Лаврентиј Павлович Берија (, ); (29. март 1899 — Москва, 23. децембар 1953), био је совјетски политичар и шеф полиције, углавном је познат као егзекутор Стаљинове Велике чистке у 1930-им, иако је заправо надгледао само завршну фазу „Чистке“. Врхунац његове моћи био је током и после Другог светског рата. После Стаљинове смрти скинут је са дужности и погубљен од стране Стаљинових наследника.

Стицање моћи

Берија је рођен као син сељака у Меркхеулију близу Сухумија у абхазијском региону Грузије. Учио је техничку школу у Сухумију, и по подацима је ступио у Бољшевичку партију марта 1917, као студент у Бакуу. (Неки извори тврде да су партијски подаци у Бакуу фалсификовани, и да се Берија у партију учланио 1919. Такође се наводи да је Берија ступио а затим дезертирао из Црвене армије у ово доба, али ово није утврђено.)

Године 1920, или 1921. (подаци варирају), Берија је ступио у Вачеку (Све-руска изванредна комисија за борбу против контрареволуције, и саботажа), почетну бољшевичку политичку полицију. До 1922, Берија је постао заменик шефа организације-наследнице Вечеке, ОГПУ (Комбиновани државни политички директорат), у Грузији. Неки извори наводе да је Берија у овом периоду био агент британских и/или турских обавештајних служби, али ово никада није доказано.

Како су били земљаци - Грузини, Берија је од раних дана био савезник Стаљину у стицању власти у Комунистичкој партији и совјетском режиму. 1924. водио је репресију националистичких немира у Тбилисију, након чега се сматра да је чак до 5.000 људи ликвидирано. Због ове демонстрације „бољшевичке окрутности“, Берија је постављен за шефа „дивизије тајне полиције“ транскавкаског ОГПУ-а, а такође је и одликован. 1926. је постао шеф грузијског ОГПУ-а. Постављен је за партијског секретара у Грузији 1931, а за цео транскавкаски регион 1932. Постао је члан централног комитета Комунистичке партије 1934. године. Чак и након што је отишао из Грузије, задржао је контролу над комунистичком партијом ове републике, све до чистке јула 1953.

Берија је 1933. године упознао Тита, и Стаљин му је поверио да га на скраћеном курсу Коминтерне провери. Са чином генерала НКВД, Берија је био предавач будућем југословенском генералу и министру безбедности Ивану Крајачићу-Стеви.

До 1935, Берија је био један од Стаљинових потчињених са највећим поверењем. Учврстио је своје место у Стаљиновом окружењу дугачком беседом „О историји бољшевичких организација у Транскавказу“ (касније објављеној у виду књиге), која је преуредила историју транскавкаског бољшевизма, не би ли приказала како је Стаљин био његов једини вођа од самог почетка. Када је 1934. почела Стаљинова чистка партије и владе, након убиства Сергеја Кирова, Берија је спроводио чистке у Транскавказу, користећи прилику да изравна многе старе рачуне у политички турбулентним транскавкаским републикама. Јуна 1937. је у једном говору рекао: "Нека наши непријатељи знају да ће свако ко покуша да дигне руку на вољу нашег народа, на вољу партије Лењина и Стаљина, бити немилосрдно сломљен, и уништен."

Берија у НКВД-у У августу 1938, Стаљин је довео Берију у Москву, као заменика шефа Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД), министарства које је надгледало државну безбедност и полицијске снаге. Под Николајем Јежовим, НКВД је гонио људе сматране непријатељима државе у Великој чистки, која је погодила милионе људи. Ипак, до 1938, чистка је постала толико распрострањена да је почела да штети инфраструктури совјетске државе, њеној економији и оружаним снагама, и Стаљин је одлучио да стиша чистку. У септембру је Берија постављен за шефа Главне администрације државне безбедности (ГУГБ) НКВД-а, а у новембру је наследио Јежова на челу НКВД-а (Јежов је ликвидиран 1940). Тада је извршена чистка у самом НКВД-у, и половина особља је уклоњена и замењена људима лојалним Берији, од којих је велики број потицао са Кавказа.

Беријино име је постало блиско идентификовано са Великом чистком такође, али у ствари, он је председавао НКВД-ом током олабављивања репресије. Преко 100.000 људи је пуштено из радних логора, и званично је признато да је било неких неправедности и „ексцеса“ током чистки, за које је окривљен Јежов. Па ипак, ова либерализација је била релативна: хапшења и ликвидације су настављене, а 1940, како се рат приближавао, чистке су опет добиле на снази. Током овог периода, Берија је надгледао депортације становништва из Пољске и балтичких земаља, након што су их окупирале совјетске снаге. Марта 1940. је припремао наређење за погубљење 25.700 Пољака, међу којима су били интелектуалци, и 14.700 ратних заробљеника у Катињској шуми, недалеко од Смоленска и на два друга места масовних егзекуција.

Марта 1939, Берија је постао кандидат члан Политбироа комунистичке партије. Иако није стекао пуно чланство до 1946, већ је био један од врховних вођа Совјетског Савеза. 1941, Берија је постао генерални комесар државне безбедности, што је био највиши полицијски чин у Совјетском Савезу у то доба.

Фебруара 1941. је постао заменик председавајућег Савета народних комесара (Совнарком), а у јуну, када је нацистичка Немачка напала Совјетски Савез, постао је члан Државног комитета за одбрану (ГКО). Током Другог светског рата је преузео одговорност за главна унутрашња питања, користећи милионе људи које је НКВД затворио у радне логоре за ратну производњу. Контролисао је производњу ратне опреме, као и (заједно са Георгијем Маљенковим) производњу авиона и авионских мотора. Ово је био почетак Беријиног савеза са Маљенковим, који ће касније бити од велике важности.

Године 1944, када су Немци избачени са совјетске територије, Берија је био задужен за разне етничке мањине оптужене за сарадњу са окупатором, укључујући Чечене, Ингуше, Кримске Татаре и Немце са Волге. Они су били уз значајне жртве депортовани у совјетску средњу Азију. Види "Премештај становништва у Совјетском Савезу".

Децембра 1944, Берија је такође био задужен за надгледање совјетског пројекта за производњу атомске бомбе. Водио је успешан програм совјетске шпијунаже против америчког програма за атомско оружје, чиме су Совјети дошли у посед технологије за производњу нуклеарног оружја, и произвели су и тестирали бомбу 1949. године.

Јула 1945, како су совјетски полицијски чинови конвертовани у војни систем, Беријин чин је промењен у чин маршала Совјетског Савеза. Иако никада није учествовао у војној команди, Берија је, својом организацијом ратне производње, начинио значајан допринос совјетској победи у Другом светском рату.

Послератна политика

Како се Стаљин ближио својим седамдесетим, послератним годинама је доминирала прикривена борба за наслеђе међу његовим потчињенима. На крају рата је изгледало да је највероватнији наследник Андреј Жданов, партијски вођа у Лењинграду током рата. Он је био задужен за сва културна питања 1946. И током рата, Берија и Жданов су били ривали, али након 1946, Берија је направио савез са Маљенковим како би блокирали Ждановљево напредовање.

У периоду после рата радио је као предавач политичке науке на Војној академији „Ворошилов“ у Москви, где су се школовали југословенски генерали Славко Родић, Арсо Јовановић и други.

Јануара 1946. Берија је напустио место челника НКВД-а (који је убрзо преименован у МВД), али је задржао општу контролу над државним питањима безбедности, преко своје нове позиције заменика премијера. Нови шеф НКВД-а, Сергеј Круглов, није био Беријин човек. Штавише, лета 1946, Беријиног кадра, Всеволода Меркулова, на челу МГБ-а заменио је Виктор Абакумов. Круглов и Абакумов су затим почели да замењују водеће људе сигурносног апарата, људима ван Беријиног круга, тако да је ускоро заменик министра МВД-а, Степан Мамулов, представљао јединог преосталог изван спољних обавештајних служби, кога је контролисао Берија. У наредним месецима, Абакумов је почео да извршава важне операције, без консултовања Берије, често радећи у тандему са Ждановим, а понекад по Стаљиновим директним наређењима. Неки посматрачи сматрају да су ове операције биле усмерене---у почетку посредно, али временом директније---ка Берији.

У контексту Стаљиновог растућег антисемитизма, један од првих таквих потеза је била афера око Јеврејског антифашистичког комитета, која је почела октобра 1946. и коначно довела до убиства Соломона Микелса (Solomon Mikhoels), хапшења многих других чланова, и распуштања комитета. Ова кампања се негативно рефлектовала на Берију не само зато што је он учествовао у стварању комитета 1942. већ и зато што је у његовом окружењу био значајан број Јевреја (неки од њих су били: Соломон Милштајн, Леонид Раикман, Степан Мамулов, Јувелиан Сумбатов-Топуридзе, и Наум Еитингон у безбедносном апарату, а Борис Ваников и Јулиј Каритон у специјалном комитету који је надгледао пројекат атомске бомбе).

Жданов је изненада умро августа 1948, а Берија и Маљенков су тада кренули у консолидацију своје моћи, чистком Ждановљевих сарадника званом „Лењинградска афера“. Међу више од 2.000 убијених људи су били Ждановљев заменик Алексеј Кузњецов, економски шеф Николај Вознесенски, лењинградски партијски шеф Пјотр Попков, и премијер руски премијер Михаил Родионов. Тек након смрти Жданова, Никита Хрушчов је почео да испливава као могућа алтернатива спрези Берија-Маљенков.

Ждановљева смрт ипак није зауставила антисемитску кампању. Током послератних година, Берија је надгледао успостављање система тајне полиције совјетског типа, и лично бирао њихове лидере у земљама источне Европе. Поново су значајан број ових лидера чинили Јевреји. Почевши 1948. Абакумов је покренуо неколико истрага против ових лидера, што је кулминирало хапшењем Рудолфа Сланског, Бедриха Геминдера и других у Прагу, новембра 1951. Они су начелно били оптужени за ционизам и космополитизам, али прецизније за коришћење Чехословачке за пребацивање оружја у Израел. Са Беријиног становишта, ова оптужба је била екстремно експлозивна, јер је значајна помоћ Израелу пружана по његовим директним наређењима. Све заједно, 14 чехословачких вођа је изведено пред суд, осуђено, и ликвидирано у Прагу. Сличне истраге су настављене у Пољској и другим сателитским државама Совјетског Савеза.

Отприлике у ово доба, Абакумова је заменио Семион Игњатиев, који је још интензивирао антисемитску кампању. Децембра 1952. је отпочела најшира антисемитска афера у Совјетском Савезу. Она је касније била позната под именом Докторска завера. Мноштво истакнутих јеврејских доктора је оптужено за тровање совјетских врховних вођа, и ухапшено. Уједно је почела хистерична антисемитска кампања у медијима. Свеукупно, 37 доктора (већином Јевреја) је ухапшено, а МГБ је по Стаљиновим наредбама почео припреме за депортацију целокупне јеврејске популације на руски далеки исток.

У данима након Стаљинове смрти, Берија је ослободио све ухапшене докторе, објавивши да је цела прича фабрикована, и ухапсио је функционере МГБ-а који су били директно умешани.

После Стаљина

Дана 5. марта, 1953. Стаљин је умро - четири дана након што му је позлило у ноћи након вечере са Беријом и другим совјетским вођама. Политички мемоари совјетског министра спољних послова, Вјачеслава Молотова, објављени 1993, наводе да се Берија хвалио Молотову да је он отровао Стаљина, мада ниједан чврст доказ који би поткрепио ову тврдњу никада није нађен.

Након Стаљинове смрти, Берија је постављен за првог заменика премијера, и поново постављен на чело МВД-а. Његов блиски савезник, Маљенков је постао нови премијер, и он је у почетку био најмоћнији човек у пост-стаљиновском руководству. Берија је био други најмоћнији вођа, и ако се узме у обзир Маљенковљев недостатак лидерских способности, Берија је био у позицији да преузме власт иза кулиса. Хрушчов је постао партијски секретар, што је сматрано мање значајном позицијом од премијерске.