Ловачки авион

Амерички ловци F-22 раптор, F-86 сејброви и P-38 лајтинг.|десно|мини|300п Ловачки авион је војни авион, првенствено је пројектован за борбу ваздух-ваздух, против противничких ваздухоплова, за превласт у ваздушном простору. Карактерише га брзина, покретљивост, мала величина и умањена уочљивост.

Многи ловци имају допунске, ограничене могућности за нападе на земаљске циљеве, а неки су пројектовани за двоструку намену ловца-бомбардера, Често се авиони, који и не испуњавају стандардне дефиниције, називају да су ловци. Ово се користи, у рекламне сврхе, због политичких или национално безбедносних разлога и слично.

Главни задаци ловца су да успостави превласт у ваздушном простору, изнад бојишта. Од Другог светског рата, постизање и одржавање стања супериорности у ваздушном простору, сматра се неопходним за победу у конвенционалном ратовању. Успех или неуспех напора једне од зараћених страна да стекну превласт у ваздушном простору зависи од више фактора, укључујући вештине својих пилота, примењених тактичких поступака, примењене доктрине, а и бројности авиона ловаца. Због важности превласти у ваздушном простору, присутна је стална трка и такмичење у развоју и производњи технолошки супериорнијих ловачких авиона, у што већем броју, а то захтева значајно улагање из буџета, издвојеног за укупне модерне оружане снаге.

Савремени авиони 4. и 5. генерације су мање или више вишенаменски, тако да поред извршавања задатака традиционално намењених ловцу, они успешно извршавају и задатке подршке, извиђања и других специјалних задатака.

Према неким претпоставкама, будући ловац 6. генерације биће беспилотан. Они се већ увелико развијају, а успешно ће се користити и за уништавање циљева и на земљи и мору. Ово ће смањити губитак летачког особља, поједноставити и олакшати употребу, а и значајно смањити укупне трошкове. Укинуће се ограничења о преоптерећењу, што је наметнуто границама издржљивости људског тела, пилота.

Србија је оперативно користила авионе Блерио XI у Балканским ратовима.|десно|мини|300п Историјски преглед развоја ловца Слетање авиона на HMS фуриос.|десно|мини|250п Прва употреба авиона у оружаној борби у ваздушном простору је била употребом личног наоружања пилота. Авиони су се међусобно приближавали и пилоти су користили пиштоље и пешадијске пушке, покушавајући да погоде непријатеља или да му онеспособе авион. Брзо је схваћено да оружје треба фиксно уградити у структуру авиона (ловца), тако да се пилот усредсреди на летење и на усмеравање свога авиона и оружја према непријатељу за ефикасно отварање ватре на њега. Ловци су се затим интензивно развијали пре Првог светског рата, а посебно им је порасла борбена примена током његовог трајања за уништавање непријатељских авиона, дирижабла и аеростата, коришћених за извиђање и за корекцију артиљеријске ватре. Рани ловци су били врло мали и лако наоружани у односу на каснија решења, а већина су били двокрилци са дрвеном решеткастом структуром, прекривеном платненом оплатом и ограниченом брзином на око 170 km/h. Као контрола ваздушног простора изнад бојишта постајало је све значајније за све велике силе развијање и производња ловаца за подршку својих војних операција. Између два рата, дрво је углавном замењено челичним цевима, затим од алуминијума. Касније је доминирала алуминијумска структура од оквира, ребара, уздужника и оплате. Викерс F.B.5 је један од првих британских авиона, уведених у борбене операције, током Првог светског рата.|десно|мини|250п

Од Другог светског рата, углавном су ловачки авиони били металне структуре, једнокрилци наоружани митраљезима и топовима а постизали су брзину и до 750 km/h. Већина ловаца су у томе периоду били са једним мотором, али је било и двомоторних. Међутим, они су више коришћени и за проширене намене, као што су ноћни ловци опремљени примитивним радарима.

До краја Другог светског рата, млазни мотори су заменили клипне за погон ловачких авиона, што је додатно повећава њихову брзину. Пошто се значајно побољшао однос снаге и тежине мотора, фаворизовала се концепција са два мотора, првенствено због повећања поузданости и преживљавања оштећења авиона у борби. Уведено је избациво седиште, тако да пилот може катапултирањем напустити тешко оштећени авион. Уведена је кабина под притиском, а и анти-G одела за стварање услова повећања издржљивости пилота на екстремним оптерећењима, током маневрисања.

Током педесетих година двадесетог века, ловци су почели бити опремани радарима, јер је постало неопходно да пилот што пре открије непријатеља и да стекне предност заузимање позиције и први да нападне. Од тада, су могућности радара брзо расла и сада је основни метод аквизиције гађања. Напредовала је аеродинамика авиона, уведена су тања стреласта крила за услове крозвучних и надзвучних брзина лета. Унапређена је технологија структуре авиона, замењено је спајање елемената од лима закивањем, фрезованом од великих плоча легура. Превазиђена је проблематика аеродинамике надзвучног лета, а посебно проблеми и специфичности стабилности и управљивости у тим условима. Убрзано су остварени ловци са брзинама лета двоструко већим од брзине звука. Код тих авиона су се повећали проблеми управљања, стабилности и деградирају се летне карактеристике у маневру.

У раним шездесетим годинама двадесетог века ракете ваздух-ваздух су сматране да су довољне и да могу потпуно избацити ватрено наоружање ловца. Међутим, ту заблуду је рат у Вијетнаму разоткрио са првим варијантама америчких авиона F-4 фантом. Показало се као велики њихов недостатак у директним борбама са совјетским МиГ-21, пошто после почетне борбе на дистанци, коју авиони преживе, обавезно настаје блиска у којој су топови (калибра од 20 до 30 mm) нису замењиви, па се од тада ловци обавезно опремају са топом и поред ракета. Савремени ловци носе више ракета ваздух-ваздух, а и остали борбени авиони их носе за самоодбрану (пример су A-10).

Седамдесетих годинама двадесетог века двопроточни турбомлазни мотор је заменио класични турбомлазни, повећана је економичност потрошње горива, што је повећало борбену ефикасност ловца у већем тактичком радијусу и аутономији лета. Уводили су се нови материјали и технологија за израду структуре, а почели су се усвајати и први склопови од композитних материјала.

Увођењем моћних и поузданих рачунара, одбрамбени системи постали су далеко ефикаснији. Да би се ово превазишло, нагло се развијала технологија смањене уочљивости авиона (). Први корак је био да се пронађе начин за смањење рефлексије авиона на радарско „осветљење”, изолацију мотора од топлотног зрачења и смањивање компромитујућег зрачења властитих сензора. Блерио XI први ловачки авион Србије са уграђеним оружјем на структуру, 1915. године.|десно|мини|300п Ловци са клипним моторима Први светски рат На структуру авиона Блерио XI, са називом „Олуј”, уграђен је један митраљез Шварцлозе, 1915. године и то је био први наоружани авион у Српској авијацији. Овај авион је коришћен за извиђање Баната, ометање комуникација Аустроугарске војске а коришћен је и за заштиту српске територије од налета аустроугарских авиона, па је на тај начин постао први српски ловац у смислу тог времена.Јанић Ч, Петровић О, , Век авијације у Србији 1910-2010: 225 значајних летилица , Београд, Аерокомуникације.

Британски ловац Викерс F.B.5, двосед с потисном елисом, мотором од 100 KS, брзином 115 -{km/h}- и плафоном лета од 3.000 -{m}- је почео учешће у Првом светском рату 1915. године. Стрелац је на предњем седишту имао покретни митраљез Луис.

Да би се ослободио носни део трупа и у њему омогућила фиксна уградња ватреног оружја коришћена је и конфигурација авиона са потисном елисом, иза кабине пилота. Међутим, авиони у тој конфигурацији су постизали мање максималне брзине, што је за ловца хендикеп. Уграђени мотор испред пилота истога штити при удару о земљу при удесу и обарању у борби. У случају иза пилота (потисна елиса), супротно је. Мотор „укуцава” пилота у тло, услед своје велике масе и силе инерције.

Аеро DH.2 са потисном елисом.|десно|мини|250п У децембру 1914. године, француски пилот Ролан Гарос је фиксно уградио на свој авион митраљез, који дејствује кроз поље елисе, чије је кракове импровизовано заштитио металним плочама. Такав авион је он први пут полетео у марту 1915. године. С њим је оборио први немачки авион, 1. априла 1915. године. Укупно је с њим имао три победе, у току периода од три недеље, пре него што је и сам био оборен, 18. априла. Олупину његовог авиона, заједно са тако заштићеном елисом Немци су заробили.

Након тога Французи користе Нијепор N.10 са митраљезом на горњем крилу који дејствује изнад елисе.

Немци су на свој Фокер E.I, 1915. године, уградили митраљез Максим са аутоматским синхронизатором дејства митраљеских зрна кроз део поља између кракова елисе. То је била велика предност, која је допринела тренутном обезбјеђењу превласти у ваздушном простору. У томе периоду је ловац Фокер E.I је постао надмоћан на Западном фронту. Већ 1916. године и савезнички авиони имају митраљезе са синхроним дејством између кракова елисе, па почиње својеврсна трка у иновацијама са све већом борбеном ефикасношћу ловачких авиона, па и равнотежа у ваздушном простору западног фронта.

Интеграција ватреног оружја у структуру трупа испред пилота, значајно је унапредила ловачки авион. Усмеравањем авиона према циљу једновремено се усмерава и његово оружје. Пилот се може искључиво концентрисати на летење и маневрисање према позицији и понашању противника. Поред осталог, ако оружје заглави било му је надохват руку за евентуалну мању интервенцију. Дорније Do D-I, горње крило конзолно са упорницама, а доње без упорница, потпуно слободно.|десно|мини|250п

Употреба металних конструкција авиона пре Првог светског рата је прва примењена од стране Брегеа, али највише је примењиван у Фокеру, који је користио хром-молибденске челичне цеви за структуру трупа за све своје борбене пројекте, а немачки инжењер Хуго Јункерс је развио две металне конструкције. Једног ловца једнокрилца, конзолне концепције, искључиво експерименталног са називом Јункерс J.2. На основу тога искуства развио је Јункерс J.1, којих произведено четрдесет примерака. Структура је направљена од валовитог дуралуминијума (због веће крутости, па и носивости). Та технологија је демонстрирана на авиону крајем 1915. године. Дорније је први развио ловца Дорније Do D-I са преднапрегнутим алуминијумом и конзолним крилом, концепција која ће заменити све дотадашње у 1930. години.

Као колективно борбено искуство, успешни пилоти су развијали и оно расло. Посебно су се доказали Освалд Боелцке, Мак Имелман и Едвард Манок, који су развили иновативне тактичке формације и маневре за побољшање борбене ефикасности својих ваздухопловних јединица.

Крајем рата ловци су углавном били двокрилци, са максималним брзинама 180-220 -{km/h}-, најчешће наоружани са по два митраљеза, пушчаног калибра, са синхроним дејством кроз поље елисе, плафон лета им се кретао до 7.000 -{m}-.

Савезнички и немачки (пре 1918) пилоти Првог светског рата нису имали падобране, тако да пожар или лом структуре авиона током лета су често за њих били фатални. Падобрани су развијени после 1918. године, пошто су претходно коришћени на балонима, а усвојени су од стране немачке летеће службе током те године.

У априлу 1917. године, током кратког периода немачке превласти у ваздушном простору, животни век једног британског пилота износио је просечно 93 сата летења, или око три недеље активне службе. Више од 50.000 пилота, на обе зараћене стране, погинули су током рата.

Ловачки авион

Źródło i licencja