Војиновићи (Војновићи, грофови Воиновичи) су породица српског православног порекла из Херцеговине, која је из Попова поља око 1690. године дошла у Херцег Нови на тадашњој територији Венецијанске републике. Венецијанска република је Војиновићима 1771. доделила титулу грофова Венецијанске републике, тј. конта (-{conte venteo}-), која је у Русији била призната као титула грофова. Један део породице вратио се из Русије у Херцег Нови, а други је остао у Русији. Војиновићи су сматрали да воде порекло од средњовековних Војиновића, што не може да се поткрепи поузданим историјским подацима. Међутим, Венецијанска република им је признала (после 1771) грб Војиновића (штит са три једноглава орла, између којих се налази угласта пруга)Грбове средњовековних Војновића и новских Војновића вид. у Драгомир Ацовић, Хералдика и Срби, Београд 2008, , на основу чега су користили титулу ужичких грофова тј. конте ужички, јер је Ужице био град у поседу Војиновића, тј. Алтомановића. Аустрија је признала грб Војиновићима 1815. Из породице Војиновића из Херцег Новог су руски адмирал гроф Марко Војиновић (1732—1806), руски адмирал Иван (Јован) В. Васиљев (Војиновић), руски генерал гроф Александар В. Војиновић, руски мајор гроф Георгије (Ђорђе) Васиљев (Војиновић) (1760-1821), руски капетан гроф Никола Војиновић који је освојио Анкону 1799, конте ужички Константин Косто Војиновић (1832-1903) и његови синови конте ужички Иво Војиновић (1857—1929), познати писац, аутор Дубровачке трилогије и конте ужички др Лујо Војиновић (1864—1951), секретар краља Николе I Петровића Његоша, министар правде Књажевине Црне Горе, гувернер краљевића Александра Карађорђевића, члан југословенске делегације у Версају, посланик (амбасадор) Краљевине Црне Горе у Ватикану.

Порекло

Вујо Војиновић живео је почетком 17. века у Поповом пољу. Његови синови су сердар Милош Вујов Сердаревић и Јован Вујов Војиновић катунски кнез у Поповом пољу, одакле су се у време Бечког рата доселили око 1690. у Херцег Нови. Војиновићи су користили и презимена Кнежевићи и Сердаревићи. Венецијанска република је Војиновиће признала за кнезове, сердаре, колонеле и касније им је доделила титулу грофова венецијанске републике, тј. конта (-{conte venteo}-), која је у Русији била призната као титула грофова (страног порекла). Војиновићи су се истакли као поморски капетани, трговци у Трсту и ОдесиМарија Црнић Пејовић, Смјешани бракови, Гласник етнографског инситута САНУ, -{LIII}-, Београд 2005, стр. 129. http://www.scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0350-0861/2005/0350-08610553121C.pdf Породица грофова Војиновића из Херцег Новог сматра да води порекло од средњовековних Војиновића. Нема поузданих историјских извора који би могли да потврде да Војиновићи из Херцег Новог воде порекло од средњовековних Војиновића. Међутим, Венецијанска република им је признала (после 1771) грб Војиновића (штит са три једноглава орла, између којих се налази угласта пруга) на основу чега су користили титулу ужичких грофова тј. конте ужички, јер је Ужице био град у поседу Војиновића, тј. Алтомановића. Аустрија је признала грб Војиновићима 1815.

Породично предање да воде порекло од Војиновића, понавља др Лујо Војиновић у једној полемици 1910. године: „Ред ми је дакле изјавити вам да се у породици која броји најмање 500 година историје, како је моја, традиције не броје, на кратке периоде од 30 година, ма како те кратке перијоде славне и часне биле. Пун удивљења за јавни рад мога оца (рад који је некада у другом облику био и Србима и Хрватима заједнички) - ја ћутим (осећам) да ми у жилама струји српска крв, она иста што је струјала у жилама кнеза Војислава Војно-вића, великога дворјаника Цара Уроша В, кнеза Николе Алтомановића; Војно-вића, антагонисте цара Лазара; кнеза Милоша Војновића, сестрића Душана цара Силнога и многијех другијех Војновића који по српскијем и рускијем пољанама све до наше добе мачем написаше неколико страница историје српског народа. Па како они нису могли бити до српски великаши, тако и ја, ништавни њихов потомак, нисам и не могу друго да будем него Србин, приправен дати свој живот за славу и величину српског народа“Браћа Лујо и Иво Војновић: дубровачка властела, са звуком гусала у души, Од српског Дубровника остали су гробови на Михајлу, Тамо где умиру чемпреси, а пиопе ћуте, Српско наслеђе, бр. 3, март 1998. http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-c/1998/02/article-13.html.

Вујо Војиновић (средина 17. века)

Вујо Војиновић живео је почетком и средином 17. века у Поповом пољу.Родослов новских Војновића и Сераљија који је урадио Дарко Савин уз помоћ кћерке Луја Војновића Ксеније вид. у прилогу студије Душана Ј. Мартиновића, Адмирали и генрали Војновићи у руској војсци, Бока, Зборник радова из науке, културе и умјерности, бр. 23/2003.

У старој поповској провинцији (у млетачким државним хартијама провинција Попово обухвата Требиње) двије су Сливнице. Једна је Сливница у требињској Површи. Друга Сливница, на опсегу Бобана, лежи у поповским брдима недалеко Пољица и Рапти (Бобана) уз које се везује Војин Војновић. На средокраћи старога пута између Осојника и Рапти.

Сердар Милош Вујов Сердаревић Војиновић

Сердар Милош Вујов Сердаревић Војиновић помиње се као заповедник-сердар српске војске у време Великог рата (1684–1699), коме је касније млетачка власт одузела звање .Ђ. Миловић, Одрази Карловачког мира на територијама Херцег – Но-вог и Рисна, ИЗ 1 –2, 1957, 249, нап. 11 Његови синови потписивали су се и као Милошевићи.

Кнез Јован Вујов Војиновић (17. век, друга половина)

Јован Вујов Војиновић био је катунски кнез у Поповом пољу, одакле се у време Бечког рата доселио око 1690. у Херцег Нови. Војиновићи су користили и презиме Кнежевићи. Венцијанска република је Војиновићима доделила титулу грофова венецијанске републике, тј. конта (-{conte venteo}-), која је у Русији била призната као титула грофова.

Кнез Јован Вујов Војиновић имао је синове Војина, Василија (Васиља) и Павла.

Војин ВојиновићО. Саво Накићеновић, О херцегновским Војновићима, Дубровник 1910.

Војин Војиновић имао је сина Марка Војиновића, руског адмирала.

Адмирал гроф Марко Војиновић (1732—1806)

Руски адмирал гроф Марко Војиновић (1732—1806)Душан Ј. Мартиновић, Адмирали и генрали Војновићи у руској војсци, Бока, Зборник радова из науке, културе и умјерности, бр. 23/2003. http://www.rastko.org.yu/rastko-ukr/istorija/2003-ns/dmartinovic.pdf провео је детињство и рану младост бавећи се поморством. Када је Катарина Велика, настављајући дело Петра Великог почела обнављати руску флоту, Марко Војновић се појављује као добровољац у ескадри видеадмирала Арфа. Пошто се истакао лајтнант (поручник) Марко Војновић постаје заповедник фрегате Слава са којом се истакао у Првој архипелашкој експедицији (1769—1774) Балтичке флоте у дејствима у Егејском мору. Приликом освајања одбрамбених бедема тврђаве луке Митилене, Марко Војновић је 2. новембра 1771, први са својим људима ушао у адмиралитет и истакао на један турски бојни брод руску царску заству. 1772. у окршајима против турске флоте у водама Дарданела и Егејског мора запалио је 10 и запленио 3 турска брода за шта је одлаикован ореденом Св. Георгија 4. реда. Поред тога запленио је и један енглески и два грчка брода и одузео има кријумчарену робу. Током 1773. Марко Војновић учествује са својом фрегатом у свим важнијим борбама на обалама Турске и Сирије, као и у опсади и освајању Бејруга. По окончању рата 1774. руски цар Петар I произвео је Марка Војновића у чин капетан-комодора (капетана корвете), а четири године касније именован је за заповедника царичиног личног брода. 1781. Марко Војновић је из Астрахана кренуо са ескадром (три фрегате, један бомбардерски и два мања брода са 443 моранара и војника) ка источним обалама Каспијског језера са циљем изградње фортификације на овој обали да би се прокрчио пут руској трговини. Експедиција је била успешна. Марко Војновић је вештом дипломатијом користећи несугласице измешу разних претендената на шаховски престо успео да позиционира руску колонију, где је подигао батерију, касарну, болницу, стамбене објекте у астрабадском залву. Успео је и да одбрани утврђене од персијских напада. 1783. Крим је присаједињен Русији, па је одлучено да се оснује Црноморкса флота. Марко Војновић је постављен за заповедника првог црноморског брода Слава Катарине. Од 1786. постаје командант луке и флоте у Севастопољу. 1787. унапређен је у чин контраадмирала. У руско-турском рату 1787-1791 црноморска ексадра на челу са Марком Војновићем победила је турску флоту. Одликован је ореденом Св. Георгија 3. реда и Орденом Св. Ане. 1792. Војновић је смењен а на његово место дошао је Ушков, који је пре тога био њему потчињен. Након тога Марко Војновић, је по свом захтеву отпуштен из руске службе. Вратио се у Херцег Нови где је живео до 1769, када је реактивиран и постављен за начелника бродоградилишта на Дњепру. За адмирала највиши чин у руској морнарици произведен је 1801. године. Једно време био је руски посланик у Персији (Ирану). 1805. поднео оставку и пензионисан. 1807. умро је у Витепску у данашњој Белорусији.

Није имао потомства. Своје велико имање тестаментом оставио је православним Војиновићима, што би могло да указује на то да се прибојавао да ће његови рођаци, женећи се католикињама постепено у Далмацији покатоличити.

Василије Јованов Војиновић (? – 1774)

Василије (Васиљ) Јованов Војиновић (? – 1774) био је ожењен Аном Магазиновић кћерком Симе Милутинова Магазина., првог начелника Топаљске општине (1719), дакле, историјског језгра Новске општине. Симо Милутиновић Томаша Магазиновић из Сливнице у требињској Површи постао је први изборни капетан (начелник) комунитади. Он је учинио напор да се ова општина устроји према одлуци и шеми која је одређена наредбом млетачког Дужда Јована Корнара из јула 1718. године. Он је носилац политичке одбране аутономног статуса комунитади. Он је потписник првог сачуваног Правилника ове општине, дакле, првог статута. На томе закону подизаће се Топаљска општина кроз доба венецијанске доминације, кроз своје најсјајније доба. Симо Магазин био је ктитор Саборне цркве топаљске Светога Спаса. Ова ће црква постати сједиштем општинске управе, и вјероватно је, управо овдје, крај епископске столице бокешко – далматинске, стајало сједиште аутономији. Градњом Велике цркве манастира Савина, опет ће та дјела понијети један од Магазина, Симов братучед, архимандрит савински, Данило Јованов Рајовић.Др Горан Комар, Топла, требињски и новски Магазиновићи

Васиљ и Ана Војновић имали су четири сина Јована, Ђорђа, Александра и Дмитра.

Контраадмирал гроф Јован (Иван) Васиљевић Војиновић

Адмирал гроф Јован (Иван) Васиљевић Војиновић био је руски адмирал и сарадник грофова Орлова.

Иван Војновић веома се истакао као мајор прве класе у ескадри адмирала Алексеја Орлова која је крстарила по Средоземном мору и имала више борби са турским ратним и улцињским гусарским бродовима. Иван Воинович се истакао посебно у биткама код Бејрута и Патраса. Одликован оредном Св. Георгија 4. степена. Јован (Иван) Војновић био је од 1779. до 1788. руски генерални конзул у Грчком архипелагу.

Генерал коњице гроф Александар Васиљевић Војиновић

Генерал гроф Александар Васиљевић Војиновић био је руски генерал.Душан Мартиновић: Генерали из Црне Горе у Руској војсци, Подгорица: ЦИД, 2002.

Дмитар В. Војиновић

Поморски капетан Дмитар В. Војиновић.

Капетан гроф Никола Војиновић Капетан гроф Никола Војиновић, син Дмитра Војиновића и братанац генерала грофа Александра Војиновића и адмирала Ивана Војиновића, прославио се у заузимању Анконе 1799. године.

Нема поузданих података о његовом потомству у Русији.

Мајор гроф Ђорђе Васиљевић Војиновић (1760-1821)

Мајор гроф Ђорђе Васиљевић Војиновић (1760-1821) био је руски официр. Вратио из Русије у Херцег Нови.

Оженио се 1800. године у Анкони Касандром Ангели Радовани (1748—1837) из католичке породице. Имали су сина Јована.

Конте Јован Ђ. Војиновић (1811-1837)