Битка код Јармука представља главну битку која се одиграла између војски Византијског царства и Рашидунског калифата. Битка се одвијала кроз серију мањих окршаја који су трајали шест дана и који су се одиграли у августу 636. године, ублизини реке Јармук, дуж данашње сиријско-јорданске границе и сиријско-палестинске границе источно од Галилејског језера. Битка је окончана арапском победом која је за своју последицу имала окончање византијске власти у Сирији. Битка код Јармука сматра се једном од најважнијих битки у војној историји, означила је први велики талас раних муслиманских освајања након смрти посланика Мухамеда, означивши тиме брз продор ислама кроз тадашњи хришћански Левант.

Како би ставио под контролу арапско напредовање и повратио изгубљене територије, цар Ираклије је у мају 636. године покренуо велики поход на подручју Леванта. Како се византијска војска приближавала, Арапи су се тактички повукли из Сирије и прегруписали све своје снаге на равницама Јармука у близини Арабијског полуострва, где су, након што су ојачани, победили бројчано надмоћнију византијску војску. Ова битка се сматра једном од највећих војних победа Халида ибн Валида. Ова победа је учврстила његову репутацију као једног од највећих тактичара и заповедника коњице у историји.

Увод Године 610., за време Византијско-сасанидског рата 602-628, Ираклије је постао цар Византијског царства, након што је свргнуо Фоку. У међувремену, Сасанидско царство је освојило Месопотамију, а 611. Сасаниди су прегазили Сирију и ушли у Анадолију, заузимајући Цезареју Мазаку (сада Кајсери, Турска). Ираклије је 612. године успео да избаци Персијце из Анадолије, али је доживео убедљив пораз 613. када је покренуо велику офанзиву у Сирији против Персијанаца. Током наредне деценије Персијанци су успели да освоје Палестину и Египат. У међувремену, Ираклије се припремио за контранапад и обновио своју војску. Девет година касније, 622. године, Ираклије је коначно покренуо своју офанзиву. Након великих победа над Персијанцима и њиховим савезницима на Кавказу и Јерменији, Ираклије је 627. године покренуо зимску офанзиву против Персијанаца у Месопотамији, одневши одлучујућу победу у бици код Ниниве, угрозивши тиме главни град персијанаца Ктесифон. Дискредитован овим низом катастрофа, Хозроје II је свргнут и убијен у државном удару који је предводио његов син Кавад II, који је одмах поднио мир, пристајући да се повуче са свих окупираних територија Византијског царства. Ираклију је пошло за руком да поврати Часни крст који су отели Сасаниди и да га уз величанствену церемонију која је тим поводом организована врати у Јерусалим 629. године.

У међувремену, дошло је до брзог политичког развоја на Арабијском полуострву, где је Мухамед проповедао ислам, а 630. успешно је ујединио већину Арабије под једним политичким ауторитетом. Када је Мухамед умро у јуну 632, Ебу Бекр је изабран за калифа и његовог политичког наследника. Проблеми су се појавили убрзо након Ебу Бекровог доласка на власт, када се неколико арапских племена отворено побунило против Ебу Бекра, који је објавио рат побуњеницима. У оном што је постало познато као Ратови Рида 632-633, Ебу Бекр је успео да уједини Арабију под централном влашћу калифа у Медини.

мини|десно|230п|alt=Map detailing the Rashidun Caliphate's invasion of the Levant| Карта детаљно описује инвазију Рашидунског калифата на Левант. Када су побуњеници били потчињени, Ебу Бекр је започео рат освајања, почевши од Ирака. Шаљући свог најбриљантнијег генерала, Халида ибн ел Валида, Ирак је освојен кроз низ успешних похода против Сасанидских Персијанаца. Самопоуздање Ебу Бекра порасло је и кад је Халид основао своје упориште у Ираку, Ебу Бекр је објавио позив на оружје чиме је позвао на инвазију Сирије у фебруару 634. Муслиманска инвазија на Сирију била је серија пажљиво планираних и добро координираних војних операција које су користиле стратегију уместо сирове снаге како би се супротставили византијским обрамбеним мерама. Међутим, муслиманске војске су се ускоро показале као премале да би се носиле са византијским одговором који је уследио, а њихови команданти су тражили појачање. Ебу Бекр је послао Халида из Ирака у Сирију са појачањима и каоо би предводио инвазију. У јулу 634. Византинци су убедљиво поражени у Аџнадајну. Дамаск је пао у септембру 634, након чега је уследила битка код Фахла, где је посљедњи значајнији гарнизон из Палестине поражен.

Калиф Ебу Бекр је умро 634. године. Његов наследник, Омар, био је одлучан у намери да продужи ширење царства калифата на Сирију. Иако су претходне кампање које је предводио Халид биле успешне, он је замењен Абу Убајдом. Осигуравши јужну Палестину, муслиманске снаге су сада напредовале трговачком рутом, где су Тиберијада и Баалбек пали без много напора, и освојили Емесу почетком 636. године. Одатле су муслимани наставили са освајањем преко Леванта.

Византијски контранапад мини|десно|240п|alt=map of Muslim and Byzantine troop movement prior to yarmuk|Покрети муслиманских и византијских трупа пре битке код Јармука. Назначене у границама модерних држава. Након што су заузели Емесу, муслимани су наставили свој марш до Алепа, византијског утврђења и Антиохије, где је боравио Ираклије. Озбиљно узнемирен низом неуспеха, Ираклије се припремио за контранапад како би поново задобио контролу над изгубљеним регијама Године 635. Јездигерд III, цар Персије, затражио је савез са византијским царем. Ираклије је удао своју ћерку (према традицији, своју унуку) Манјан за Јездигерда III, како би учврстио савез. Док се Ираклије припремао за велику офанзиву на Леванту, Јездигерд је требало да организује истовремени контранапад у Ираку, у ономе што је требало да буде добро координиран напад. Када је Ираклије покренуо своју офанзиву у мају 636. године, Јездигерд није могао да се усклади са маневром - вероватно због исцрпљеног стања своје државе – а што је био глави део плана који је он пропустио да спроведе.

Византијске припреме су започеле крајем 635. године, а до маја 636. године Ираклије је имао велике снаге концентрисане у Антиохији у северној Сирији. Сакупљени контингенти византијске војске састојали су се од Словена, Франака, Грузијаца, Јермена и Хришћанских Арапа. Ова сила је била организована у пет армија, чији је заједнички вођа био Теодор Тритирије. Вахан, јерменски и бивши заповедник гарнизона Емесе, Bartikyan, Hrach. (Vahan). Armenian Soviet Encyclopedia. vol. xi. Yerevan: Armenian Academy of Sciences, постао је командант целог бојног поља, и имао је под својом командом чисто јерменску војску. Букинатор (Канатир), словенски кнез, командовао је Словенима, а Џабала ибн ел Аихам, краљ арапских Гасанида, командовао је искључиво хришћанским арапским снагама. Преостали контингенти, сви Европљани, били су под командом Григорија и Даирџана. Ираклије је лично надзирао операцију из Антиохије. Византијски извори спомињу Никетаса, сина персијског војсковође Шахрбараза, међу заповедницима, али није сигурно којом је војском командовао.

У то време, Рашидунска војска била је подељена у четири групе: једна под Амром у Палестини, једна испод Шурахбилом у Јордану, једна под Јазидом у подручју Дамаска-Цезареје и последња под Абу Убајдом заједно са Халидом у Емеси. Како су муслиманске снаге биле географски подељене, Ираклије је покушао искористити ову ситуацију и планирао је да нападне. Није желео да се упусти у једну битку, већ да се ангажује на централном положају и да се бори против непријатеља пажљивим концентрисањем великих снага на сваки од муслиманских корпуса пре него што они успеју да консолидују своје трупе у једну војску. Намера му је била да присиљавајући муслимане да се повуку или уништавајући муслиманске снаге одвојено, он спроведе у дело своју стратегију поновног заузимања изгубљене територије. Појачања су послата у Цезареју под Ираклијевим сином Константином III, да би за себе везали Јазидове снаге које су опседале град. Византијска царска војска се покренула из Антиохије и северне Сирије негде средином јуна 636. године. Византијска царска војска требало је да делује по следећим плану: Џабалина лако наоружана коњица хришћанских Арапа требало је да маршира до Емесе кроз Алепо преко Хаме и да задржи главне муслиманске снаге код Емесе. Даирџан је трбало да начини покрете на крилима-тачније крећући се између обале и пута за Алепо и приближи се Емеси са запада, нападајући на муслиманско лево крило док их фронтално буду задржавале снаге Џабалаха. Григорије је трбало да нападне муслиманско десно крило, приближвајући се Емеси преко северозападне Месопотамије. Канатир је тебало да маршира дуж целог пута уз обалу и да заузме Бејрут, одакле је трбало да нападне слабо брањени Дамаск са запада како би одсекао главну муслиманску војску од Емесе. Ваханове снаге је требало да нападну као резервне снаге, приближавајући се Емеси преко Хаме.

Муслиманска стратегија Муслимани су открили Ираклијеве припреме у Шаизару преко римских затвореника. Упозорени на могућност да буду ухваћени са одвојеним снагама које би могле бити уништене, па је због тога Халид сазвао ратни савет. Тамо је саветовао Абу Убајда да повуче трупе из Палестине и из Северне и Централне Сирије, а затим да се цела Рашидунска војска сконцентрише на једном месту. Абу Убајда је наредио концентрацију трупа у пространој равници близу Џабије, јер је контрола над овим подручјем омогућавала деловање коњице и омогућила долазак појачања од Омара, како би се снажна, уједињена формација могла усмерити против византијских војски. Овај положај је такође пружао предност због тога што се налазио у непосредној близини рашидунског упоришта Наџрана, у случају могућег повлачења. Издата су и упутства да се џизија (порез) врати људима који су је платили. Међутим, када су се сконцентрисали у Џабији, муслимани су били изложени нападима про-византијских снага Гасанида. Стварање логора у овој области испоставило се несигурним јер је снажна византијска војска била у гарнизону у Цезарији и могла је напасти муслиманску позадину док с се они на бојном пољу боре против византијских снага. На Халидов савет муслиманске снаге су се повукле у Дара'ах (или Дару) и Дајр Ајуб, покривајући пролаз између јармукових клисура и равница Хара лаве, и успоставиле линију логора у источном делу равнице Јармук . Ово је била јака одбрамбена позиција а ови маневри су натерали муслимане и Византинце на одлучујућу битку, коју су ови други покушали да избегну. Током ових маневара, није било никаквих деловања војски, осим мањег сукоба између Халидове елитне лаке коњице и византијских претходница које су стражариле.

Бојно поље мини| На овим обронцима лежи бојиште Јармука, ова слика је снимљена око 10 km од Јордана. мини|десно|250п|alt=map detailing the battle field of Yarmouk| Мапа са детаљним описом локације подручја на којем се борба одвијала. Битка се одиграла у равници јорданског Хаурана, југоисточно од Голанске висоравни, на брдском подручју које се тренутно налази на граници између Јордана и Сирије, источно од Галилејског језера. Битка је вођена на равници јужно од реке Јармук. Овај кланац се спаја са реком Јармук, притоком реке Јордан, на југу. У том пределу ток реке је имао врло стрме обале, у распону од 30 m до 200 m у висину. На северу се налазио пут за Џабију, а на истоку су била брда Азра, мада су ова брда иначе била изван стварног попришта борбе. Стратешки гледано, постојао је само један значајан положај на бојном пољу: висине око 100 m познат као Тел ел Џума, па је за муслиманске трупе сконцентрисане тамо, брдо је дало добар поглед на равницу Јармука. Кланац на западу бојишта био је доступан на неколико места 636. године, и имао је један главни прелаз: римски мост (Џиср-ур-Руккад) у близини Аин Дакар . Логистички гледано, Јармукова равница имала је довољно залиха воде и пашњака за одржавање обе војске, сама равница била је одлична за коњичке маневре.

Распоред трупа