Џуно () je америчко хумористичка драма из 2007. године режисера Џејсона Рајтмана. Елен Пејџ глуми Џуно, тврдоглаву тинејџерку која се суочава са непланираном трудноћом и каснијим догађајима који је терају да одрасте прије времена. У филму глуме и Мајкл Сера, Џенифер Гарнер и Џејсон Бејтман. Снимање је трајало од фебруара до марта 2007. године, a одвијало се у Ванкуверу, Британска Колумбија. Филм је премијерно приказан 8. септембра 2007. године на Међународном филмском фестивалу у Торонту.

Филм је освојио Оскара за најбољи сценарио, а био је номинован у још три категорије, укључујући најбољи филм и најбољу глумицу који је добила Пејџова. Музика филма, гдје је неколико пјесама радила Кимја Доусон са своја два бенда Ентси пентс и Молди пичиз, била је најбоље продавана филмска музика још од Комади из снова и прва најпродаванија филмска музика -{20th Century Foxa}- од Титаника. Џуно је у првих двадесет дана зарадио 6,5 милиона долара који су били уложени у продукцију филма, иако је 19 дана био приказиван само у одабраним биоскопима. На крају је зарадио 35 пута више новца од уложеног и тиме је постао најуноснији филм свог дистрибутера, -{Fox Searchlight Pictures}-.

Џуно је добио бројне позитивне критике, а многи критичари су овај филм укључили у своје листе десет најбољих филмова године. Филм је такође добио и много, како похвала тако и критика, како група које се противе абортусу, тако и оних који се залажу за право избора.

Радња

Шеснаестогодишња средњошколка Џуно Макгаф (Елен Пејџ) из Минесоте открива да је трудна: отац дјетета је њен пријатељ Поли Бликер (Мајкл Сера). Иако је у почетку одлучила да абортира, убрзо мијења мишљење и одлучује да смисли план за усвајање детета. Уз помоћ своје пријатељице Лије (Оливија Тербли), Џуно почиње да претражује огласе у локалном часопису Пенисејвер како би пронашла нове родитеље за своје дијете. Убрзо проналази пар за који мисли да ће дјетету пружити адекватно старатељство. Пошто је заједно са својим оцем, Меком (Џ. К. Симонс), упознала Марка и Ванесу Лоринг (Џејсон Бејтман и Џенифер Гарнер) у њиховом отмјеном дому пристаје да њих двоје усвоје њено дијете.

Ванеса се почиње понашати нервозно што додатно отежава њен однос са Џуно. Али, Џуно и Лија угледају Ванесу у трговачком центру како се не сналази са дјететом своје сестре. Џуно охрабри Ванесу да поразговара са дјететом у својој утроби које се почело помјерати. С друге стране, Џуно се одмах спријатељује с Марком, с којим жели дијелити љубав према панк рок музици и хорор филмовима. Марк, који је запоставио свој рок бенд из младости, ради код куће компонујући џинглове за рекламе. Џуно неколико пута долази код њега, игноришући упозорење своје маћехе Брен (Алисон Џени) да не би требало да проводи толико времена са ожењеним човјеком.

Како трудноћа све више одмиче, Џуно мучи осјећаји које гаји према оцу дјетета, Полију, који је очито, иако пасивно, заљубљен у њу. Џуно наставља са својим наизглед индиферентном ставу према Полију, али након сазнања да је он позвао другу дјевојку на матурско вече, Џуно се осећа повређеном што доводи до свађе између њих двоје у којој Поли подсећа Џуно да је она сама захтијевала да остану на дистанци и признаје јој да је заљубљен у њу. Џуно му открива да ни она није равнодушна.

Нешто прије самог порода, Џуно поново посјети Марка, а њихов однос постаје изразито емоционалан. Марк јој каже да напушта Ванесу. Ванеса стиже кући и, на њено запрепаштење, Марк јој каже да се не осјећа спремним постати отац те да још постоје ствари које би волио остварити - снови које Ванеса није спремна дијелити. Џуно гледа како се брак Лорингових распада, одлази аутом и расплаче се поред пута прије него што је донијела одлуку. Вративши се Лоринговима, оставља цедуљицу.

Након срдачног разговора са оцем, Џуно схвати да воли Полија. Одлази му и каже му да га воли, а он јој даје до знања да су осјећаји обострани. На трци, Поли примијети да Џуно није на трибинама и схвати да је сигурно на порођају; отрчи до болнице како би био с њом -{[a]}-. Он стиже у болницу и схвати да се Џуно породила те је утјеши након што се она расплакала. Ванеса долази у болницу гдје пуна среће узима дјечака као самохрана мајка. На зиду дјететове собе, Ванеса је окачила уоквирену Џунину поруку-упућену само њој-на којој пише: „Ванеса: Ако си још заинтересована, и ја сам. Џуно“. Филм завршава са Џуно и Полијем како свирају гитару и пјевају заједно, након чега слиједи пољубац.

Улоге

| Елен Пејџ || Џуно Макгаф |- | Мајкл Сера || Поли Бликер |- | Џенифер Гарнер || Ванеса Лоринг |- | Џејсон Бејтман || Марк Лоринг |- | Алисон Џени || Брен Макгаф |- | Џеј Кеј Симонс || Мек Макгаф |- | Оливија Терлби || Лија |- | Рејн Вилсон || Роло

Теме

Заједно са још два филма из 2007. о женама које се суочавају са непланираном трудноћом, Заломило се и Рецепт за живот, неки су критичари интерпретирали како се Џуно противи абортусу. Ен Халберт из часописа -{Slate}- сматрала је Џуно „пуризмом који брани обе стране, и оне који се противе абортусу, и оне који се залажу за могућност избора“, док је Џеф Доусон из -{The Sunsay Timesa}- написао како је филм неминовно смјештен у „поджанр нежељене трудноће“ заједно са Заломило се и Рецептом за живот због сличне теме, али је додао како је конзервативна интерпретација филма („за живот“) само „замутила воду“. Хедли Фримен из -{The Guardiana}- критиковала је Џуно због „комплетирања хет-трика америчких комедија у посљедњих 12 мјесеци које представљају абортус неразумним, или чак незамисливим“, иако је нагласила, „Не могу да вјерујем да је иједан од ових филмова свјесно осмишљен као антиабортус пропаганда.“ А. О. Скот из -{The New York Timesa}- сложио се са тим како Џуно има „подтему, поруку која се не противи абортусу него се више обраћа одраслима.“ Елен Пејџ је коментарисала, „Највише ме иритира кад људи филм назову проживотним, што је апсурдно... Најважнија ствар је да постоји избор, а филм то у потпуности показује.“ И Коди и Пејџ су отворено изјавиле да су за избор по питању абортуса.; Рајтман је рекао како је „фантастично“ да и конзервативније и либералније групе прихватају филм. Рекао је да се „Џуно чини као огледало, а људи (са обе стране) се огледају у њему.“

Други критичари означили су филм феминистичким због нетипичног приказ Џуно као самопоуздане и интелигентне тинејџерке. Антифеминиста Филис Шлефи је написао да тема филма „није љубав, романса или поштовање живота, него тријумф феминистичке идеологије, неважности мушкараца, поготово очева.“Весли Морис из -{The Boston Globea}- је нагласио да „Џуно приказује опуштене, интелигентне дјевојке које се ријетко могу видјети на филму.“ Коди је коментарисала писање сценарија ријечима: „Жене су паметне, жене су духовите, жене су бистре, а хтјела сам показати да су ове дјевојке од крви и меса, а не стереотипне тинејџерке које често виђамо у медијима.“ и „У прошлости је недостајало аутентичних ликова тинејџерки ... Писање овог сценарија видјела сам као прилику да створим женску икону.“ Пејџ је хвалила филм због позитивног приказа тинејџерки, описујућилик Џуно као „освјежавајућу и отворену за нове могућности онога што младе жене могу бити“ и „искрену, али оригиналну, потпуно поштеђену свих стереотипа“, иако је нагласила да „Дјевојке прије нису имале такав тип јунакиње. Ми немамо свог Ловца у житу.“ Критиковала је медијску перцепцију свог лика као „снажне жене“, наглашавајући да је Џуно којим случајем мушки лик, „снага“ лика не би била толико упечатљива.

Продукција Развој мини|десно|Дијабло Коди Дијабло Коди је за писање сценарија прво контактирао филмски продуцент Мејсон Новик, који јој је претходно понудио уговор за књигу њених мемоара, -{Candy Girl: A Year in the Life of an Unlikely Stripper}-, након што је открио њен блог о стриптизу. Наговорио ју је да адаптира књигу за филм, али и предложио да прво напише сценаристички примјер који би се показао филмским студијима, а тај примјер је постао Џуно. Након што је одлучила адаптирати причу, Коди је прикупила приче својих биолошких родитеља и усвојитеља, укључујући оне њеног тадашњег мужа, својевременог усвојеног дјетета који је пронашао своје биолошке родитеље након што је она написала сценарио. Инспирацију је пронашла и у причи блиске пријатељице која је остала трудна у средњој школи, а искористила је и неке њене детаље у филму, као што је свађа са техничарком ултразвука. Већина филма је, међутим, темељена на Кодиним стварним средњошколским искуствима: ходала је са дечком који је волио тик-так као Поли, била је најбоља пријатељица са навијачицом као што је Лија, а и користила је хамбургер-телефон идентичан ономе који се појављује у филму. Након што је написала сценарио у седам седмица на одјелу -{Starbucksa}- центра -{Target}- у Минеаполису у држави Минесота, Коди је упоредила писање са дисањем, видјевши Џуно као продужетак саме себе.

Новик је послао Кодин сценарио свом пријатељу Џејсону Рајтману; кад је Рајтман прочитао тек пола сценарија, помислио је, да не режира филм, жалио би ту одлуку до краја живота. Рајтман у почетку није знао хоће ли добити посао редитеља, јер његов први филм, Хвала што пушите, још није био објављен, па није имао потписа на дугометражном филму. Други редитељи, укључујући Брета Симона, такође су били у конкуренцији за редитељском столицом, али је Рајтман изабран што је пореметило његов рад на властитом сценарију. Коди каже како је при писању сценарија имала циничан став („Никад нисам ни помислила како би филм могао бити продуциран“), а филм је уистину каснио због финансијских проблема. Након што је његова контроверзна природа уплашила већину великих студија, продукцију је преузела продукцијска компанија Џона Малковича, -{Mr. Mudd}-. Касније јује преузела компанија -{Mandate Pictures}- копродуцента Џима Милера.

Кастинг мини|десно|Елен Пејџ Након што му се претходно свидјела њена глума у филму Горки слаткиш, Рајтман је за главну улогу изабрао Елен Пејџ, рекавши како ју је још током читања сценарија замишљао у улози насловне јунакиње. Посјетио ју је на сету филма на којем је радила и понудио јој улогу. Однио је сценарио и Џ. К. Симонсу, који је наступио и у његовом претходним филму, Хвала што пушите, не рекавши му како би требало да глуми Мека. Симонс је рекао како је након читања сценарија био задовољан и улогом средњошколског професора који није имао говорну улогу. Други глумци које је Рајтман „имао у виду још од почетка“ били су Оливија Трилби-која се оригинално неуспјешно пријавила за улогу Џуно-и Мајкл Сера. Одвео их је заједно са Пејџ и Симонсом у студио -{Panavision}- у Калифорнији и снимио 45 страница сценарија са камером од 35 милиметара на црној подлози. Презентовао је материјал -{Fox Searchlight}--у са првом глумачком екипом. Нагласио је важност проба умјесто индивидуалних аудиција, рекавши: „Ово је филм који говори о односима и идеја аудиције глумаца одвојених једни од других није имала смисла.“

Џенифер Гарнер, која је прихватила мањи хонорар од обичног како би филм остао у оквиру зацртаног буџета, потврђена је од стране Рајтмана како је потписала за пројекат у јануару 2007. Након што је радила са Бејтманом на Краљевству, Гарнер га је препоручила Рајтману кад су се први пут сусрели, а Бејтман је добио улогу Марка, као задњи ангажовани глумац. Лукас МакФејден, познатији као Кат Чемист, Ди-Џеј и музички продуцент, појављује се у камео улози професора хемије. МакФејден је радио музику за Рајтмана кад је добио сценарио за Џуно, а редитељ га је позвао да се појави у филму.

Снимање мини|Средња школа Ерик Кембер замијенила је измишљену Средњу плесну школу Елк Уз буџет од 6,5 милиона долара, Џуно је сниман у и око Ванкувера у провинцији Британска Колумбија, иако радњом смјештен у Минесоту, гдје се продукција оригинално требало да одвија. Иако се филмови често снимају на канадским локацијама које замјењују америчке због финансијских разлога, Рајтман је инсистирао да ради у Ванкуверу, а студио му није ни савјетовао да штеди новац.