Конзервативизам је одређено стање духа, начин мишљења о човеку и друштву који је усредсређен на чување постојећег политичког, друштвеног и економског поретка. То је став појединца и група, које се противе променама постојећег стања. Данас се израз користи у различитим значењима, па се говори о политичком, културном, верском и језичком конзервативизму. Конзервативизмом се назива и посебна политичка тактика и метода деловања која подупире -{status quo}-, равнотежу, помирљивост и компромис, те оклевање према променама. То се значење уврежило и у обичном говору, па се под конзервативизмом мисли на све што је суздржано, опрезно, скептично и ненаклоњено наглим променама.
Као идеологија, конзервативизам се обликује током 19. века, у сукобу с либерализмом и социјализмом. За његово настајање пресудна је Француска револуција. Њен први и највећи критичар Едмунд Берк сматра се оцем модерног конзервативизма, а револуционарне идеје и политике трајан су предмет оспоравања конзервативаца. Израз конзервативизам скован је половином 19. века. Порекло има у латинској именици -{conservatio}-, која од краја средњег века улази у европске језике у значењу „очувати нешто од кварења или уништења". На прелазу између 18. и 19. века у енглеском се језику израз користи у политичком значењу очувања постојећег политичког поретка. У Француској је између 1818. и 1820. излазио лист -{La Conservateur}-, којег је уређивао романтичарски писац Франсоа Рене де Шатобријан, који је заступао идеју одбране старог поретка.
Елементи конзервативизма
мини|Едмунд Берк
У свом огледу Конзервативизам као идеологија (1957) Самјуел Хантингтон тврди да конзервативизам није био уска идеологија оправдања аристократског отпора Француској револуцији. Едмунд Берк је истим конзервативним аргументима бранио не само феудалне француске институције, него такође трговачке енглеске и традиционалне индијске. Конзервативизам није ни аутономни систем општеважећих идеја као што су поредак, равнотежа и умереност, које свака интелигентна особа може прихватити. Он се у историји појављује само у време великих политичких превирања. За Хантингтона је конзервативизам систем идеја које служе за одбрану успостављених институција када су оне извргнуте темељном нападу. У нормалном стању ствари постоји скуп разборитих мисли, нпр. да постојеће институције представљају мудрост прошлих нараштаја, да су предрасуде, искуство и обичаји бољи водичи него разум, логика и апстракције, али имају слабо политичко вредновање. Међутим, кад се појави нешто попут Француске револуције, те мисли постају животне истине којима се може објаснити стање и повести масе људи. Кад су угрожени темељи друштва, конзервативна идеологија подсећа људе на нужност неких институција и пожељност постојања других. То објашњава понашање неких либерала који, суочени с нападима радикала слева на либерализам, развијају конзервативну одбрану властитих либералних институција. Берк је сам био виговски либерал. Иако Хантингтоново разматрање има више проблематичних тачака, оно ипак упозорава на битну осу конзервативне идеологије: идеја одбране постојећег поретка, ауторитета, постојећих институција, традиције, свега што би он назвао темељима друштва. Правник Шефко Куртовић навео је да је филозофија конзервативизма „мењати чувајући оно што још вреди“.
Поредак
Идеја поретка кључна је за конзервативну мисао. Поредак се одржава традицијом, навиком покоравања. Рационализам, идеја о слободном уму, схваћен је као субверзивно учење које руши темеље сваке легалности. За конзервативце улога закона није одржавање слободе, него чување поретка. За њих је слобода увек удружена с редом и поретком. Берк је писао: „Једина слобода на коју мислим јесте слобода повезана с редом; слобода мора постојати заједно с редом и врлином, иначе је нема“. Модерни конзервативац Роберт Низбет закључио је: „Права слобода није утемељена на негативној психологији пуштања. Њени су корени у позитивним чинима посвећивања циљевима и вредностима. Слобода претпоставља аутономну егзистенцију вредности које човек жели слободно следити и према њима живети“. За конзервативце без права нема државе. Према конзервативном схватању закони обавезују, без обзира на сагласност, и не треба веровати у рационалност као основу појединачног и друштвеног живота. Позивајући се на безусловну ваљаност права, конзервативизам је природно развио идеју о суверености као извору права. Сувереност је неотуђиво и недељиво право доношења одлуке и онај то у држави има то право сматра се сувереном. Повезивањем легалности и суверености настаје конзервативна идеја обавезе - људи морају слушати суверену власт, јер се она не заснива на њиховој сагласности, већ на праву. Право се поштује безусловно, па није могуће послушност условљавати сагласношћу. Конзервативна мисао полази од става да прошле одлуке обавезују. Штавише, енглески су конзервативци тврдили да је „закон то бољи, што је старији“. Према конзервативним ауторима, власт не дели правду него следи право, а извор права је у моралним нормама, а оне не настају неким поступком рационалног одлучивања, већ спонтано.
Ауторитет
За многе конзервативце, либерализам је тројански коњ тоталитаризма. Сталним рушењем традиционалних ауторитета он слаби друштвену структуру, охрабрује настанак масе и затирање индивидуалности те тиме утире пут тоталитарном господару. Притом конзервативци разликују моћ и ауторитет. Према Роберту Низбету, моћ је једноставно примена силе без пристанка, што се догађа и у диктатурама и у егалитаристичким демократијама. Ауторитет је, међутим, заснован на пристанку и обавези, он произлази из „циљева и функција које захтева одговор и даровитост“ људи. Ауторитет за конзервативце није тек нужно зло нити произлази из уговора слободних појединаца, него се развија природно, као део природног облика друштвеног живота који се не може променити никаквим изведеним творевинама. Родитељи имају ауторитет над децом без икаквог претходног уговора или споразума. Ауторитет се развија из природне нужности. Он је укорењен у природи друштва и у свим институцијама. За добро је друштво важно да постоји и развија се мноштво ауторитета који служе разним облицима живота. Свако треба вођство, подршку и сигурност, спознавши где му је место и шта се очекује од њега. Из истицања важности ауторитета произлази наглашавање улоге вођства и дисциплине.
За конзервативце је природна структура друштва хијерархијска. Социјалне су неједнакости неизбежна последица устројства друштва које се темељи на природним неједнакостима. Као што мозак, срце и плућа обављају различите функције унутар тела, различити сталежи и групе које чине друштво имају своје специфичне улоге. Држава је органски израз различитих група и корпорација у друштву; путем ње оне се желе изразити, а она настоји бити „агенција“ тих група. Конзервативци одбијају политизацију и увлачење масе у управљање државом. Грађани су као деца унутар породице - треба им вођење и дисциплина. Ваља их научити да буду свесни својих дужности и обвеза, а не само својих права. Ауторитет државе природно је нужан и спроводи се за добро грађана, али ће већина конзервативаца брзо реаговати против неоправдане употребе владиних овласти. Влада мора бити ограничена у том смислу да не може и не сме да покуша да промени људска бића. Политика треба бити ограничена на измиривање сукоба између група и појединаца, и не сме бити заокупљена морално исправним и погрешним. За модерног конзервативца Мајкла Оукшота, влада се не треба бавити тиме шта је морално исправно, а шта није, њен задатак није да прави људе добрима или чак бољима. Она није нужна због неке природне изопачености човечанства, него само због „сталне склоности људи према необичностима“.
Људска несавршеност
Конзервативизам има песимистичан поглед на људску природу. За разлику од либерала, који појединца виде рационалним бићем способним за споразумевање с другима како би побољшали свој живот и иметак, за конзервативце су људи погрешива, ограничена, полурационална бића чије се понашање не може побољшати. Људи су морално несавршена бића, њихове су интелектуалне способности ограничене, а људски су послови одвише сложени. Конзервативци су стога увелико заокупљени особним карактером. За њих људи проводе своје животе борећи се с великим силама искушења, свакодневно се суочавајући с традиционалним пороцима - склоношћу задовољству, а не испуњавању дужности, погрешкама самољубља и самоопраштања и другима. Ти се пороци могу савладати само дисциплином, вером и институционалним ограничењима. Зато је за Берка прва претпоставка постојања друштва обуздавање људских нагона, ограничавање њихових склоности и потчињавање њихових страсти. Људска се бића могу учинити цивилизованим само ако се онемогући изражавање њихових насилних и антисоцијалних нагона. Конзервативци стога истичу улогу традиционалних институција - породице, цркве, владе, корпорација, школе - које имају задатак да развију у човеку осећај особне дисциплине, храбрости и мотивације, те да сузбију или ограниче погрешке које људи чине. Стога је конзервативни писац Питер Фирек дефинисао конзервативизам као „политичку секуларизацију учења о источном греху".American History Timeline. Middlesex University London (evidently collegiate study materials). Према његовом мишљењу, институције морају чинити оно што људи не могу: осигурати структуре које ће надоместити ограничења људске природе, али чувајући људски потенцијал за конструктивно деловање.Reiss, Tom (October 24, 2005). "The First Conservative". The New Yorker. Из основног увида у људску несавршеност и погрешивост произлази конзервативни приступ политици, супротстављен радикално реформистичким, револуционарним и тоталитарним покретима који су обележили историју од времена Француске револуције. За Ноела О'Саливана, конзервативизам је „филозофија несавршености, везана за идеју граница и усмерења према одбрани једног стила ограничене политике“. Берк се борио против „духа иновације“, пуког обожавања промене ради ње саме. Тај дух иновације посебно је смртоносан када се примењује на људске институције. За Оукшота је модерна историја Европе „затрпана пројектима рационалистичке политике“. Конзервативци своје идеје више темеље на искуству и стварности, избегавајући доктринарне шеме. За њих реформе и револуције често изазивају веће патње од дотадашњих. Не чинити ништа не може бити боље него чинити нешто и конзервативци ће увек настојати да осигурају да „лечење не буде горе од болести“.
Традиција
мини|Варнерова Традиција, бронзана надвратница на главном улазу Конгресне библиотеке у Вашингтону, САД.