Уједињени Арапски Емирати (УАЕ), односно скраћено Емирати, држава је на Блиском истоку у југозападној Азији. Налази се на источном крају Арабијског полуострва. Састоји се од седам емирата. Граничи се са Оманом на истоку и северозападу, као и Саудијском Арабијом на југозападу, уз поморске границе са Катаром и Ираном у Персијском заливу, односно Оманом у Оманском заливу. Има око 10 милиона становника, од којих већину чине имигранти. Главни град је Абу Даби, а најнасељенији Дубаи.
Артефакти откривени у УАЕ, старији више од 125.000 година, показују трагове људске цивилизације. Током гвозденог доба, ово подручје је постало значајно средиште за приморску трговину. Након што је племе Азд прихватило Мухамеда као Божијег пророка, ово подручје је постало исламизовано у 7. веку, на шта су додатно утицали ратови Риде. Одређени број упада и битака догодио се дуж обале када су Португалци, под вођством Афонса де Албукерка, напали ово подручје и пореметили арапске трговинске мреже, што је изазвало пад трговине и пораст регионалних сукоба. Уговором из 1820. ова област постаје протекторат Уједињеног Краљевства, уз неколико измена из 1892. Независност је стечена 2. децембра 1971. када је шест емирата прогласило савез, након чега им се 10. фебруара 1972. придружује и Рас ел Хајма.
УАЕ се сврставају међу светске лидере по резервама нафте и природног гаса. Зајед ибн Султан ел Нахјан, владар Абу Дабија и први председник УАЕ, улагао је приходе од нафте у здравство, образовање и инфраструктуру. УАЕ имају најдиверзификованију привреду међу чланицама Савета за сарадњу арапских држава залива. У 21. веку, УАЕ су постали мање зависни од нафте и гаса, док су се економски усредсредили на туризам и бизнис. УАЕ се сматрају средњом силом. Такође су члан међународних организација као што су Уједињене нације, Арапска лига, Организација исламске сарадње, ОПЕК, Покрет несврстаних, Светска трговинска организација и БРИКС. УАЕ су такође партнер у дијалогу Шангајске организације за сарадњу.
Етимологија Уједињени Арапски Емирати су добили име по седам емирата који су успоставили федерацију. Ове емирате чине: Абу Даби, Аџман, Дубаи, Рас ел Хајма, Ум ел Кајвејн, Фуџејра и Шарџа.
Географија мини|лево|Сателитски приказ УАЕ Уједињени Арапски Емирати се налазе на Блиском истоку и граниче са Оманским и Персијским заливом, односно између Омана и Саудијске Арабије. Налазе се на стратешком положају јужно од Ормуског мореуза, виталне транзитне тачке за сирову нафту.
Граница са Саудијском Арабијом чини 530 километара на западу, југу и југоистоку, док са Оманом има границу од 450 километара на југоистоку и североистоку. Копнена граница са Катаром износи око 19 километара на северозападу, међутим ово остаје спорна територија. Након што се Уједињено Краљевство војно повукло из УАЕ током 1971. и успоставила као нова држава, УАЕ су полагали право на неколико острва која су била под окупацијом Ирана, које је Иран освојио током британске владавине, што је довело до спорова са Ираном који остају нерешени. УАЕ такође оспоравају право на друга острва против суседне државе Катар. Највећи емират, Абу Даби, чини 87% укупне површине УАЕ, односно 67.340 квадратних километара. Најмањи емират, Аџман, обухвата само 259 квадратних километара.
Обала УАЕ протеже се скоро 650 километара дуж јужне обале Персијског залива, а накратко прекинута изолованим изданком Омана. Шест емирата налази се дуж Персијског залива, а седми, Фуџејра, налази се на источној обали полуострва са директним приступом Оманском заливу. Већи део обале чине сланишта који се протежу 8—10 километара у унутрашњост. Највећа лука је у Дубаију, мада су друге луке ископане у Абу Дабију, Шарџи и другим местима. Бројна острва се налазе у Персијском заливу, а власништво над неким од њих је предмет међународних спорова и са Ираном и са Катаром. Мања острва, као и многи корални гребени и покретни пешчани спрудови, представљају претњу пловидби. Јаке плиме и повремене олује додатно компликују кретање бродова близу обале. УАЕ такође имају део обале у Оманском заливу. Полуострво Мусандам, на самом врху Арабијског полуострва поред Ормуског мореуза, и град Мадха су ексклаве Омана које одвајају УАЕ.
мини|Путеви на врху Хаџара у Рас ал Хајми
Јужно и западно од Абу Дабија, огромне, валовите пешчане дине се спајају у Руб ел Хали у саставу Саудијске Арабије. Пустињско подручје Абу Дабија обухвата две важне оазе са подземним водама за стална насеља и обрађивање земљишта. Пространа оаза Лива налази се на југу близу неодређене границе са Саудијском Арабијом. Око 100 километара североисточно од Ливе налази се оаза Ел Бураими, која се протеже са обе стране границе између Абу Дабија и Омана. Језеро Захер у је вештачко језеро близу границе са Оманом, створено од пречишћене отпадне воде.
Пре повлачења из ове области 1971. године, Уједињено Краљевство је дефинисало унутрашње границе између седам емирата како би спречило територијалне спорове који би могли да ометају формирање федерације. Владари емирата су прихватили британске интервенције, али у случају граничних спорова између Абу Дабија и Дубаија, као и између Дубаија и Шарџе, сукобљени захтеви нису решени све док УАЕ нису постали независни. Најкомпликованије границе биле су у на западу планине Хаџар, где је пет емирата оспорило јурисдикцију над више од десетак енклава.
Биодиверзитет мини|Акација расте у пустињским предграђима близу Фуџејре УАЕ садржи следеће копнене екорегионе: планинске шуме и жбуње Ел Хаџар, пустињу и полупустињу Оманског залива и ксерне шуме и жбуње у подножју Ел Хаџара.
У оазама расту датуле, акације и еукалиптус. У пустињи је флора веома оскудна и састоји се од трава и трновитог грмља. Аутохтона фауна је била на ивици изумирања због интензивног лова, што је довело до програма заштите природе на острву Сир Бани Јас који је покренут током 1970-их, што је довело до опстанка арабијског орикса, једногрбе камиле и леопарда. Приобалне рибе и сисари се углавном састоје од скуше, гргеча и туне, као и ајкула и китова.
Клима Клима УАЕ је суптропско-сушна са врућим летима и топлим зимама. Категорише се као пустињска клима. Најтоплији месеци су јул и август, када просечне максималне температуре достижу изнад 45 °C на приобалној равници. У планинама Хаџар, температуре су знатно ниже, што је резултат повећане надморске висине. Просечне минималне температуре у јануару и фебруару су између 10 и 14 °C. Током касних летњих месеци, влажни југоисточни ветар познат као Шарки (тј. „источњак”) чини приобални регион посебно непријатним. Просечна годишња количина падавина у приобалном подручју је мања од 120 mm, али у неким планинским подручјима годишња количина падавина често достиже 350 mm. Киша у приобалном региону пада у кратким, бујичним таласима током зимских месеци, што понекад доводи до поплава у обично сувим коритима вадија. Регион је склон повременим, јаким пешчаним олујама, које могу озбиљно смањити видљивост.
Дана 28. децембра 2004. први пут је забележен снег у УАЕ, односно у планинском кластеру Џебел Џаис у Рас ел Хајми.. BBC News (30 December 2004). Retrieved 10 October 2015. Неколико година касније, било је још снега и града.. Indiatoday.intoday.in. Retrieved 10 October 2015.. Thenational.ae (29 January 2013). Retrieved 10 October 2015. Планински кластер Џебел Џаис је претрпео снег само два пута откако је почело бележење.
Историја
Антика мини|усправно|Тегла из 2. века п. н. е. пронађена на археолошком налазишту у Шарџи Пронађени камени алати откривају да је област Уједињених Арапских Емирата била насељена пре око 127.000 година, а камени алат који се користио за клање животиња откривен на арапској обали указује на још старије насеље од пре 130.000 година. Временом су се развиле трговачке везе са цивилизацијама у Месопотамији, Ирану и цивилизацијом долине Инда. Ове везе су се наставиле и прошириле, вероватно мотивисане трговином бакром из планина Хаџар, која је почела око 3.000. године п. н. е. Сумерски извори говоре о маганској цивилизацији, која је насељавала подручја УАЕ и Омана.
Постоји шест периода људског насељавања у региону пре ислама. Од 1.200. године п. н. е. до појаве ислама на истоку Арабијског полуострва, кроз три различита гвоздена доба, подручје су насељавали Ахемениди и други народи, а овде су изграђена утврђена насеља. Дошло је до екстензивне пољопривреде захваљујући развоју система за наводњавање по имену фалаџ.
Ислам Сматра се да је ширење ислама на североисточни врх Арабијског полуострва директно уследило из писма које је исламски пророк Мухамед послао владарима Омана 630. године нове ере. То је довело до тога да група владара отпутује у Медину, пређе у ислам и потом покрене успешан устанак против непопуларних Сасанида, који су у то време доминирали обалом. Након Мухамедове смрти, нове исламске заједнице јужно од Персијског залива претиле су распадом, уз побуне против исламских вођа. Калиф Ебу Бекр послао је војску из престонице Медине, која је завршила поновно освајање територије (ратови Риде) битком код Дибе у којој се сматра да је изгубљено 10.000 живота. Ово је осигурало интегритет калифата и уједињење Арабијског полуострва под новонасталим Праведним калифатом.
Године 637. Џулфар (у области данашњег Рас ел Хајме) био је важна лука која је коришћена као успутна станица за исламску инвазију на Сасанидско царство. Подручје оазе Ел Аин/Ел Бураими било је познато као Туам и било је важно трговачко место за камиљске руте између обале и унутрашњости Арапског царства.
Најраније хришћанско налазиште у УАЕ први пут је откривено 1990-их, а то је опсежни манастирски комплекс на данашњем острву Сир Бани Јас, који датира из 7. века. Сматра се да је изграђена 600. године н. е. као несторијанска црква, а мирно је напуштена 750. године. Она представља ретку физичку везу са наслеђем хришћанства, за које се сматра да се проширило полуострвом од 50. до 350. године пратећи трговачке путеве. До 5. века, Оман је имао епископа по имену Јован — последњи епископ Омана био је Етјен, 676. године нове ере.
Португалска управа мини|лево|Слика тврђаве Доба из периода управе Португалског царства (1620) Сурово пустињско окружење довело је до појаве разних племена и номадских група које су преживљавале захваљујући разним економским активностима, као што су сточарство, пољопривреда и лов. Сезонска кретања ових група довела су не само до честих сукоба између група, већ и до успостављања сезонских и полусезонских насеља.
Ширењем европских колонијалних царстава, португалске, британске и холандске снаге појавиле су се у области Персијског залива. До 18. века конфедерација Бани Јас била је доминантна сила у већем делу подручја данас познатог као Абу Даби, док је Ел Кавасим доминирао поморском трговином. Португалци су задржали утицај над приобалним насељима, градећи тврђаве након освајања приобалних заједница у 16. веку.
Јужна обала Персијског залива била је позната Британцима као „Пиратска обала”, јер су бродови федерације Ел Кавасим пресретали бродове под британском заставом од 17. до 19. века. Оптужбу за пиратерију оспоравају савремени емираћански историчари, укључујући и садашњег владара Шарџе, шеика Султана Ал Касимија, у његовој књизи Мит о арапској пиратерији у Заливу (1986).
мини|Слика која приказује паљење приобалног града и луке Рас ел Хајме током борби у Персијском заливу (1809)
Британске експедиције за заштиту својих индијских трговачких путева довеле су до борби против Рас ел Хајме и других лука дуж обале. Британска империја и бројни локални владари потписали су поморско примирје. Још један споразум је потписан 1843. године, а 1853. договорено је Вечно поморско примирје. Овоме су додати „Ексклузивни споразуми”, потписани 1892. године, којима су ове области постале британски протекторат.