Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО), позната и као ретроним Равногорски покрет, а чији су припадници познати као Дражини четници или само четници, понекад дражиновци (у њемачким документима: четници ДМ, ДМ-банде или присталице ДМ), била је антиокупациона, претежно монархистичка, добровољачка милитаризована претежно српска организација националистичког карактера, која је дјеловала под руководством Драгољуба Драже Михаиловића на окупираној територији Југославије током Другог свјетског рата.
Покрет је 11. маја 1941. основала група војника Југословенске војске који нису признали капитулацију и окупили су се на висоравни Равна гора у западној Србији. У почетку је био познат као „Четнички одреди Југословенске војске”, а одреди су се називали војно-четнички. Јануара 1942. постао је познат као Југословенска војска у отаџбини.
Према стратегији четничког покрета, оружане формације требало је да се припреме за устанак, ослобођење земље и преузимање власти с циљем обнављања државног поретка Краљевине Југославије са наступањем озбиљног слабљења Њемачке или њеног непосредног пораза. Истовремено, Дражини војно-четнички одреди учествовали су у устанку у Србији 1941, заједно са партизанским одредима Јосипа Броза Тита. Међутим, на прелазу октобар—новембар 1941, између њих су почели оружани окршаји, који су прерасли у грађански рат, који је, према неким процјенама, однио више живота него борба против окупатора.
Четничка команда је била потчињена југословенској влади у егзилу и у почетку је била оријентисана ка и Сједињеним Државама. Западни савезници су признали ЈВуО као савезничку војску и од њих су добијали војну помоћ. Ипак, посматрајући Титове партизане као свог главног непријатеља, већина четничких формација је у рату са партизанима у једном или другом тренутку сарађивала са италијанском и њемачком војском, као и са квислиншким режимима на територији Југославије, укључујући и усташки режим. Најочигледнији примјер војне сарадње између црногорских и херцеговачких четника са силама Осовине била је 1943. током антипартизанске операције Вајс. Већина јединица ЈВуО сарађивала је са Вермахтом током битке за Србију у прољеће и јесен 1944, као и у завршним етапама рата 1945. године.
Заједно са Армијом Крајова, ЈВуО је била најјача некомунистичка војна организација отпора у окупираној Европи. Била је то територијално заснована милиција са хетерогеном, децентрализованом структуром, која је патила од унутрашњих супарништава, проблема са дисциплином и недостатком јаког командном система. Четници су се разликовали од региона до региона. Вођени су различитим мотивима: родољубљем, самоодбраном, национализмом или шовинизмом. Подријеђеност Дражи била је само спољашња, посебно у погледу четничких група на територији Независне Државе Хрватске. Оперативна дјелатност ЈВуО фактички је била ограничена на зону у којој је дјеловала Дражина командна власт. Покривала је Србију, а од јуна 1942. до маја 1943. и Црну Гору и источну Херцеговину.
Дражина пасивна војна политика, усмјерена на чекање правог тренутка за активно укључење западних савезника у рат са силама Осовине, онемогућила је стварање великих мобилних формација, које нису везане за одређено подручје. Истовремено, команда НОВ и ПОЈ искористила је предност својих великих мобилних јединица и успјешно их користила у борби, лако побјеђујући релативно мале мјесне четничке одреде. Након што су претрпјели низ тешки пораза од партизана 1943, Дражини четници су до краја године задржали свој утицај само у Србији, а бројали су око 20.000—35.000 људи.
Ситуација на југословенском ратишту је доживјела одлучујући преокрет 1944. године. Савезници из Антихитлеровске коалиције почели су да подржавају партизане. Почетком јесени 1944, трупе НОВЈ су покренуле офанзиву у Србију, како би заједно са Црвеном армијом заузеле Београд и осигурале успостављање комунистичке власти у Југославији. ЈВуО је узалуд покушавао да их заустави и дочека совјетске трупе у самом Београду. Међутим, главне снаге српских четника поражене су у бици на Јеловој гори 9. септембра. Краљ Петар II се 12. септембра, под притиском Уједињеног Краљевства, обратио Југословенима преко радија са позивом да подрже НОВЈ. То је довело до раскола међу четницима, масовних дезертерстава и преласка у партизане. У немогућности да се задрже у Србији у јесен 1944, преостале јединице ЈВуО пребациле су се у источну Босну и, заједно са четницима из Црне Горе, дијелом из Херцеговине и неких дијелова Босне, бројале су око 13.000 људи до почетка прољећа 1945. године.
С обзиром на пријетњу уништења од Југословенске армије и као одговор на повлачење јединица Вермахта на сјевер преко Саве, главнина снага ЈВуО прешла је на подручје Вучијака средином марта 1945. године. Ту је дошло до раскола у четничком командном табору, због неслагања око питања даљих дејстава. Као исход, црногорски четници предвођени Павлом Ђуришићем, а с њима и неке друге четничке јединице и команданти из Босне, Херцеговине и дијела Србије, одвојили су се од Драже и 18. марта кренули на запад ка Словенији. Четници који су остали са Дражом, око 7.000—8.000 људи (према другим изворима, око 12.000 људи), кренули су 13. априла кроз планинске предјеле средње Босне под контролом Југословенске армије, како би се пробили ка Србији. Од 12. до 15. маја 1945, главнина ЈВуО, која је бројала око 3.000—4.000 људи, нашла се у окружењу и бива уништена на подручју Зеленгоре. Дража и неколицина пратилаца успјели су да избјегну смрт или заробљавање и побјегну у Србији. У марту 1946. ухапсили су га органи државне безбједности, 15. јула осуђен на смрт стријељањем, након чега су престале организоване дјелатности преосталих чланова ЈВуО.
Предисторија
Југославија уочи Другог свјетског рата Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца проглашено је 1. децембра 1918, као парламентарна монархија под српском династијом Карађорђевић, као посљедица пораза Аустроугарске и спровођења идеја југословенства, која је настала у 19. вијеку као жеља за уједињењем и независношћу етничких блиских јужнословенских народа. Преовлађујућа улога припала је Краљевини Србији, која се борила на страни Антанте. Српски политичари и Карађорђевићи, упркос претходним преговорима о стварању заједничке државе, тежили су повлашћенијем положају за Србе у новој држави. Стога је образовање Југославије спроведено под знаком унитарног концепта, заснованог, према закључку етнолога , на измишљеној фикцији „југословенске нације” као „троименог народа”, коме су припадали Срби, Хрвати и Словенци, али само као племена. Унитарна краљевина заснивала се на девизи „један народ, један краљ, једна држава”. Међутим, замишљено јединство југословенске нације било је климаво. С једне стране, Словенци, Хрвати, Муслимани и Срби већ су имали осјећај националног идентитета и посебности који је занемаривао идеју „троименог народа”. С друге стране, Срби су били знатно заступљени у влади и администрацији, у војсци и жандармерији. Као исход, Словенци, Хрвати и Муслимани, који су се залагали за федерацију приликом успостављања заједничке државе, осјећали су се превареним. Истовремено, теоретски пуна грађанска права уживале су главне етничке групе, односно Срби, Хрвати и Словенци. Заједно су чинили три четвртине становништва од укупно око 15.900.000 (процјена из 1941). Остало су чиниле мањине са загарантованим правима, а према Гају Трифковићу, политички и социјално обесправљени Албанци, Мађари, Бугари, Румуни, Роми, Јевреји, Турци и, прије свега, више од пола милиона етничких Нијемаца, фолксдојчера.
Током свог постојања, краљевина је била у стању сталне политичке кризе због националних разлика, прије свега српско-хрватског сукоба око уставног уређења државе: Хрвати су се залагали за већу аутономију за свој дио земље, док су се Срби залагали за јаку централну владу. Краљ Александар је 1929. искористио политичку нестабилност као изговор за укидање политичких странака, успостављање личне диктатуре и реформи усмјерених ка стварању унитарне државе (од 3. октобра 1929. Краљевине Југославије) и надетничког југословенског идентитета. Након атентата на краља у Марсељу октобра 1934, које су извели хрватски и ултранационалисти, кнез Павле је именован за намјесника свог једанаестогодишњег нећака Петра II. У то вријеме, развој политичких процеса у Европи брзо је повећао безбједносне пријетње по Југославију, која је била оријентисана ка западним демократијама. Земља је била економски повезана са Њемачком и Италијом. Распад Мале Антанте смањио је регионални утицај Југославије. Послије аншлуса , Њемачка је постала сусјед Југославије и приморала је кнеза Павла да координише своју политику са силама Осовине. Током посјете Берлину јуна 1939, намјесник се увјерио да је рат у Европи неизбјежан. Одмах је наставио преговоре са Хрватима, како би ријешио унутрашње сукобе у земљи, што је за исход имало споразум Цветковић—Мачек од 26. августа 1939, којим је успостављена аутономна Бановина Хрватска. Међутим, споразум је само повећао тензије између Срба и Хрвата, будући да је за хрватске ултранационалисте био само корак за независности, док се многим Србима чинио као превелики уступак Хрватима. Са избијањем рата у Европи, Југославија је прогласила неутралност. Међутим, након пораза Француске, Југославија није могла да се нада ни подршци ни Уједињеног Краљевства, ни Совјетског Савеза, те је под Хитлеровим притиском, Тројном пакту 25. марта 1941, иако су Срби у огромној већини били антињемачки и прозападно оријентисани.
Трочлано намјесништво предвођено кнезом Павлом збацила је група прозападних српских официра предвођена генералом Душаном Симовићем уз подршку британских обавјештајних служби. Иако нова Симовићева влада није укинула акт приступања Тројном пакту, Хитлер је био бијесан због догађаја у Југославији и истог дана је наредио напад на Југославију (директива бр. 25).
Четници до 1941. године
На Балкану, четник је био назив за добровољца — припадника нелегалних војних одреда — чета. Од друге половине 19. вијека, четници су били организовани у мање групе предвођене војводама, које су нападале представнике османских власти и учествовале у устанцима хришћана против османске империје. Српске нерегуларне формације биле су нарочито активне током Источне кризе од 1875. до 1878. године. Након Берлинског конгреса, четници су се првенствено фокусирали на Македонију, гдје су били активни прије и током балканских ратова. Током Првог свјетског рата, српски четници су учествовали у борбама против Централни сила. Током међуратног периода, четници су образовали сопствене организације, како би одржали своје традиције и у Југославији и у Бугарској. У Југославији је 1938. регистровано око 1.000 четничких комитета, који су бројали око 50.000 чланова (према другим изворима, 500.000 чланова). Предсједник Удружења четника од 1934. био је Коста Пећанац. У априлу 1940, Министарство војске је успоставило Четничку команду Југословенске војске, која је за задатак имала да формира специјалне јединице намијењене за диверзантске операције иза непријатељских линија. Убрзо је од добровољаца регрутованих из регуларне војске организовано шест пуних и један непотпун четнички батаљон. Свакој армијској команди је додијељен један од формираних батаљона.
Априлски рат, окупација и подјела Југославије