Мирослављево јеванђеље је кодекс, односно рукописна књига. То је један од најзначајнијих ћириличких споменика српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености из 12. века. Мирослављево јеванђеље је по свом саставу јеванђелистар, богослужбена књига у којој су текстови распоређени према читањима у току црквене године. Писано је за Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, кнеза хумског за потребе његове задужбине цркве светог Петра на Лиму, око које је касније настало Бијело Поље, потиче с краја 12. века, највероватније из претпоследње деценије (1180–1191).Звоно и езан једно другом не сметају (Вијести, Јадранка Ћетковић, 4. мај 2014)Мирослављево јеванђеље: Критичко издање (САНУ, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I Одељење - Књига XXXIII, Никола Родић и Гордана Јовановић, Београд, 1986) Мирослављев ктиторски натпис на задужбини такође сведочи о развоју наше писмености.О ктиторском натпису кнеза Мирослава у цркви Светог Петра на Лиму (Миодраг Марковић, Универзитет у Београду, Филозофски факултет) Поједини историчари сматрају да је кнез Мирослав претходно био богумил (патарен) јер је у то доба овај верски покрет био веома снажан али за ову хипотезу не постоје чврсти докази. Хумски кнез Мирослав био је ожењен сестром босанског бана Кулина. По типу то је пуно изборно јеванђеље - апракос, што значи да има читања за сваки дан, по Пасхи, по Педесетници, по новом лету, као и празнична и пригодна читања. Мирослављев пуни апракос се разликује од осталих јужнословенских и источнословенских (староруских) пуних апракоса што га чини јединственим, односно оригиналним у односу на распрострањенији тип мстиславско-вукановски пуни апракос. Текст се сврстава у најстарију словенску редакцију, која се одликује тачношћу, верношћу оригиналу, јасноћом, а у коју још спадају Маријино, Асеманово, Остромирово јеванђеље, Савина књига итд. Јеванђеље има 181 лист, текст је писан на белом, танком пергаменту, у два ступца, словима уставне ћирилице и украшен је са око триста стилизованих минијатура и иницијала у боји и злату. Сматра се да је пренето на Свету Гору, заједно са Вукановим јеванђељем, у време оснивања манастира Хиландар (око 1198. године), где су се налазила до средине (Вуканово), односно до краја 19. века (Мирослављево). Мирослављев (1180-1191) и Вуканов (1196-1202) јеванђелистар су најстарије сачуване ћириличне књиге у Србији, док Маријин јеванђелистар из 11. века, писан глагољицом, упућује такође на наше штокавско говорно поднебље.
Рукопис Мирослављевог јеванђеља налази се у Београду, у Народном музеју, сем једног листа који се чува у Националној библиотеци Русије у Санкт Петербургу. Народни музеј — hilandar.info — Рукопис је због ратних и кризних догађаја у 20. веку, а у односу на минули манастирски период претрпео велика оштећења, док лист који се налази у Санкт Петербургу данас важи за најбоље очуван фрагменат од целог јеванђеља. Сматра се да су ипак највећа оштећења на рукопису настала у мирнодопско време 1966. године током његовог нестручнога јавног излагања у стакленој витрини под јаким сијаличним светлом у Народном музеју које је само убрзало процес „исушивања" пергамента. Стање рукописа је током 1970-их било нарочито алармантно да би његово проглашење за културно добро од изузетног значаја 1979. године пресудно утицало да се две године касније формира посебан новчани фонд за рестаурацију и конзервацију јеванђеља. Од јуна 2005. године Мирослављево јеванђеље уврштено је у Унеско листу „Памћење света" (), на којој је за сада само 120 докумената од изузетног и универзалног значаја.UNESCO Memory of the World - Miroslav Gospel Упис у ову листу потврда је изузетног значаја и вредности Мирослављевог јеванђеља, а уједно и обавеза његовог очувања за добробит човечанства., Народна библиотека Србије, Од 2009. године Мирослављево јеванђеље увршћено је у Унескову „Светску дигиталну библиотеку" ().Светска дигитална библиотека (Политика, 21. април 2009) Назив овом кодексу (рукопису) дао је Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду.
Од када је пренето из Хиландара у Београд 1896. године, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје 20. века, у правом смислу тих речи.
Садржај кодекса Назив Мирослављево јеванђеље потиче с краја 19. века, када је тај назив овом рукопису дао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду. Ради се заправо о преводу грчког јеванђелистара цариградске цркве Свете Софије. Преписано је са предлошка који води порекло од македонских глагољских јеванђеља.
Мирослављево јеванђеље показује развијен систем књижног украса, заснован на западњачкој и византијској традицији. Стил минијатура у основи је романички, а садржи и византијске утицаје. У њему су заступљени иницијали карактеристични за романичку минијатуру, често пореклом из острвске (инсуларне) и пре—каролиншке уметности, као и једноставнији иницијали византијског порекла. Ово дело заправо представља једно од најважнијих сведочанстава о тадашњим уметничким утицајима Запада на Исток и обратно.
Изглед кодекса 200px|мини|десно|Мирослављево јеванђеље, стране 1 и 2 Мирослављево јеванђеље писано је на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије. По правопису представља први и једини примерак зетско—хумске школе. Доказ је развијене писарске, односно калиграфске традиције у Захумљу. Представља споменик који сведочи о пореклу укупне ћириличке писмености.
Кодекс је писан у два ступца по страни, на танком, белом пергаменту формата 41,8цм× 28,4цм. Садржи 181 лист, односно 362 стране. Текст Јеванђеља је писан пером у две колумне, мрком и црном бојом, а већина наслова црвеном. Књига садржи 296 минијатура цртаних пером, а затим бојених четкицом. Минијатуре су бојене црвеном, зеленом, жутом и белом бојом и украшене су златом, а у облику су заставица и иницијала.
Кодекс је повезан у дрвене корице пресвучене кожом. Повез није првобитан, већ је вероватно из 14. века (према другим изворима 15-16. век), а претпоставља се да је преузет са неког другог рукописа, што потврђује његова величина, као и техничке и стилске одлике. Украшен је монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима на укрсницама линија. На основу монограма се претпоставља да потиче из неког од светогорских манастира.
Настанак Мирослављевог јеванђеља мини|десно|200п|Развој рашке државе (1168-1190) Запис на последњем, 181. листу јеванђеља говори да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је, вероватно, било намењено његовој задужбини — епископској цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, а претпоставља се да је тамо могло бити исписано и илустровано.
Одговор на питање ко је писао Мирослављево јеванђеље још није опште прихваћен. На крају текста налази се запис који гласи: „ја писах алилујаре Глигорије”, а испод овога следи и чувени запис:
Сасвим на крају Јеванђеља, испод Григоријевог записа, написана је само једна реч — „Варсамелон”.
Из овог записа произилази да је Глигорије писао алилујаре и наслове (црвеним мастилом), а главни писар текстове јеванђеља (црним мастилом). У другом запису назначено је да је Глигорије „заставио златом” односно украсио Јеванђеље (старословенски: заставити — украсити). Српска наука сматра да је највећи део текста Мирослављевог јеванђеља писао анонимни главни писар, који је раније неосновано назван Варсамелеон. Реч „варсамелеон” је заправо славинизирана грчка сложеница βάλσαμελαιον и значи „балсамово уље”. Ова реч, написана руком главног писара, била је погрешно тумачена као име.
Илуминације 200px|мини|десно|Илуминације у Мирослављевом јеванђељу Минијатуре, иницијали и заставице Мирослављевог јеванђеља спадају у најлепше српске средњовековне књижне украсе. У њима су присутни елементи западног, романског стила. Нарочито у начину цртања мотива и примене боја. Најчешћи украси су иницијали, затим минијатуре, док су заставице употребљене ретко. Минијатуре су углавном декоративне и ретко илуструју текст.
Иницијали су уочљиви и захватају по неколико редова текста. Има их насликаних и између стубаца. Сви су богато украшени орнаментима, плетеницом са две или више међусобно уплетених трака, или се у сплету лишћа лако препознају контуре слова. Поред ових има и иницијала украшених животињама, маскама, као и људским ликовима. Све заставице, осим прве на којој су приказани јеванђелисти Јован, Марко и Лука под аркадама, једноставног су изгледа и цртане су пером. Најпознатије минијатуре, уз поменуту заставицу са јеванђелистима, јесу иницијал „В” — јеванђелиста Марко, иницијал „В” — Александар Велики, иницијал „В” — Марија Магдалена. Треба поменути и иницијал „П” са две птице, који је употребљен за лого Народног музеја. Међу најлепше минијатуре сврставају се „Дијак за пултом” и „Дијак међу лавовима”.
Основна средства изражавања илуминатора Мирослављевог јеванђеља су линија и боја. Палета је сведена, а односи боја звучни. При обради људске фигуре волумен је углавном постигнут цртежом. Инкарнати су светлоружичасти или је остављено да се види боја пергамента, а пластичност је постигнута наношењем руменила на истакнуте површине лица. Пропорције су здепасте, а драперије следе и наглашавају облике тела.
Несвакидашње путешествије Мирослављевог јеванђеља Раздаљина између Бијелог Поља, где је настало, и Београда, где се данас чува, је 332 км. На свом седам и по векова дугом путу до Београда Мирослављево јеванђеље је прешло више од 15 хиљада километара. Захваљујући овом вишевековном путешествију, као неми сведок српске историје, избегло је судбину многих других украдених и спаљених књига.
Мирослављево јеванђеље у Хиландару Не зна се када је тачно јеванђеље пренето из манастира Светог Петра у манастир Хиландар. Претпоставља се да се то десило у 17. веку, заједно са манастирским повељама.
За Мирослављево јеванђеље српска наука је сазнала релативно касно, тек у другој половини 19 века. Љубомир Стојановић, својевремено водећи стручњак за старословенски језик и књижевност, посетио је 1891. године Хиландар. Циљ његове посете био је проучавање Мирослављевог јеванђеља. Упркос ометањима бугарских монаха, професор Стојановић је успео да дође до Јеванђеља, да га делимично проучи и направи прве исписе.
Фолио 166 Архимандрит Порфирије Успенски је у зиму 1845/46. године посетио Хиландар. Кришом је украо један лист исекавши га из књиге (фолио 166; по нашој пагинацији 330—331) и пренео га у Русију, где се и данас чува тај украдени део.
Током наредних 28 година о „листу српског јеванђеља из 12. века” написано је неколико приказа у којима су се о вредности и лепоти његових украса изрицале најпохвалније речи. У јавности се, под именом "петроградски лист", први пут у новијој историји појављује на археолошкој изложби у Кијеву 1874. године, где га је и фотографисао Стојан Новаковић, тадашњи управник Народне библиотеке у Београду, који је и читавом рукопису дао име Мирослављево јеванђеље.
На листу се налазе чтенија (читања) за 7. (20.) јануар, празник Светог Јована Крститеља, украшена иницијалом са ликом Вавилонске блуднице — метафором за злу Иродијаду, жену цара Ирода, која од мужа захтева главу светог Јована. То је био једини наги женски лик у књизи.
Од тада до данас овај лист је само једанпут боравио у Србији. Током пролећа 2015. године био је изложен у Вуковом и Доситејевом музеју у Београду.Лист Јеванђеља који недостаје стигао у Србију! („Вечерње новости“, 8. март 2015) Покренута је акција да се овај лист врати у Србију,Русија враћа Србији недостајући лист Мирослављевог јеванђеља (Б92, 17. јануар 2019) а у октобру 2019. је потписан и споразум са Русијом о размени седам слика Николаја Константиновича Рериха које су у власништву Народног музеја Србије за ову страницу. Ово је изазвало бројне контроверзе.
Повратак у Србију