мини|приказ планете Земље Математичка географија је грана географије која проучава Земљу као планету и небеско тело, њен облик и димензије, положај и кретања у односу на друга небеска тела, као и последице тих кретања на појаве и процесe на Земљи (нпр. смена дана и ноћи, годишња доба, топлотни појасеви, мерење времена и часовне зоне). У наставној и стручној пракси често се јавља у спрези са основама астрономије, јер се део садржаја ослања на астрономска запажања и објашњења.

Предмет и методе Предмет математичке географије обухвата, између осталог: планетарне карактеристике Земље (облик, димензије, основне геофизичке и астрономске параметре); Земљина кретања (ротација и револуција) и њихове последице (смена дана и ноћи, годишња доба, појасеви осветљености и топлотни појасеви); географски координатни систем (географска ширина и дужина) као основу за одређивање положаја на Земљи; мерење времена, календаре, локално и светско време и часовне зоне.

Методолошки, дисциплина користи резултате и поступке математике (нпр. сферна геометрија и тригонометрија), астрономије и геодезије, нарочито када је потребно квантитативно описати односе на Земљиној површини и у простору изван ње.

Историјски развој Квантитативни приступ опису Земље и познатог света развија се у антици, када се географски опис све више ослања на геометрију и астрономију пре свега кроз идеју да се положаји места могу изразити угловима и мерљивим односима на сфери. У том оквиру постепено се уобличавају појмови и поступци који ће постати темељи математичке географије и научне картографије: паралеле и меридијани, географске координате, као и методи за процену величине Земље и конструисање карата. У историјским приказима античке географије као пресудни се често истичу Ератостен, који је у вези географије и мерења поставио ране стандарде аргументације о величини Земље, и Хипарх, који је развијао сферне координатне поступке и критички разматрао географске податке. Круцијално дело за формирање „класичне“ математичке географије је Птолемејева Географија, која систематизује координатни приступ и даје упутства за картографску конструкцију, уз обимне спискове географских координата за велики број локалитета познатог света.

Током средњег века, математичко-географска традиција наставља да се развија и преноси у научним средиштима исламског света, где су географске расправе често ослоњене на астрономска мерења, координате и усавршавање поступака одређивања положаја. У том контексту су посебно важни радови везани за географске таблице и координате Мухамеда ел Хорезмија.

У ренесанси и раном новом веку у Европи долази до обновљеног интересовања за античке географске изворе и до систематизације картографских и геодетских поступака, што убрзава развој прецизнијих карата и премера. Триангулација се постепено утврђује као кључна метода у премеру већих подручја и у одређивању односа на Земљиној површини, а као рани важни кораци значајни су радови Геме Фризијуса и велике примене у 17. веку.

Просветитељски период и 18. век су важни и по томе што се у наставној и научнопопуларној литератури појам „математичке географије“ чешће јавља као назив за систематско проучавање Земље као небеског тела и за рад са географским координатама, глобусима и картама. У том духу, Георг Волфганг Крафт је у Санкт Петербургу објавио уџбеник који у самом наслову повезује „математичку и природну географију“, као и употребу глобуса и карата, намењен студентској публици. Као значајна фигура 18. века истиче се и Јохан Езајас Силберсшлаг, коме се приписује формулисање задатака математичке географије у оквиру тадашњих подела и програма. Од 18. века, мерење меридијанских лукова и међународни геодетски пројекти додатно приближавају математичку географију геодезији и стандардима мерења. Историјски позната је француска експедиција Деламбра и Мешена (1792–1798), чија су мерења Париског меридијана била повезана са раним дефинисањем метра, што је истовремено показало колико су географски координатни оквири и мерење Земљине фигуре важни за практичне стандарде. Историјски важан корак ка међународној стандардизацији координатног и временског оквира представља и Међународна меридијанска конференција, која је тежила увођењу јединственог почетног меридијана и универзалног дана.

У 19. веку, развој метода обраде мерења и уједначавања мрежа постаје темељ модерне геодетске и картографске тачности, што се непосредно одражава и на квалитет координатних система и географских података у широј употреби. У 20. и 21. веку, развој сателитске геодезије и глобалних референтних оквира доводи до тога да се бројне „класичне“ теме математичке географије (координате, референтни системи, време и Земљина ротација) ослањају на међународне конвенције и стандардизоване реализације референтних система, као и на глобалне геодетске оквире попут WGS 84 у навигацији и геопросторним технологијама.

Сродне дисциплине Математичка географија је историјски блиско повезана са геодезијом (мерења и одређивање фигуре Земље) и картографијом (представљање Земље и простора на картама). У раном модерном периоду у европској традицији географија се често делила на математичку географију, дескриптивну географију и хорографију, при чему је математичка географија имала наглашен квантитативни и „мерни“ карактер, а са њом је била повезана и практична израда карата.

Настава и примена У универзитетским програмима географије математичка географија се често предаје као уводни предмет који обједињује основне планетарне карактеристике Земље и астрономског окружења, географски координатни систем, појмове времена и календара, као и последице Земљиних кретања (часовне зоне, локално и светско време и др.). Практичне примене обухватају оријентацију, основне поступке одређивања положаја и разумевање просторних и временских оквира који су важни за физичкогеографске и друштвеногеографске анализе.

Види још Астрономија Геодезија Картографија Географски координатни систем Календар

Референце

Литература

Спољашње везе

IERS Conventions (2010) — IERS Technical Note 36 (енгл.)

Категорија:Физичка географија Категорија:Математичка географија

fa:مهندسی ژئوماتیک