Војска Републике Српске, скраћено ВРС, била је оружана сила Републике Српске. Основана је под називом Војска Српске Републике Босне и Херцеговине, скраћено ВСР БиХ, 12. маја 1992. одлуком Народне скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине. Постојала је од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006, након чега је ушла у састав Оружаних снага Босне и Херцеговине. Војно насљеђе и идентитет Војске Републике Српске његује 3. пјешадијски (Република Српска) пук.
Крсна слава ВРС био је Видовдан, док се 12. мај прославља као Дан Војске Републике Српске и 3. пјешадијског (Република Српска) пука.
Историја
Предисторија мини|лево|Етнички састав БиХ према попису из 1991. године.
Социјалистичка Република Босна и Херцеговина је била вишенационална држава. Према попису становништва из 1991, од 4.364.649 становника 43,65% се изјаснило као Муслимани, 31,38% као Срби, 17,31% као Хрвати и 5,49% као Југословени. Већина Југословена били су поријеклом Срби или дјеца из мјешовитих бракова, док је према подацима из 1991. било 27% мјешовитих бракова.
Као резултат првих вишестраначких избора, одржаних у новембру 1990, највише гласова су освојиле три највеће националне странке, Странка демократске акције, Српска демократска странка и Хрватска демократска заједница. Странке су подијелиле власт по националним линијама, а предсједник Предсједништва постао је Муслиман Алија Изетбеговић, предсједник Скупштине Србин Момчило Крајишник, а предсједник Извршног вијећа Хрват Јуре Пеливан.
Скупштина Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је простом већином 14. октобра 1991. усвојила „Меморандум о независности”. Српски посланици нису прихватали меморандум, тврдећи да питања везана за измјене устава морају бити подржана двотрећинском већином чланова Скупштине. Упркос противљењу српских представника, „Меморандум” је одобрен, због чега су Срби бојкотовали Скупштину. Не марећи за бојкот, Скупштина је започела усвајање законске регулативе, па је тако 25. јануара 1992. расписан референдум о независности, заказан за 29. фебруар и 1. март.
Одзив на референдуму био је 63,4%, од чега је 99,7% бирача гласало за независност. Међутим, Срби који су чинили нешто мање од трећине становништва БиХ, бојкотовали су референдум и прогласили непослушност новој влади, почев од 27. марта оснивајући Владу Српске Републике Босне и Херцеговине.
Настанак војске мини|десно|Г-4 супер галеб Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране ЈНА, изложен на Париском салону 1991. године.
Током оснивања војске босанскохерцеговачких Срба, значајну помоћ је пружило југословенско политичко и војно руководство. Члан Предсједништва СФРЈ из Србије Борисав Јовић у свом дневнику 4. децембра 1991. оставио је запис о босанскохерцеговачким Србима:
Крајем 1991. у атмосфери високе тајности почиње превођење у Босну и Херцеговину српских официра који су тамо рођени. Ову тајну наредбу је 25. децембра потписао савезни министар одбране Вељко Кадијевић. Борисав Јовић је написао:
Југословенска народна армија је 3. јануара 1992. реорганизована. Њене јединице на територији Босне и Херцеговине постале су дио 2. војне области, са сједиштем у Сарајеву, под командом генерал-пуковника Милутина Кукањца. Дио Херцеговине ушао је у зону одговорности 4. војне области, под командом генерал-пуковника Павла Стругара. Заједно са ученицима и наставницима бројних војних школа у Босни и Херцеговини, број припадника ЈНА у земљи износио је 110.000. Снаге ЈНА у Босни и Херцеговини биле су наоружане са око 500 тенкова, оклопних транспортера и борбених возила пјешадије, око 550 комада артиљеријског наоружања калибра 100 mm и већег калибра, 48 вишеструких лансирних ракета и 350 минобацача калибра 120 mm. Ваздушне снаге су у Босни и Херцеговини оставиле 120 ловачких и ловачко-бомбардерских авиона, 40 хеликоптера и 30 транспортера.
Поред јединица ЈНА, Срби су били војно организовани и у оквиру јединица Територијалне одбране. Наиме, Српска демократска странка преузима у јесен 1991. и прољеће 1992, власт у низу општина у Босни и Херцеговини. По преузимању власти, основани су кризни штабови који ће уочи избијања рата преузети контролу над општинским јединицама Територијалне одбране. Тако, у прољеће 1992, настале су двије групе територијалне одбране у Босни и Херцеговини: једна српска у општинама у којима су Срби били већина и друга под контролом муслиманско-хрватске владе. До средине априла 1992, бројчано стање Територијалне одбране и добровољачких јединица Срба било је око 60.000 људи. Састав група кретао се од 300 бораца у Босанској Крупи, до 4200 заједничких снага општина Соколац и Олово. Свака јединица је била под командом Кризног штаба, на челу са предсједником општинског одбора Српске демократске странке.
Због избијања рата и притиска међународне заједнице на јединице ЈНА да се повуку из Босне и Херцеговине, руководство Срба одлучило је да оснује своју војску. Између осталог, Радован Караџић је у вријеме када је основана ВРС изјавио:
Босна и Херцеговина је 5. марта 1992. прогласила независност. Њено руководство одбило је да призна Министарски савјет Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини. На територији Босне и Херцеговине, сукоби су прерасли у борбе. На територију су ушле јединице Хрватске војске и напале јединице ЈНА и српске снаге. Вођа Муслимана Алија Изетбеговић као председник Предсједништва Босне и Херцеговине, које је било у непотпуном саставу, сазвао је сједницу 27. април 1992. на којој је захтијевано да ЈНА напусти територију Босне и Херцеговине и остави оружје, или да почне општи напад на касарне и објекте ЈНА у Сарајеву. Муслиманске снаге су 2. маја 1992. опколиле касарне и објекте ЈНА у средишту Сарајева и извеле низ напада на њих. У мају 1992, на почетку повећања борба, ЈНА је почела да напушта Босну и Херцеговину. Они који су рођени у Босни и Херцеговини, а служили су у другим републикама, полако су враћани назад и улазили у састав српске војске.
мини|десно|усправно|Генерал Ратко Младић током мировних преговора уз посредовање Уједињених нација на Сарајевском аеродрому, јун 1993. године.
Руководство Југославије одлучило је да подржи Србе и помогне у оснивању војске током повлачења ЈНА; официри и војници поријеклом из Босне и Херцеговине су остали у отаџбини и прешли у службу Српске Републике. Новој војсци остављено је тешко наоружање, тенкови, авиони и друго. Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини одлучила је да 12. маја оснује оружане снаге. На чело војске именован је генерал-потпуковник Ратко Младић, који је до тада командовао 9. корпусом ЈНА у Книну и активно учествовао у борбама у Српској Крајини.
У мају 1992. било је основано пет корпуса и Главни штаб, на чијем челу је био генерал-мајор Манојло Миловановић. У основи, јединице ЈНА које су спојене у ВРС стекле су борбено искуство у Хрватској. Главни штаб Војске основан је на основу штаба 2. војне области, који су чинили искусни официри.
Војска током рата мини|десно|Војничка кокарда ВРС (1992—1995)
Након повлачења ЈНА из Босне и Херцеговине 1992, главни циљ српске војске било је преузимање контроле над територијама са већинским српским становништвом и областима које су проглашене Републиком Српском.
У прољеће 1992. избили су нереди у Сарајеву, који су касније прерасли у ратно стање. ВРС и добровољачке јединице, које су се налазиле у предграђу Сарајева, као и у самом урбаном дијелу града, држали су под блокадом главни град Босне и Херцеговине до Дејтонског споразума. Опсада Сарајева оставила је негативан утисак о босанскохерцеговачким Србима и њиховој војсци. У западној Босни, Срби преузимају контролу над Приједором, Босанском Крупом, Санским Мостом и Кључем. У Посавини за непријатеља имају како муслиманске јединице, тако и новостворене јединице посавских Хрвата, као и јединице Хрватске војске. Здружене хрватско-муслиманске снаге успијевају у прољеће 1992. да прекину „Коридор живота” — територијални појас на подручју Брчког, који је повезивао Српску Крајину и западне дијелове Српске са њеним источном дијеловима и Југославијом. Као резултат, ВРС је започела војну операцију под називом Коридор 92 у којој је уништила велики дио хрватских снага, док је „Коридор живота” од операције остао под српском контролом до краја рата. Још једна велика српска побједа је војна операција Врбас 92, током које је ВРС успјела да ослободи Јајце и околину, као и двије важне хидроелектране на ријеци Врбас. У источној Босни и Подрињу ВРС је велики проблем имала са Муслиманима из Бијељине, Зворника, Вишеграда, Фоче и других градова. Међутим, Срби нису могли да стекну упориште у Сребреници, која је функционисала као муслиманска енклава. У источној Херцеговини у љето 1992. херцеговачки Хрвати и Хрватска војска спровели су велику офанзиву, као резултат претходне у којој су српске снаге дошле до Мостара. У децембру 1992, због појачане активности у муслиманским енклавама у Подрињу, ВРС оснива Дрински корпус.
лево|мини|Опрема припадника Војске Републике Српске. мини|десно|1. чета 112. крајишке бригаде пред сламање муслиманског коридора до Горажда. Хан Пијесак, мај 1995. године.
Почетком 1993, ВРС одбацује покушаје Муслимана и Хрвата да пресјеку „Коридор”. Истовремено се разбуктава рат између Муслимана и Хрвата. У мају и јулу, Срби покрећу неколико операција на проширењу Коридора. У зиму 1993. Срби одбијају нападе Муслимана из Сребренице, који у току својих препада уништавају неколико српских села. Након одбијања напада, ВРС, уз подршку Војске Југославије, слама сваки отпор подрињских Муслимана. У овој ситуацији Уједињене нације су интервенисале и прогласиле Сребреницу за сигурно подручје. Такође, Срби у прољеће покрећу офанзиву у околини Вишеграда, стављајући под контролу велике и значајне територије. У јулу 1993, ВРС је покренула операцију Лукавац 93, која је довела до ослобађања Трнова и неколико других насеља, а Сарајево се нашло потпуно окружено. У западној Босни, Србима се прикључује Фикрет Абдић, утицајни муслимански политичар из Велике Кладуше, који се побунио против власти у Сарајеву. Његова војска, Народна одбрана Западне Босне, ослањајући се на подршку Српске војске Крајине и ВРС, водила је борбе против 5. корпуса Армије Републике Босне и Херцеговине све до краја рата.
мини|десно|Генерал Ратко Младић долази на мировне преговоре на Сарајевском аеродрому, јун 1993. године.
Језгро Војске Републике Српске су у овим биткама чинили обични људи, које је ратни вихор отргао од мирног живота. Тако је амерички публициста, Арнолд Шерман, 1993. забиљежио:
Јесени 1993, Главни штаб ВРС је започео низ офанзивних акција под називом операција Дрина 93, које су обухватале подручја Озрена и Тузле, као и Бихаћа. Српска офанзива почела је у новембру 1993, а завршила крајем фебруара 1994, са скромним резултатима. Истовремено, под притиском УН и НАТО, ВРС је изнијела тешко наоружање из Сарајева. Крајем марта, Срби покрећу велику офанзиву против муслиманске војске у енклави Горажде. Мада је операција завршена војним успјехом, НАТО отпочиње ваздушне нападе на положаје ВРС. Под притиском НАТО, Срби су били приморани да зауставе операцију. За ВРС 1994. била је година одбрамбених битака широм фронта. У јесен 1994. услиједио је пад Купреса и опширни српски противнапад у бихаћком џепу. У прољеће 1994, под притиском САД, Хрвати и Муслимани потписују примирје и оснивају заједничке снаге за борбу против Срба. Истовремено, након одбијања Венс—Овеновог плана 1994, Југославија ускраћује помоћ Републици Српској у замјену за ублажавање санкција УН.