на обалу у Аустралији и умрло. Велике бијеле ајкуле, као и многе друге ајкуле, имају редове зуба иза главних, који су спремни да их замијене ако је потребно. Када угризе, тресе главу са стране на страну, чиме помаже зубима да откидају велике комаде меса. Као и друге ајкуле из реда Lamniformes, имају веће очи од других врста ајкула, сразмјерно величини тијела. Дужица је тамноплава, умјесто црна.

Величина

thumb|left|Бијела ајкула ухваћена на Куби 1945. године, за коју је процијењено да је висока 6,4 m и тешка између 3.175 и 3.324 kg. Home Page of Henry F. Mollet, Research Affiliate, Moss Landing Marine Laboratories. Каснија истраживања утврдила су да је нормалне величине, 4,9 m.

Код бијелих ајкула, присутан је полни диморфизам, женке су углавном веће од мужјака. Мужјаци су у просјеку величине од 3,4 до 4 метра, док су женке величине од 4,6 до 4,9 метара. Одрасле јединке су просјечно тежине од 522 до 771 kg, али зрела женка може да тежи од 660 до 1.110 kg. Највећа потврђена женка била је величине 6,1 m, а процијењене тежине од 1.905, до 2.268 kg. Максимална величина је предмет расправе, јер су неки извјештаји груба процјена или спекулације између одређеног круга.Ellis, Richard and John E. McCosker.. Међу живим врстама рушљориба, једино су кит ајкула, велика псина и манта реј, просјечно веће и теже. Ове три врсте су углавном питоме и хране се малим организмима, што чини велику ајкулу највећим живим макро предатором међу рибама. Велика ајкула је величине 1,2 m кад се роди и расте око 25 cm сваке године.

Према извјештају Е. Рендала, највећа доказана бијела ајкула била је величине 6 метара, ухваћена је у Леџ Поинту, у Западној Аустралији 1987. Друга огромна ајкула сличне величине потврђена је од стране Канадског центра за истраживање ајкула. Женка коју је ухватио Дејвид Мекендрик, у Албертону, Острво Принца Едварда, у августу 1988. године, у Заливу Сен Лорен, била је величине 6,1 m. У прошлости, постојали извјештаји за које су многи стручњаци сматрали да су непоуздани, о доста већој бијелој ајкули, ухваћеној на Куби 1945. године. Величина ајкуле је процијењена на 6,4 m, а тежина на. 3.324 kg. Ипак, каснија истраживања су открила да је она заправо била величине 4,9 m, што је просјек величине бијеле ајкуле.

Највећа бијела ајкула коју признаје Међународна рибарска асоцијација (IGFA), је ухваћена 1959. године, од стране Алфа Дина, у водама јужне Аустралије, која је била тешка 1.208 kg. Неколико већих бијелих ајкула је потврђено, али је касније одбачено из званичног записника IGFA, због кршења правила.

Примјери непотврђених огромних великих бијелих ајкула

Забиљежен је велики број огромних непотврђених бијелих ајкула. Деценијама, радови многих ихтиолога, као и Гинисова књига рекорда, навели су двије велике бијеле ајкуле као највеће јединке од своје врсте. Године 1870, ухваћена је бијела ајкула у водама јужне Аустралије, близу Порт Ферија, за коју је процијењено да је величине 10,9 метара. Године 1930, бијела ајкула је ухваћена у замку коју су рибари поставили за харинге, у Њу Брансвику, Канада; процијењено је да је величине 11,3 m. Ипак, ови прорачуни нису добили подршку ригорозног научног круга и вјеродостојност тих мјера довођена је у питање дуго времена, тврдећи да су много веће од свих других посматраних врста. Каснија истраживања закључила су да је можда ајкула ухваћена у Њу Бронсвику замијењена са големом псином, јер имају сличне контуре тијела. Питања око ајкуле ухваћене у Порт Ферију разријешена су 1970-их, када је Е. Рендал испитао чељусти ајкуле и дошао до закључка да је била величине 5 метара, сугеришући да је направљена грешка у првобитном запису о величини ајкуле из 1870. године.

мини|Велика бијела ајкула ухваћена у региону Хулен, Тајван, 4. маја 1997. Незванично је објављено да је била величине скоро 7 метара, док је била тешка 2.500 kg.