Милан Злоковић (Трст, 6. април 1898 — Београд, 29. мај 1965) био је српски архитекта, научник, универзитетски професор и ликовни уметник. Злоковић је један од водећих представника модерног покрета у региону и Србији.
Пројектовао је око 170 објеката а бавио се и сликарством. Сматра се једним од најзначајнијих архитекти Југославије, на чији је архитектонски идентитет значајно утицао кроз теоријске радове, професуру и реализоване објекте. Његов легат се налази у Музеју града Београда а део личне библиотека у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”.
Биографија Милан Злоковић потиче из српске породице која је пореклом из Боке Которске, приградског насеља Бијела. Отац Ђуро је био поморски капетан и командант брода у трговачкој флоти Тршћанског -{Lloyd}--a. Са петнаест година путује са очевим колегом и пријатељом на пароброду до Сједињених Америчких Држава и посећује Њујорк. Пошто је у Трсту завршио немачку основну школу и -{Realschule}- (средња школа у којој су наука и модерни језици наглашени у курикулуму), Милан Злоковић је 1915. године отпочео студије инжењерства на Вишој техничкој школи у Грацу (Аустрија). У мају наредне године је прекинуо студије пошто је био мобилисан у аустроугарску војску када и завршава школу резервних официра са чином поручника. Миланов отац Ђуро био је лојалан Аустрији, сматрајући да је она гарант права српске заједнице у двојној монархији. Током Првог светског рата Злоковићева сестра и мајка одлазе да живе у Грац, где ће остати и по потписивању примирја. Након демобилизације одбио је да прихвати италијанско држављанство.
У Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца стиже 1919. године и наставља студије архитектуре у Београду. Дипломирао је на Одсеку за архитектуру Техничког факултета Универзитета у Београду 1921. године. Након дипломирања 1922-23. године одлази у Париз као носилац стипендије француске владе касније као стипендиста Министарства просвете (образовања) КСХС. Тамо је студирао у -{École Nationale Supérieure des Beaux-Arts}- и редовно похађао курсеве цртања на -{Académie de la Grande Chaumière}-. У Октобру 1922. путује по Италији са циљем упознавање тамошњег архитектонског наслеђа. Злоковић се 1923. године вратио у Београд где почиње да ради као асистент на Одсеку за архитектуру на Техничком факултету (касније Архитектонски факултет, Универзитет у Београду). Његова академска каријера непрекинуто је трајала све до смрти. У периоду од 1952-54. године је био декан Архитектонског факултета.
Поред академске каријере, активно се бавио праксом у сопственом архитектонском студију до 1941. године, а учествовао је и на архитектонским конкурсима на којима је освојио око 20 награда и 16 откупа. У својој приватној пракси Злоковић је реализовао око 40 објеката – од приватних кућа и вила до јавних зграда. Заједно са архитектама Браниславом Којићем, Душаном Бабићем и Јаном Дубовијем оснива 1928. године Групу архитеката модерног правца у Београду која је значајно допринела успостављању дискурса модерне архитектуре у Србији. За време окупације факултети у Београду нису радили, те се посветио научном раду а повремено и педагошком када су га студенти посећивали. У послератном периоду, његова приватна пракса престаје са радом услед нових социо-политичких околности, иако он наставља да учествује на архитектонским конкурсима и у периоду 1960-65. године, са својим сином Ђорђем и кћерком Милицом, такође архитектима, реализује два изузетно значајна пројекта са применом модуларне координације. У овом периоду он се усредсређује на теоријске радове из области пропорција и модуларне координације у архитектури, и објављује више научних радова на ову тему, држи предавања и учествује на стручним и научним скуповима.
Добитник је Седмојулске награде Републике Србије за животно дело 1963. године.
Поред српског говорио је италијански, немачки и енглески језик.
У Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” налазе се документа и књиге из личне библиотеке Милана Злоковића, који неће ући у легат Милана Злоковића који је формиран у Музеју Града Београда. Збирка се односи на документа која нису из архитектонске струке и садржи значајан број предратних публикација из области права. Збирка је реализована донацијом Надежде Мосусове, која је била удата за Милановог сина, академика, архитекту и грађевинског инжињера Ђорђа Злоковића.
Фондација Милан Злоковић је основана 2016. године „са мисијом да омогући пуно расветљавање и афирмацију дела и личности архитекте Милана Злоковића, као пројектанта, уметника, научника и педагога”.
Архитектура Током четири деценије Злоковићевог активног пројектантског деловања настало је сто седамдесет пројеката за објекте различитих намена (стамбена, административно-пословна, здравствена, туристичка, образовна, спортска, саобраћајна, изложбена, сакрална, меморијална), укључујућу неколико пројеката реконструкција и доградњи постојећих објеката, као и девет урбанистичких планова за ужа или шира градска подручја. Значајан допринос српској модерној архитектури је дао својим пројектима за здравствене, туристичке и стамбене објекте, испитујући њихове типолошке карактеристике и пројектантске могућности. Неколико породичних вила, болница и других објеката које су Злоковићево дело уживају статус споменика културе под заштитом државе.
Списак најзначајнијих пројеката и реализација Избор најзначајнијих Злоковићевих пројеката из свих фаза његовог стваралаштва обухвата реализације, конкурсне радове, идејна решења и типске пројекте: Типови мањих железничких станица, 1926. године, типски пројекат Пантеон, 1926. године, државни испит Кућа Јосифа Шојата, 1926–1927. године, Београд (Краља Милутина 33), Србија, реализација Костурница на Зејтинлику, 1926. године, Солун (гробље Зејтилник), Грчка, конкурсни рад Светосавски храм, 1926–1927. године, Београд, Србија, конкурсни рад са А. Папковим Кућа Милана Злоковића, 1927–1928. године, Београд (Интернационалних бригада 76), Србија, реализација (споменик културе) Дом инвалида на Малом Калемегдану, 1928. године, Београд, Србија, конкурсни рад Поморски музеј у Сплиту, 1928. године, Сплит, Хрватска, конкурсни рад Кућа Невене Заборски, 1928–1930. године, Београд (Далматинска 79), Србија, реализација (споменик културе) Државна хипотекарна банка у Сарајеву, 1928–1931. године, Сарајево, Босна и Херцеговина, реализација (национални споменик Босне и Херцеговине) Теразијска тераса / Београдски сајам, 1929–1930. године, Београд, Србија, конкурсни рад Вила Бруна Мозера, 1929–1931. године, Београд – Земун (Мозерова 7), Србија, реализација (претходна заштита) Зграда Петра Петковића, представништво фирме Опел, 1930–1931. године, Београд (Краљице Наталије 64), Србија, реализација Палата Привилеговане аграрне банке, 1930–1931. године, Београд, Србија, конкурсни рад Железничка станица у Скопљу, 1931. године, Скопље, Северна Македонија, конкурсни рад Хотел Жича, 1931–1932. године, Матарушка Бања, Србија, реализација Вила Прендић, 1932–1933, Београд (Османа Ђикића 20), Србија, реализација (споменик културе) Вила Штерић, 1933. године, Београд (Генерала Штрума 4), Србија, реализација (споменик културе) Привредни дом (Дом трговачко-индустријске коморе), 1933–1935. године, Скопље, Северна Македонија , реализација Универзитетска дечија клиника, 1933, 1936-1940. године, Београд (Тиршова 11), Србија, реализација (споменик културе) Вила „Ривијера“ (зграда Андрије Франовића), 1934. године, Херцег Нови, Црна Гора, реализација Државна штампарија, 1933. године, Београд, Србија, конкурсни рад Државна маркарница, 1936. године, Београд, Србија, конкурсни рад Југословенски павиљон у Паризу, 1937. године, Париз, Француска, конкурсни рад Београдско сајмиште, 1937. године, Београд, Србија, конкурсни рад Основна школа, 1937–1940. године, Јагодина, Србија, реализација Костурница на острву Видо, 1938. године, Видо, Грчка, конкурсни рад Зграда за ренту Хипотекарне банке Трговачког фонда, палата „Албанија“ (Х.Б.Т), 1938. године, Београд, Србија, конкурсни рад Дом народног здравља, 1938–1941. године, Рисан, Црна Гора, реализација Зграда ФИАТ-а, 1939–1940. године, Београд (Рудничка 1), Србија, реализација (споменик културе) Радничко насеље кварнерских бродоградилишта, 1947–1948. године, Ријека, Хрватска, конкурсни рад Гинеколошко-акушерска клиника Медицинског факултета, 1949. године, Београд, Србија, конкурсни рад - награда Станови чиновника инд. Предузећа, око 1950. године, Београд, Србија, конкурсни рад Монтажне стамбене зграде на Новом Београду, око 1955. године, Београд, Србија, типски пројекат Туристичко насеље - хотел „Медитеран“ (са Ђорђем Злоковићем и Милицом (рођ. Злоковић) Мојовић), 1961–1964. године, Улцињ, Црна Гора, реализација Школски комплекс – Учитељска и Виша педагошка школа (са Ђорђем Злоковићем и Милицом (рођ. Злоковић) Мојовић), 1960–1962. године, Призрен, Србија, реализација
Значајни пројекти Зграда Јосифа Шојата, Београд Међу више стамбених објеката пројектованих за београдског инвеститора и сопственика Јосифа Шојата издваја се вишестамбена интерполирана зграда (стамбена зграда са најамним становима) у улици Краља Милутина 33, којом је Злоковић унео дух медитеранске профане архитектуре у Врачарски градски агломерат, начинивши неколико обликовних гестова нетипичних за дотадашњу београдску архитектуру. У архитектури фасаде су заступљени декоративни елементи који стилски припадају романици, раној италијанској и венецијанској ренесанси. Ликовност фасаде употпуњују рељефи и фасадна скулптура вајара Живојина Лукића и алегоријска фреско композиција сликара Младена Јосића у горњој зони фасаде која прераста у завршни фриз и наглашени завршни венац. Стварана у интеракцији три уметничке дисциплине – архитектуре, скулптуре и сликарства – кућа Јосифа Шојата представља јединствен пример београдске стамбене архитектуре прве половине 20. века. Еклектички обликована и инвентивно компонована фасада, уз осавремењену структурализацију корпуса, упућује на Злоковићеву прелазну фазу, од историцизма према модернизму.
Кућа Милана Злоковића, Београд thumb|mini|Кућа Милана Злоковића у Београду. Сопствена породична кућа архитекте Милана Злоковића – Вила Каја – изграђена 1927. године у врачарском насељу Неимар означила је продор модерне архитектуре у београдску средину. Карактеристика локације – угао две различито нивелисане улице – условила је основну структуралну концепцију објекта засновану на тродимензионалном решавању унутрашњости волумена у односу на нивелацију терена, док се у спољашњем обликовању може препознати инверзан принцип Раумплана, према коме је контекстуалност условила волуметријску и геометријску поставку. У три нивоа су распоређена четири стана – главни и највећи стан архитекте Злоковића, у нивоу приземља из улице Интернационалних бригада (пре Престолонаследникова улица, одн. ул. Краљевића Томислава) – средишњем нивоу куће, и два мања стана за издавање на првом спрату и један у приземљу из улице Јанка Веселиновића (пре Нова улица). Позиција куће је додатно наглашена степеновањем маса према углу улица, уместо уобичајеним акцентовањем угла, тако да се целина сагледава ерозијом волумена и њиховом градацијом.
Кућа Невене Заборски, Београд