250п|right|мини|Територијалне промене у кинеској историји

Историја Кине према традиционалним кинеским записима се протеже до времена Три суверена и пет царева пре око 5000 година. Записана историја подржана археолошким доказима потиче из 16. века п. н. е. Кина је једна од најстаријих континуалних цивилизација на свету. За корњачин оклоп који се користио за прорицање са ознакама које подсећају на древно кинеско писмо из династије Шанг је установљено да потичу из времена око 1500. п. н. е. Кинеска држава потиче од градова-држава у долини Хоангхоа. Година 221. п. н. е. се често узима за годину у којој је Кина уједињена у велико краљевство или царство. Те године Ћин Ши Хуанг је први ујединио Кину. Сукцесивне кинеске династије су развиле бирократски систем који је омогућио кинеском цару да контролише огромну територију.

Конвенционално гледиште на историју Кине је да је држава пролазиле кроз периоде политичког јединства и нејединства, а повремено су њом доминирали страни народи, од којих се већина стопила са Кинезима. Културни и политички утицаји из многих делова Азије, преношени сукцесивним имиграцијама, ширењима и културним асимилација су се спојили у кинеску културу.

Праисторијска Кина лево|мини|200px|Фрула Гуди пронађена у Ђахуу, Музеј у Хенану

Кина је географски и климатски била погодно место за насељавање људи који су се тим подручјима почели насељавати пре 500.000 година. Пре тога, у југоисточној Кини, пронађени су остаци раних хоминида слични јаванском човеку. пекиншки човек, подврста -{Homo erectusa}-, живео је око По Хаја, на југоистоку, али и у средњој и јужној Кини. -{Homo sapiens}- се појавио у палеолиту у подручју Ордос, на северу и југозападу, око 30.000. п. н. е. Касније мезолитске културе цветале су на северу, југу и југозападу те на Тајвану.

Неолитске пољопривредне заједнице, непосредни преци кинеске културе, јавиле су се око 7500. п. н. е. у јужној Кини и у брдским крајевима прекривенима прашумом, где је тло речних тераса с добрим одводњавањем било идеално за рану пољопривреду. Једно од најранијих налазишта је Пан-по, с округлим и правоуглим кућама, лончарским пећима и гробљима. У долини Жуте реке постојао је узгој свиња, а рана пољопривреда зависила је од проса, док у делти реке Јангце постоје докази о рижиштима која су постојала већ у 5. миленијуму п. н. е.

мини|лево|200px|Шандонг Лонгшан ваза, (око 2500. - 2000. п. н. е.), Ђаосјен

Рана историја Кине, којој недостају писани споменици, је описана у каснијим документима из династије Шанг много векова касније. Како су Кинези покушали интроспективно да пишу о минулим вековима, често су мешали митове са чињеницама. У 6. миленијуму пне јавила се Ђаху култура, а у Дамајди у Нингсји области пронађено је 3.172 неолитских гравира на камену које представљају 8.453 знакова као што су: сунце, месец, звезде, богови и сцене лова. Ови пиктограми се сматрају веома сличним најранијим знаковима кинеског писма. До 3000. п. н. е. развиле су се профињене вештине, као што је резбарење жада, а уместо села појављују се мале општине.

Прва значајнија неолитска култура у Кини је култура Јангшао (), која се развила у средњем току Жуте реке, у данашњем Хенану, односно јужним деловима провинција Шанси; њени припадници су узгајали просо, пшеницу и рижу, исто као и свиње, козе и говеда, иако је главни извор хране још увек био лов и риболов. Из те културе, која је трајала од око 5000. п. н. е. до око 2500. п. н. е. датира и прва кинеска керамика. Људски остаци из тог периода сугеришу да се њени носиоци нису превише разликовали од данашњих Кинеза.

Културу Јангшао је заменила Култура Лунгшан (2500. п. н. е. – 1800. п. н. е) названа је по препознатљивој црној лончарији, а карактеришу је насеља с одбрамбеним зидовима, прво припитомљавање коња те нова, напреднија технологија, као нпр. лончарско коло.

Династија Сја

мини|180п|Декоративна плоча, Ерлитоу култура. Династија Сја је прва која је описана у древним кинеским текстовима као што су Записи Великог историчара и Анали на бамбусу, из око 2100. п. н. е. до 1600. п. н. е.

Већина археолога повезује ову династију с ископинама у Ерлитоу у средишњој Хенан провинцији, где су ископане пећи за бронзу из око 2000. п. н. е. Пошто у Ерлитоуу или било ком другом локалитету из тог времена није ископано никакво писмо, нема довољно доказа који би доказали да ли је династија Сја икада постојала. Неки археолози тврде да је локација Ерлитоу била престоница Сја. У сваком случају, локалитет Ерлитоу је имао ниво политичке организације који не би био неспојив са легендама о Сији забележеним у каснијим текстовима. Што је још важније, локалитет Ерлитоу има најраније доказе о елити која је спроводила ритуале користећи посуде од ливеног бронзе, које су касније усвојили Шанг и Џоу.

мини|лево|200п|Кина од династије Шанг до династије Хан.

Древна Кина Династија Шанг

Око 1600. п. н. е. Кина је ушла у бронзано доба с првом археолошки потврђеном владарском династијом - династијом Шанг, која је владала је од око 1520. п. н. е. до 1027. п. н. е. У потрази за рудницима бакра династија Шанг је мењала своју престоницу барем шест пута, а три су ископане: код Ченгчоуа, Ерхлитоуа и Анјанга. Пронађена су и многа мања налазишта, од којих су нека смештена у долини ријеке Јангце и указују на ширење династије Шанг према југу.

Велики градови са заштитним зидовима, богате гробнице, раскошне бакрене посуде, развијени обрт и најранији кинески записи показују богатство и оригиналност Шанг културе. Тада се почела обликовати кинеска култура у облику писаног језика, филозофије, а постепено се јавила и стабилна социјално-политичка и економска структура. Та је династија почела да развија и трговачке везе са подручјима централне, северне и источне Азије.

Величина државе Шанга се не може прецизно одредити, иако јој је средиште било у долини Жуте реке. Карактеристика Шанг културе су познавање писма, развој првих градова и широко развијена обрада бронзе. У доба Шанга се почиње развијати и кинеска економија, а пужеви служе као први облик валуте. Док је у доба Шанга технологија била добро развијена, бронза се сматрала изузетно вредном, те се користила готово искључиво за израду оружја или израду драгоцених предмета. Већина Кинеза је још увек живела на разини каменог доба.

Религија у доба Шанга је релативно непозната, али су тадашњи Кинези Шанг владаре сматрали полубожанствима и називали их синовима Неба. Верује се како је постојао пантеон на чијем је челу био бог Ти. Верује се да из тога периода потиче и кинески обичај штовања предака.

Династија Џоу

У 11. веку п. н. е. су подручја династије Шанг покорили освајачи пореклом их западних делова долине Жуте реке - некадашњи вазали Шанга - који ће потом установити династију Џоу, најдуговечнију владарску династију у кинеској историји, за чији се почетак традиционално наводи 1027. п. н. е. а крај 256. п. н. е. Период династије Џоу, који се сматра врхунцем кинеског бронзаног доба, је важан због развоја многих институција кинеске културе, укључујући филозофију и религије као што су конфучијанство и таоизам. У Кини се у то време наставила ширити употреба бронзе, а јавља се и гвожђе.

Владавина династије Џоу се традиционално дели на два велика периода. Први од њих је Западни Џоу, назван по томе што се престоница владара Џоуа налазила на западу, око данашњег Сијана, и који је трајао од 1027. п. н. е. до око 772. п. н. е. За њега је карактеристично да се кинеска држава и култура по први пут почела ширити на југ, односно јављати у подручјима долине Јангцеа. Тај је период дошао до краја када су престоницу Џоуа напали и заузели "варвари" са запада. Краљеви Чоуа су уточиште морали пронаћи на истоку, у подручју данашњег Луојанга, те се други период назива Источни Џоу, а за њега је карактеристично слабљење краљевског ауторитета, односно феудална организација државе. Он се опћенито дели на два подпериода: период Пролећа и Јесени (772. п. н. е. - 481. п. н. е.) и период зараћених држава (481. п. н. е. - 256. п. н. е.).

Период Пролећа и Јесени

Период Пролећа и Јесени, који је почео 772. п. н. е. и, према традицији, завршио са Конфучијевом смрћу 481. п. н. е., име је добио по историјском тексту Анали Пролећа и Јесени. У њему су краљеви Чоуа, пресељени из своје постојбине на исток и присиљени овисити о милости својих вазала, постепено губили своје политичке овласти, те постајали церемонијалне фигуре. То је довело до развоја феудализма, односно низа мањих политичких ентитета од којих ће неки постепено постајати државе, а чији ће број порасти на стотину. Међу њиховим владарима се јављало интензивно супарништво и борба за територију, које се одражавало кроз низ оружаних сукоба, али је исто тако довело и до потребе за међусобним савезима и развоја дипломатије. Кинески феудални господари су због сталног међусобног надметања потицали развој технологије и реформе државне управе, а што је потицало и развој кинеске интелигенције чији ће им представници - касније познати као Сто школа мишљења - служити као саветници. Уз конфучијанизам и таоизам, у том се периоду развио и легализам и мохизам.

Период зараћених држава

thumb|Зараћене државе, око 260. п. н. е. До почетка 5. века п. н. е. су велики кинески феудалци, односно њихове државе, успели постепено анектирати мале, тако да се њихов број значајно смањио. С друге стране малобројне феудалне државе добијају толико војне, политичке и економске снаге да се њихови владари постепено почињу називати краљевима и одбацивати чак и формалну оданост церемонијалним владарима Џоуа. Те државе такође почињу да проводе значајне управне и организацијске реформе у смеру сопствене централизације, те из тога периода потиче подела Кине на провинције и округе која ће се одржати до данашњих дана. До 3. века п. н. е. тзв. Седам зараћених држава је у стању да мобилише дотада незамисливо бројне војске. У свему томе је највише успеха имала западна и у ранијим периодима маргинализована држава Ђин, која је крајем 4. века п. н. е. освајањем богатог Сечуана стекла значајну предност над својим супарницима.

Уједињење Кине

мини|десно|200п|Огромна Војска од теракоте цара Ћин Ши Хуанга, УНЕСКО Светска баштина. Јачање државе Ђин се наставило и у 3. веку п. н. е. али је њене војне, економске и интелектуалне ресурсе максимално искористио њен владар Женг Јинг, који ће касније постати познат као Ћин Ши Хуанг. У низу војних похода од 230. п. н. е. до 221. п. н. е. је покорио свих шест супарничких држава, те се након тога прогласио првим царем. Због тога га кинеска историја традиционално сматра оснивачем династије Ђин, односно од 221. п. н. е. потиче тзв. царска ера Кине која ће завршити тек успоставом Републике 1911. године.

Ђин Ши Хуанг је значајан владар пре свега због тога што је први успео да уједини Кину у политички ентитет који би се могао назвати националном државом у савременом смислу речи. То је провео не само војним путем, него и бруталном политиком државне централизације, односно стандардизације мера, писма и језика којом су гушене регионалне посебности. Ћин Ши Хуанг је такођер саградио први Кинески зид (дограђен у доба касније династије Минг) уз помоћ робовске радне снаге. Зид је изграђен као одбрана од непријатељских племена из средње Азије. Заштићено Кинеским зидом, царство Ђин обухватало је данашњу северну и источну Кину, те се почело ширити на југ.

Династија Ђин се, међутим, није одржала. Његов син Ћин Ши Ер се показао неспособним угушити серију сељачких устанака, те је свргнут 207. п. н. е. након чега је Кина пала у доба вишегодишње анархије.

thumb|left||Карта из времена династије Хан

Династија Хан