Џоел Коен () и Итан Коен (), познати као браћа Коен (), амерички су синеасти. У периоду од преко двадесет година, у пару су написали и режирали бројне успјешне филмове, у распону од ексцентричних комедија („О, брате, гдје си?”, „Аризона јуниор”, „Велики скок”) преко психолошких трилера („Милерово раскршће”, „Крваво просто”, „Човјек који није био ту”, „Нема земље за старце”), до филмова гдје се жанрови мијешају („Фарго”, „Велики Лебовски”, „Бартон Финк” и „Спалити након читања”). Браћа пишу сценарије, режирају и продуцирају филмове заједно, иако су донедавно Џоелу приписиване заслуге за режију, а Итану за продукцију. Када раде монтажу, обично користе псеудоним Родерик Џејнс. У свијету филма су познати као „двоглави режисер”, будући да имају сличне идеје у својим филмовима. Наводно, глумац може прићи било ком брату са било којим питањем и од обојице добити исти одговор.
Биографије Џоел Коен (рођен 29. новембра 1954) и Итан Коен (рођен 21. септембра 1957) одрасли су у Сент Луис Парку, Минесота, у предграђу Минеаполиса.AFP: Coen brothers prove two heads are better than one Браћа Коен доказују да су двије глЈевреји, били су професори. Отац је био професор економије на Универзитету Минесота, а мајка историчар умјетности на универзитету у Сент Клоду.
Кад су били дјеца, Џоел је штедио новац који је зарађивао кошењем травњака да би купио камеру „Вивитар супер 8”. Заједно са дјечаком из сусједства, Марком Зимерингом, браћа су правила обраде филмове које би видјели на телевизији. Њихов први покушај се звао „-{Henry Kissinger, Man on the Go}-”.
Браћа су дипломирала у гимназији „Сент Луис Парк” 1973. и 1976. Такође су завршили Сајмонс Рок колеџ, четворогодишњу либералну школу у Биг Барингтону, у Масачусетсу. Џоел је затим студирао четири године на универзитету у Њујорку, гдје је направио 30-минутни филм „-{Soundings}-”. Филм приказује сцену секса жене са својим глувим момком, док наглас фантазира о сексу са његовим најбољим пријатељем који то слуша у сусједној соби. Итан је отишао на универзитет Принстон, гдје је дипломирао филозофију.Браћа Коен доказују да су двије главе паметније од једне Његов рад је био есеј на 41 страници „Два виђења касније Витгенштајнове филозофије”.
Приватни живот Џоел је ожењен глумицом Франсес Макдорманд од 1984. Усвојили су сина Педра Макдорманда Коена (), поријеклом из Парагваја (Франсес је такође била усвојена). Макдормандова је играла у шест филмова браће Коен, укључујући и мању улогу у „Милеровом раскршћу”, споредну улогу у „Аризона јуниору”, главну улогу у „Крваво просто” и „Човјек који није био ту”, а добила је Оскара за улогу у филму „Фарго”. Има и улогу у „Спалити након читања”.
Итан је ожењен филмском монтажерком Тришом Кук ().
Оба брачна пара живе у Њујорку. мини|десно|Џоел Коен
Каријере 1980-е Након дипломе у Њујорку, Џоел је радио као продуцент асистент на разним индустријским филмовима и музичким видео-спотовима. Почео се бавити и монтажом и упознао Сема Рејмија, који је тражио помоћника монтажера за свој први дугометражни филм, „Смрт зла” (1981).
Браћа су 1984. написала и режирала „Крваво просто”, свој први заједнички филм. Смјештен у Тексасу, филм говори о сналажљивом, љигавом власнику бара који унајмљује приватног детектива да му убије жену и њеног љубавника. У овом филму видљиви су многи елементи који ће браћа користити у својим сљедећим радовима: њихове властите скривене референце на друге филмске жанрове (у овом случају црно-бијели филм и хорор) и интелигентни заплет унутар једноставне приче; њихов мрачно инвентивни и помакнути смисао за хумор, те мајсторско стварање атмосфере. У филму је наступила Франсес Макдорманд која ће се појавити у многим њиховим филмовима (и удати се за Џоела). Филм је по изласку зарадио похвале, посебно међу „лијево оријентисаним” гледаоцима, те освојио награде за Џоелову режију на фестивалу у Санденсу те награду „-{Independent Spirit}-”.
Сљедећи пројект браће Коен који је требало да се нађе у биоскопима био је филм Сама Рејмија из 1987, Талас криминала. Сценарио су написали браћа и Рејми, с којим је Џоел сарађивао на „Смрти зла”.
Сљедећи филм који су браћа написала и режирала био је „Аризона јуниор” из 1987. Била је то прича о необичном брачном пару, бившег затвореника Хаја (Николас Кејџ) и бивше полицајке Ед (Холи Хантер) који желе дијете, али га не могу добити природним путем. Срећа им се насмијеши након што се локални тајкун појави на телевизији са својим новорођеним петоркама, за које се шали да их „има превише за два пара руку”. Видјевши то као „знак” и прилику да врате природну равнотежу, Хи и Ед украду једну од беба и почну је одгајати као своју. „Аризона јуниор” је због своје невиности и урнебесности био приступачнији масовном тржишту јер је олакшавао развој приче у оквирима црног хумора.
1990-е „Милерово раскршће” је објављено 1990, а многи су га доживјели као омаж жанру гангстерских филмова. Са Албертом Финијем, Габријелом Берном и њиховим будућим сталним сарадником Џоном Туртуром у главним улогама, филм је смјештен у еру прохибиције 1930-их година, те говори о непријатељству међу гангстерским бандама. Филм је био хваљен због дијалога и дубоке карактеризације ликова, док је у исто вријеме био обиљежен заштитним знаковима браће Коен, црним хумором и разним преокретима.
Углед Коенових наизглед је растао са сваким сљедећим филмом, али њихов сљедећи филм био је велики корак напријед. Визуелно задивљујући „Бартон Финк” (1991) је, смјештен у 1941, говорио о њујоршком драматургу који се сели у Лос Анђелес како би написао сценарио за Б-филм. Смјешта се у хотелски апартман како би започео писање, али га погађа недостатак инспирације. Зато се спријатељи с пријатним човјеком из сусједне собе (Џон Гудман), заједно са неколико сарадника из филмске индустрије. Инспирација долази из најчуднијих мјеста, а сам хотел је необичан и магнет за бизарности. Филм је постигао велики критички успјех, те био номинован за три Оскара. Осим тога, освојио је три главне награде на Филмском фестивалу у Кану, укључујући Златну палму. „Бартон Финк” је био први филм Коенових на којем је радио сниматељ Роџер Дикинс, кључна фигура међу њиховим сарадницима у наредних 15 година.
Године, 1994, пошто су прикупили довољна средства, браћа су могла снимити свој први високобуџетни филм „Велики скок” (на чијем су сценарију радили са Семом Рејмијем). Прича се врти око човјека који је постављен за шефа велике корпорације како би је уништио (како би је управа купила за ситниш); међутим, он осмишља тактику и преко ноћи постаје успјешан и славан. Критике су по први пут биле доста млаке, док је Роџер Дикинс зарадио саме похвале за фотографију. Већина критичара је писала да филм не говори ништа ново због константних референци и одавања почасти класичним филмовима 1930-их и 1940-их година. Многи су били разочарани првим покушајем Коенових на високом нивоу. Осим тога, филм се показао као велики комерцијални промашај будући да је зарадио само три милиона долара са буџетом од 25 милиона.
Након комерцијалног промашаја са „Великим скоком”, браћа су се окренула познатијим темама и 1996. снимили трилер „Фарго”. Смјештен у њиховој родној држави Минесоти, филм говори о Џерију Ландергарду (Вилијам Х. Мејси), човјеку који има проблема с новцем и који ради у ауто-салону свога таста. Џери има жељу да се домогне новца како би се пробио у свијету; зато смишља план о отмици властите жене како би њен богати отац платио откупнину коју би он подијелио с отмичарима. Али, план му се изјалови након што се открије да отмичари имају другачије намјере, након што локална полицајка Марџ Гандерсон (Франсес Макдорманд) започне истрагу. Филм је постигао велики критички и комерцијални успјех, а посебно су хваљени били дијалози и Макдормандина глума. Филм је освојио неколико награда, укључујући БАФТА-у и награду у Кану за режију, те два Оскара, један за најбољи оригинални сценарио, а други за најбољу глумицу, за Макдормандову.
Сљедећи њихов филм, „Велики Лебовски”, темељио се на успјеху свог претходника, а објављен је 1998. Била је то прича о Дуду (Џеф Бриџиз), пропалици из Лос Анђелеса ког замјењују за милионера и који се заједно са своја два пријатеља са куглања (Стив Бусеми и Џон Гудман) нађе усред лажне отмице. Иако критике у вријеме објављивања нису биле најбоље, филм се данас сматра култним филмом и класиком.
2000-е Подстакнут успјехом Фарга и Великог Лебовског, сљедећи филм браће Коен „О, брате, гдје си?” (2000) био је још један умјетнички успјех. Наслов је позајмљен од филма из 1941. режисера Престона Стерџеса под називом „Саливанова путовања”, чији главни лик, такође редитељ, Џон Саливан, планира да тако назове свој филм.Sullivan's Travels (1941) – Trivia – IMDb Дјелимично заснована на Хомеровој Одисеји, прича је смјештена у држави Мисисипи у 1930им годинама и прати тројицу осуђеника у бијегу с робије који се покушавају вратити кући како би се домогли плијена из пљачке банке који је закопао њихов вођа. Филм су обиљежиле комичарске вјештине Џорџа Клунија, који се појавио у улози чудака Улизеса Еверта Макгила. Неконвенционални хумор, као и задивљујућа фотографија, обезбиједили су да филм постане умјетнички и комерцијални хит. Музика из филма постала је популарнија од самог филма. Организован је концерт на којем је снимљен DVD (-{Down from the Mountain}-), а порасло је занимање за америчку народну музику.
Браћа Коен су 2001. године промијенила темпо са још једним трилером, „Човјек који није био ту”. Смјештен у касне 1940е, у Калифорнији, филм говори о резигнираном бријачу и страственом пушачу (Били Боб Торнтон) који, у покушају да намакне нешто новца, почиње уцјењивати жениног шефа, који јој је био љубавник. Необично за савремене филмове, филм је у цјелини приказан, иако не снимљен, у црно-бијелој техници. Обрти у филму и црни хумор били су типични за филмове Коенових, иако су спори заплет и црно-бијела техника значили да је филм намијењен ужем кругу гледалаца.
„Разведи ме, заведи ме” је вјероватно најкомерцијалнији филм браће Коен, објављен 2003, а у главним улогама су наступили Џорџ Клуни и Кетрин Зита-Џоунс. Филм је био враћање на романтичне комедије 1940-их са причом о Мајлсу Масију, познатом адвокату за разводе, и прелијепој жени која се разводи, коју је Маси спријечио да добије новац од развода. Она му се одлучује осветити, док се он у исто вријеме заљубљује у њу. Филм је подијелио критику: док су неки хвалили елементе романтичне урнебесне комедије, други су се питали зашто су Коенови уопште снимили такав филм. Било како било, општи је осјећај био да филм није задовољио у потпуности те да је остварио осредњи комерцијални успјех.
Браћа Коен 2004. су објавили „Гангстерска петорка”, римејк истоименог класика из 1955. Прича говори о професору (Том Хенкс) који окупља екипу како би опљачкао казино. Унајмљују собу у кући старије жене како би извршили препад. Након што старица открије њихов план, банда је одлучује убити како би осигурали тајност. Али, то је лакше рећи него учинити. Коенови су за овај филм добили далеко најслабије критике у каријери; већина критичара је замјерила то што су искључиво преправили стари класик без додавања властитог печата.