Вануату

Вануату, званично Република Вануату, је острвска држава у јужном Тихом океану. Архипелаг се налази 1.750 km источно од Аустралије, 500 km североисточно од Нове Каледоније, западно од Фиџија и јужно од Соломонских Острва.

Прво је била насељена меланезијским становништвом, а први Европљани који су посјетили острва била је шпанска експедиција коју је предводио португалски морепловац Фернандес де Кеирос, који је стигао на највеће острво — Еспириту Санто, 1606. године. Он је преузео архипелаг за Шпанију, као дио колонијалне Шпанске Источне Индије и назвао га Ла Аустриалија дел Еспириту Санто.

Током 1880-их, Француска и Уједињено Краљевство су полагале право на дјелове архипелага, а 1906. године договориле су се око оквира за заједничко управљање архипелагом као Новим Хебридима кроз англо-француски кондоминијум.

Покрет за независност настао је 1970-их, а Република Вануату је основана 1980. године. Од стицања независности, земља је постала чланица Уједињених нација, Комонвелта нација, Франкофоније и Форума пацифичких острва.

Историја Праисторија

Историја Вануатуа прије европске колонизације није у потпуности позната због недостатка писаних извора до тог тренутка и због тога што су вођени само ограничени археолошки радови; нестална геологија и клима на архипелагу су такође вјероватно уништили или сакрили многа праисторијска налазишта. Археолошки докази прикупљени од 1980-их подржавају теорију да су острва Вануатуа први пут насељена прије око 3.000 година, у периоду између око 1100. п. н. е. и 700. године прије нове ере. Сматра се да су то скоро сигурно били људи лапитачке културе. Раније широко распрострањена теорија да је Вануату можда био само маргинално погођен овом културом постала је застарела доказима откривеним током каснијих деценија на бројним локацијама на већини острва у архипелагу, у распону од Острва Банкс на сјеверу до Анејтјума на југу.

Значајна мјеста Лапита укључују Теуму на острву Ефате, Урипив и Вао на обали Малакуле и Макуе на острву Аоре. Ископано је неколико древних гробница, а у Теуми Ефатеу откривено је велико древно гробље које садржи посмртне остатке 94 особе. Откривени су и локалитети у Ефатеу и на сусједним острвима Лелепа и Еретока, који су повезани са поглавицом или поглавицама из 16. и 17. вијека по имену Рој Мата, што може да буде и титула коју су носили различити мушкарци током неколико генерација. За Рој Мата се сматра да је ујединио локалне кланове и успоставио и предсједавао периодом мира.

Приче о Рој Мати потичу из локалне усмене традиције и у складу су са вјековима старим доказима откривеним на археолошким налазиштима. Локације Лапита постале су прво мјесто Свјетске баштине у Вануатуу 2008. године.

мини|лево|Пећински цртежи на острву Лелепа, повезани са Рој Матом, мјестом Свјетске баштине.

Непосредно поријекло Лапита је на сјеверозападу, на Соломоновим острвима и Бизмарковом архипелагу у Папуи Новој Гвинеји, иако су ДНК студије скелета старог 3.000 година пронађеног у близини Порт Виле 2016. године показале да су неки можда стигли директно са Филипина и/или Тајвана, уз само кратку паузу на путу. Са собом су донијели усјеве као што су јам, таро и банане, као и домаће животиње као што су свиње и кокошке. Њихов долазак се поклапа са изумирањем неколико врста, као што су копнени крокодил (-{Mekosuchus kalpokasi}-), копнена корњача (-{Meiolania damelipi}-) и разне врсте птица које не лете. Насеља Лапита су у највећој мјери долазила до Тонге и Самое.

Временом је лапита култура изгубила велики дио свог раног јединства; као такав постајао је све више подијељен, а тачни разлози за то су непознати. Током вјекова грнчарска пракса, насељавање и сахрањивање су еволуирали у више локализованом правцу, а смањена је трговине на велике удаљености и миграција. Одређена ограничена трговина на велике удаљености се наставила; слична културна пракса и предмети из касног периода такође су пронађени на Фиџију, Новој Каледонији, Бизмарковом архипелагу и Соломоновим Острвима. Налази у централном и јужном Вануатуу, као што су карактеристичне тепсије, такође указују на неке трговачке везе са полинезијским народима на истоку, а можда и на кретање становништва.

Сматра се да су се временом Лапита или помијешали са мигрантима који су долазили из Бизмарковог архипелага и других мјеста у Меланезији или су дјеловали као зачетници, стварајући на крају физиономију тамније пути која је типична за савремени Вануату народ. Лингвистички, аустронежански језици народа Лапита су задржани, при чему су сви од бројних 100 и више аутохтоних језика Вануатуа класификовани као припадајући океанском огранку аустронежанске породице језика.

Језички хипердиверзитет је резултат бројних фактора, као што су стални талас миграција, постојање бројних децентрализованих и углавном самодовољних заједница, непријатељстава међу групама људи, при чему ниједна није у стању да доминира било којом другом и тешке географије архипелага која је ометала путовања и комуникацију међу и унутар острва. Геолошки записи су такође показали да се огромна вулканска ерупција догодила на Амбриму око 200. године нове ере, која би опустошила локално становништво и вјероватно резултирала даљим помјерањем становништва.

Долазак Европљана (1606–1906)

мини|десно|Португалски истраживач Педро Фернандес де Кеирос био је први Европљанин који је крочио у Вануату, 1606. године.

Европљани су се први пут искрцали на острва Вануату у априлу 1606. године, када је португалски истраживач Педро Фернандес де Кеирос, пловећи за шпанску круну, отпловио из Каљаоа, прошао је поред острва Банкс, кратко пристао на Гауу (коју је назвао Санта Марија), а затим је наставио на југ и стигао до највећег острва, које је назвао Ла Аустриалија дел Еспириту Санто или „Јужна земља Светог Духа“, вјерујући да је стигао на Тера Аустралис. Шпанци су основали краткотрајно насеље под именом Нуева Јерусалем у Великом заливу на сјеверној страни острва.

Односи са домородачким становништвом су у почетку били пријатељски, али због лошег третмана локалног становништва од стране Шпанаца, ситуација се погоршала и постала је насилна. Многи чланови посаде, укључујући Кеироса, патили су од лошег здравља, а Кеиросово ментално стање се такође погоршавало. Насеље је напуштено након мјесец дана, а Кеирос је наставио потрагу за јужним континентом.

Европљани су се вратили тек 1768. године, када је француски истраживач Луј Антоан де Бугенвил опловио острва 22. маја, дајући им име Велики Киклади. Од разних француских топонима које је осмислио Бугенвил, само је острво Пентекост задржало свој назив.

Французи су се искрцали на Аобу, тргујући са домородачким народом на миран начин, иако је Бугенвил изјавио да су касније нападнути, због чега је морао да испали хице упозорења из својих мускета, прије него што је његова посада отишла и наставила путовање. Од јула до септембра 1774. године, острва је опширно истражио британски истраживач капетан Џејмс Кук, који их је назвао Нови Хебриди, по Хебридима код западне обале Шкотске, називу који је трајао до независности 1980. Кук је успио да одржи углавном добре односе са локалним становништвом дајући им поклоне и уздржавајући се од насиља.

Године 1789, Вилијам Блај и остатак његове посаде су пловили кроз острва Банкс на свом повратном путовању за Тимор након Побуне на броду Баунти; Блај се касније вратио на острва, дајући им име по свом добротвору Џозефу Бенксу.

Китоловци су били међу првим редовним посјетиоцима. Прва забиљежена посјета била је од стране брода Роуз у фебруару 1804. године, а посљедња позната посјета била је од стране брода Џон и Винтроп из Њу Бедфорда 1887. године. Године 1825. откриће сандаловине на острву Ероманго од стране трговца Петера Дилона, веома цијењеног као тамјан у Кини гдје је могао да се мијења за чај, резултирало је налетом придошлица која се завршила 1830. године, након сукоба између имигрантских полинезијских радника и домородаца. Дрвеће сандаловине пронађено је и на Ефатеу, Еспириту Сантоу и Анеитијуму, што је изазвало низ успона и падова, а залихе су исцрпљене средином 1860-их и трговина је углавном престала.

Током 1860-их, плантажери у Аустралији, Фиџију, Новој Каледонији и самоанским острвима, којима су били потребни радници, подстицали су дугорочну уговорну трговину радном снагом звану „црни косови“. На врхунцу трговине радном снагом, више од половине одрасле мушке популације на неколико острва радило је у иностранству. Због тога, као и лоших услова и злостављања са којима су се радници често суочавали, као и уношења уобичајених болести на које старосједиоци Вануатуа нису имали имунитет, популација становништва је значајно опадала, при чему је садашња популација знатно смањена у поређењу са временом прије доласка Европљана. Већи надзор над трговином довео је до тога да се она постепено гаси, а Аустралија је 1906. године забранила било какве даље раднике „црне косове“, а затим су забрану увели Фиџи 1910. и Самоа 1913. године.

мини|лево|upright=1.35|Џејмс Кук се искрцава на острво Тана 1774. године.

Од 1839. године, мисионари, и римокатолици и протестанти, почели су да долазе на острва. У почетку су се суочили са непријатељством, посебно са убиствима Џона Вилијамса и Џејмса Хариса из Лондонског мисионарског друштва на Еромангу 1839. године. Упркос томе, они су вршили притисак, што је резултирало многим преобраћањима, али је локално становништво спајало хришћанство са традиционалним вјеровањима кастом. Англиканска меланезијска мисија је такође повела неке младе преобраћенике на даље усавршавање на Новом Зеланду и Острву Норфок. Презвитеријански мисионари су били успјешни на Анејтјуму, али мање на Тани, јер су мисионари стално протјеривани са острва од стране локалног становништва у периоду од 1840-их до 1860-их. Сматра се да је непријатељски однос становништва можда дјелимично био због таласа болести и смрти које су мисионари нехотице донијели са собом.

Дошли су и други европски досељеници тражећи земљу за плантаже памука, а први од њих био је Хенри Рос Левин на Тани 1865. године, али је касније напустио. Када су међународне цијене памука пале након завршетка Америчког грађанског рата, прешли су на кафу, какао, банане и кокос који им је био најуспјешнији. У почетку су британски становници из Аустралије чинили већину досељеника, али уз малу подршку британске владе често су се борили да постигну успјех са својим насељима.

Француски плантажери су такође почели да пристижу, почевши од Фердинанда Шевиљарда на Ефате 1880. године, а касније у већем броју након што је Џон Хигинсон (профранцуски настројени Ирац) отворио Каледонску компанију Нових Хебрида (-{CCNH}-) а од 1882. године, преокренуо је равнотежу у корист француских досељеника. Француска влада је преузела -{CCNH}- 1894. године и активно је подстицала француско насеље. До 1906. године, француски досељеници, којих је било 401, били су бројнији од Британаца, којих је било 228, скоро два према један.

Колонијално доба (1906–1980) Рани период (1906–1945)

мини|Човјек са Тане на броду 1905. године.

Мијешање француских и британских интереса на острвима и скоро безакоње које је преовладавало довели су до петиција да једна или друга од двије силе припоје територију. Конвенција од 16. октобра 1887. године успоставила је заједничку поморску комисију са искључивом сврхом заштите француских и британских грађана, без права на надлежност над унутрашњим домаћим пословима. Непријатељства између досељеника и локалног становништва била су уобичајена, често су била усредсређена на спорове око земљишта које је купљено у сумњивим околностима. Постојао је притисак француских досељеника у Новој Каледонији да анектирају острва, иако Британија није била вољна да се потпуно одрекне свог утицаја.