Србизација је процес културне и националне асимилације несрпског живља од стране Срба. Она се састоји у преузимању битних обележја српског народа, као што су српско име, српско презиме, српски језик и српска православна вероисповест.
Посрбљавање је у основи спонтан асимилацијски процес који је од настанка Кнежевине Србије захватао мањинске народе у њеним границама (Бугаре, Влахе, Цинцаре, Албанце).Izbor ili nametanje tradicije Ilarion Ruvarac: „...u nas Srba i posrbljenih među nama Bugara, Vlaha, Cincara i Arbanasa...“.
У појединим периодима српске историје (нпр. у Краљевини Југославији) било је покушаја србизације. Понекад је србизација мали покушај у односу на десрбизацију, тако је нпр. Космет био систематски десрбизован, да је само у 18. и 19. веку исељено око 500.000 Срба.
Појам Појмови србити и србљење се први пут помињу у Српском рјечнику Вука Стефановића Караџића из 1818. године, у значењу прихватања српства, постајања Србином.на 786. и 787. страни Рјечника.
Србизација у Македонији По прикључењу области Вардарске Македоније Краљевини Србији (касније Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца), становништво Македоније наклоњено Бугарима је било суочено са политиком присилне србизације. 19. септембра 1919. године Цариградска патријаршија је за 800.000 франака уступила јурисдикцију над православним верницима вардарске Македоније Српској православној цркви. Православни Македонци, касније под комунистима признати као засебна „политичка нација”, су на пописима становништва Краљевине Југославије третирани као Срби. Политика србизација је укључивала и промену презимена (нпр. Петров и Попов у Петровић и Поповић). Област Македоније је у Краљевини Југославији називана „Јужном Србијом” (неслужбено) или „Вардарском бановином” (службено). Српски географи нису могли да се сложе по питању границе између Јужне Србије и Македоније. Она би као природна међа, делила садашњу територију Македоније на пола. Према наводима Македонског дела, часописа Унутрашње македонске револуционарне организације, након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у македонским школама је такође спровођена систематска политика денационализације и србизације македонског становништва, наклоњеног бугарској идеји. У листу „Балканска федерација“ из 1930. године, који је издавала Балканска комунистичка федерација у Бечу, преноси се текст Димитрија Влахова о прогону бугарског становништа у Македонији, који тврди да је београдска влада наметала лингвистичку политику србизације у Македонији. Говорни језик македонских Словена службено је сматран дијалектом српскохрватског језика. Притом, овај јужни дијалекат је потискиван образовањем, војском и другим средствима, а његова употреба је била кажњива.
Србизација Косова мини|десно|У Вуковом Рјечнику из 1818. године налазе се одреднице: србити, србитисе, србљење. Коста Новаковић (1866—1938), српски политичар и публициста, као војник српског експедиционог корпуса у Првом балканском рату сведочи о насилној „колонизацији и србизацији Косова”, која се спроводила по прикључењу крајева насељених Албанцима Србији. Јован Цвијић наводи податак да је од 1876. до ослобођења са територија „Старе Србије” насилно расељено 150.000 Срба и уместо њих су насељени албански колонисти. Само у 18. и 19. веку из Старе Србије (која обухвата Космет) исељено је око 500.000 Срба. У новој држави, албанска насеља су била преименована српским називима (нпр. Феризовић у Урошевац), а Албанцима је било забрањено да се школују на свом језику.. Након рата, београдска влада је започела опсежан програм колонизације Косова, дајући предност Србима (и из Србије и из Црне Горе), посебно бившим војницима или припадницима четничких одреда. За српске националисте, србизација Косова је значила насељавање Срба и прогон косовских Албанаца, како би се умањила њихова демографска предност и како би се промениле последице турске владавине, за време које је вршена албанизација простора Косова и Метохије и насилно протеривање српског становништва. Др Васо Чубриловић, српски академик и историчар, 1937. године је написао меморандум „Исељавање Арнаута“, којим предвиђа етничко чишћење Косова и Метохије од Албанаца.
Србизација Влаха Српски историчар Иларион Руварац спомиње посрбљене Влахе у Србији крајем 19. и почетком 20. века. У данашње време, поједини представници Влаха, који се на свом језику називају Rumâni (Румањи), уопште не прихватају назив Власи, тврдећи да су сви они Румуни који су у Тимочкој Крајини изложени „нечувеној асимилацији и србизацији“.Vlasi suočeni sa krizom identiteta Glasovi sa druge strane ograde jednako zustro tvrde da su Vlasi iz regiona Timoka bili liseni svojih prava i izlozeni "necuvenoj asimilaciji i srbizaciji". Slavoljub Gacovic, osnivac rumunske nevladine organizacije "Ariadnae filum" decidirano tvrdi da Vlasi ne postoje. "Svi smo mi Rumuni. Popis iz 2002.godine je namesten, nas ima oko 350.000", tvrdi Gacovic. Међутим, други представници Влаха оповргавају овакве тврдње, наглашавајући влашку аутентичност и сматрајући да је сврставање Влаха у Румуне заправо покушај румунизације.
Познате добровољно посрбљене личности Конда Бимбаша (1783—1807), учесник Првог српског устанка, цинцарског порекла. Јован Стерија Поповић (1806—1856), српски књижевник цинцарског порекла. () (1820—1894), српски новинар, издавач и штампар аустријског порекла. Павле Јуришић Штурм () (1848—1922), генерал и ратни херој, лужичкосрпског порекла. Ђорђе Вајферт () (1850—1937), српски индустријалац немачког порекла."Од пивара до гувернера“, Политикин забавник број 2998 (стране 4, 5 и 6) од 24.7.2009. „Немац по пореклу, (страна 4)... ... Мајка Ана и отац Игњат били су Немци, католици и грађани Мађарске, која је у то време била део Аустроугарске монархије. (страна 4, 5)...“ Лазар Пачу (1855—1915), српски политичар цинцарског порекла. Бранислав Нушић (рођен као Алкибијад Нуша; цинц. Alchiviadi al Nuşa) (1864—1938), српски писац цинцарског порекла. Станислав Винавер (1891—1955), српски песник и преводилац јеврејског порекла.Надежда Винавер – Патриотизам као културна чињеница (2020) Ребека Вест, у књизи Црно јагње и сиви соко, описује Винавера под именом Константин, као одушевљеног Србина – Европљанина, који је њој и њеном мужу на Косову пољу занесено причао о Лазару и Мурату, о Обилићу и Вуку Бранковићу. Гласом потпуно увереног човека, пред Грачаницом он им је рекао: „Застаћемо у Грачаници, цркви која се налази на ивици Косова поља, али не верујем да ћете је разумети, јер је она за нас Србе нешто посебно…“ ... „Величање личности која негира Винавера у стварима врло значајним за самог Винавера (његов однос према српској историји и традицији, према уметности, његово национално осећање) мени изгледа као кажњавање не писца Европејца већ писца Србина. Песника коме је српски језик „рајска река“ расрбљивати 65 година после смрти! То су реликти недосањаног сна некадашњих кроатокомуниста, о томе да ће српски гласови заћутати.“ Јара Рибникар (девојачко Хајек; ) (1912—2007), српска књижевница, партизанка и политичарка чешког порекла. Звонимир Вучковић (презиме по рођењу Пркић; ) (1916—2004), четнички војвода хрватског порекла.Капетан Звонко Вучковић (2013) „Потицао је из мешовитог брака (отац Хрват, мајка Српкиња). Мајка му се касније преудала за српског генерала Александра Вучковића, који постаје најважнија личност у његовом животу. Узео је очухово презиме и изјашњавао се као Србин, мада му је увек остало блиско југословенство.“ Михајло Бата Паскаљевић (презиме по рођењу Паскаљ) (1923—2004), српски глумац грчког порекла."Pozorište u kući" - Fanika i Bata Paskaljević, porodično: Peta sreća Čede Mungosa (1982) „Paskaljević je nastalo od Paskalj. Otac je bio poreklom Grk, a i majka je Grkinja.“ Радомир Шапер (1925—1998), српски кошаркаш, професор и политичар грчкоTadić je naš Obama! (2008) „- Moja porodica po ocu, originalno Šaperas, iz severne je Grčke. U Srbiju su stigli kada su Turci u grčkom ustanku 1903. godine ubili mog pradedu Konstantina. Posle toga, moj deda Panajotis, Panta, došao je u Beograd i otvorio radnju u Vasinoj ulici. - Nisam Jevrejin, mada veoma cenim taj narod. Valjda ličim, i Grci i Jevreji su malo nosati.“ цинцарског порекла. Оља Ивањицки () (1931—2009), српска сликарка и вајарка руског порекла. Ташко Начић (1934—1993), српски глумац цинцарског порекла. Лидија Пилипенко (1938—2020), српска примабалерина украјинског порекла.Lidija Pilipenko, primabalerina - koreograf (2007) „Rodila se u vozu, u snegu na stanici Lapovo. Otac Ukrajinac i majka po ocu Čehinja, po majci Austrijanka...“ Дарко В. Рибникар (1939—2021), генерални директор Политике (2000—2005), српски новинар словеначког порекла. Тома Фила (1941), српски адвокат цинцарског порекла. Леон Којен (1945), српски филозоф, теоретичар књижевности и политичар јеврејског порекла. Мерима Његомир (девојачко Куртиш) (1953), српска певачицаJa sam Srpkinja (2005) Serbian Mirror - Ogledalo - Nezavisne novine Srba u USA - Independent Serbian NewspaperMERIMA NJEGOMIR, Od poniženja zbog imena spasio me vladika Amfilohije (2016) „Kao najdrastičniji, navodi slučaj u Kolašinu, povodom proslave 750 godina manastira Morača. Pred sam početak svečane akademije, organizator mi je rekao: 'Vi ne možete da nastupite, niste blagosloveni!' Zaplakala sam! Bila sam prinuđena da se borim za lični identitet, da ljudima dokazujem da sam Srpkinja. Otišla sam do vladike Amfilohija: Preosvećeni vladiko, ja sam Srpkinja i na svoj način verujem u Boga. Ovo je greh što mi se radi. Rođena sam u Srbiji, bila udata za Srbina, nosim srpsko prezime, rodila sam decu kojoj sam dala najlepša srpska imena; Milica, Jelena, Ljubica i Marko. I pevam pesme narodu u kome sam rođena. Čak sam i istrajna u želji da negujem i čuvam tu srpsku narodnu muziku, jer je volim kao što volim svoju otadžbinu Srbiju...“ албанског порекла. Изворинка Милошевић (рођена као Фунтињора Фунта Лунга) (1954), српска певачица влашког порекла. Зорица Брунцлик (1955), српска певачица чешког или словачког порекла.Moja sestra Zorica nije Romkinja! (2010) „Ali, nismo Romi, majka nam je Šumadinka, a otac Slovak - kaže Ljubivoje.“ Ашхен Атаљанц (1971), српска балерина јерменског порекла.Ašhen Ataljanc, balerina - Vraćam se konačno u Beograd (2009) „Rođena sam u Beogradu, Srpkinja sam jermenskog porekla.“ Емир Кустурица (1954), српски редитељ, сценариста и музичар, бошњак српскогпорекла, који се вратио "прадедовој вери", те се крстио и добио име Немања Кустурица. Никола Пашић (1854), српски политичар бугарског порекла Јосиф Панчић (1814), српски лекар, биолог и професор буњевачког порекла Золтан Дани (1956), српски пилот мађарског порекла Ференц Тот (1979), српски војник са Кошара мађарског порекла Франко Симатовић (1950), српски обавештајац, хрватског и црногорског порекла Васко Попа (1922), српски песник и академик румунског порекла Александар Цинцар Марковић (1989), српски политичар цинцарског порекла Петар Ичко (1755), српски и османски дипломата, цинцарског порекла Марко Леко (1853), српски академик и председник Црвеног крста, цинцарског порекла Игњат Бајлони (1811), српски пивар и предузетник чешког порекла Геца Кон (1873), српски књижар и издавач, мађарског и јеврејског ашкенатског порекла Миша Анастасијевић (1803), српски цинцарског порекла
Види још
Десрбизација Србофобија Акултурација Културолошка асимилација Хрватизација Албанизација Бугаризација Мађаризација Црногоризација Бошњакизација Бугарска егзархија Хрватска православна црква Македонска православна црква Македонска истинска православна црква Црногорска православна црква (1993) Црногорска православна црква (2018)
Референце
Категорија:Срби Категорија:Историја Србије Категорија:Културолошка асимилација Категорија:Односи Србије и Северне Македоније Категорија:Српски иредентизам