Ђовани Пјано Карпини ( (што даје изговор Ђовани Пјано Карпини / Ђовани да Пјан дел Карпини); око 1185—1252, био је италијански фрањевац и први Европљанин који је званично посетио Монголско царство.

Биографија О Карпинијевој раној младости нису сачувани никакви подаци. Надимак је понео по месту рођења - равници "Плано де Карпини" (италијански: Pian di Carpine) код града Мађона у Умбрији. Неки од најранијих састављача Карпинијеве биографије као годину његовог рођења узимали су 1182. годину. Међутим, оваква датација не може се поткрепити поузданим историјским изворима. У науци су изнесене хипотезе да је Карпини један део своје младости морао провести у словенским земљама, где је научио словенски језик. Као могуће место његовог боравка предложена је Ријека. Међутим, ни ова претпоставка не може се ничиме доказати.

Деловање у Европи

Ђовани Плано Карпини био је ученик и сапутник Фрања Асишког и у 1220—има је мисионирао и организовао фрањевце по Немачкој. Најстарији податак о његовом животу потиче од 30. маја 1221. године. Септембра наредне године постављен је за кустоса Саксонске кустодије. У Немачкој основао је неколико фрањевачких самостана дуж реке Рајне и у Саксонији. 1222 отишао је као мисионар за Тунис, а од 1224. године живео је у Келну. После 1228 водио је фрањевачке провинције Теутонија (тј. немачке земље) и Саксонија. Посетио је 1230. године Италију, где је присуствовао транслацији тела Фрање Асишког. Наредне две године провео је на челу провинције у Шпанији, да би се потом вратио у Саксонију (1232). За наредних пет година Карпинијевог живота нису сачувани изворни подаци. Године 1238. налазио се на месту генералног министра Пољске и Саксоније. Претходних година обављао је мисионарску делатност у Саксонији, Данској, Норвешкој, Угарској, Пољској и Чешкој.

У мисији великом кану мини|300п|Путовање Јована Карпинија к Монголима 1245. Карпини је од папе Иноћентија IV послат у мисији у тадашњу Русију која је пала под власт Монгола. Поред ове мисије добио је и задатак да као вођа једне делегације посети монголског великог кана. Посланство је имало за циљ да заустави даље инвазије Монгола по Европи као оне из 1240/1241 (кад је поред Пољске, Угарске, Бугарске и других земаља била пустошена и Србија) и да се Монголи добију као савезници против ислама, посебно у борбама око крсташких држава.

На Васкрс 1245. године Карпини је напустио Лион, прошао Немачку, Чешку и Шлезију и стигао до Кијева, а одатле даље до реке Дон. Са Дона спустио се до Волге, даље кроз младо Монголско царство до реке Урала и на Путу свиле до Џунгарије, одатле најзад у средиште Монголског царства. Код реке Орхон у Монголији, Карпини је стигао у монголски логор где су се Монголи спремали да бирају новог великог кана, јесте стари кан преминуо. У августу 1246 Карпини је посматрао интронизацију новог великог кана Гујука, унука Џингис-кана и трећи велики кан Монгола (после Џингис-кана и Огатаја).

Прву ауденцију код новог кана, међутим, добио је тек четири месеца касније. Са собом имао је писмо папе Иноћентија IV, али не зна се да је писмо испоручио Гујук-кану. Наузврат Гујук-кан је папи послао писмо (шта говори више да је Карпини предао писмо Гујук-кану) у којем одбија савезништво са папом и захтева, да папа и други владари Европе крену к њему и њему се потчине, супротно би следили нови походи Монгола.

Тиме Карпинијева мисија у суштини није успела. Његови записи о путовању к Монголима (Ystoria Mongolorum quos nos Tartaros appelamus), који су први забележили културу и обичаје Монгола, били су у научном погледу свакако од великог успеха.

Карпини пише да Монголи нису нигде имали утврђене градове, већ да су градове сматрали стратешким недостатком који би се њиховом тактиком могли лако освојити. Монголи пак, те и сам велики кан, живели су у шаторима, а очигледно да и њихова касније утврђена престоница, Каракорум, коју је посетио Вилијам Рубрушки, још није била изграђена. Да се на престоници градило, али се није показала Карпинију, сведоче његови забележи о многим занатлијама које је сусрећао, међу њима многе Хришћане, нарочито Несторијанце, Русе и друге.

О питању да ли у Монголском царству живе хришћани, он пише о хришћанском народу Ујгура које је подјармио Џингис-кан: Ови људи су хришћани из секте Несторијанаца. Карпини помиње и један други подјармени народ, јако богат, вероватно мисли на Кинезе, и који имају једно засебно писмо: народ Китај. За њих вели да су незнабошци, али да верују у Исуса Христа иако нису крштени. Не носе браде и личе на Монголе, али немају широка лица као ови. За царство легендарног презвитера Јована Карпини сматра да је у Индији, те пише: Једног другог сина је Џингис-кан послао са војском против Инде... Водио је и војску у бој против Хришћана који живе у Великој Индији. Кад је то чуо краљ те земље, који се у народу зове презвитер Јован, кренуо је са војском против њих...

Повратак у Европу За 106 дана Карпини са друштвом је прошао око 3000 такозваних енглеских миља, то су око 4800 километара, и у јуну месецу 1247. године друштво је стигло у Кијев. Не зна се поуздано да ли је писмо кана заиста доспело до папе. Као изасланик папе Карпини је 1248. године боравио на двору француског краља Луја IX. Имао је задатак да краља одврати од покретања крсташког рата у Светој земљи.

Карпини као надбискуп Бара

Последње године своје каријере Карпини је провео у српским земљама. Папа Иноћентије IV (1243-1254) именовао га је надбискупом Бара, поверавајући му одговоран задатак да оконча вишедеценијски спор барске и дубровачке цркве око јурисдикције над римокатоличким дијецезама у источнојадранском приобаљу. О Карпинијевом деловању на челу барске цркве сачувано је обиље дипломатичког материјала. На положај надбискупа Бара постављен је крајем 1248. године, а први документ о његовом деловању потиче од 12. јануара 1249. године. Боравећи у Дубровнику, Карпини је наступао као папин изасланик, а не као црквени поглавар једне од заинтересованих страна. Позвао је представнике дубровачке цркве да у договореном времену изнесу привилегије које доказују легитимитет њихових претензија.

мини|Балканско полуострво у доба владавине Уроша I Немањића

Управљајући барском црквом, Карпини се чврстом руком постарао о дисциплини свештенства. Организујући покрајински сабор, Карпини је настојао да искорени штетни обичај похаре надбискупске имовине након његове смрти. Предлагајући папи да се одреди викар који би се старао о прелатовој имовини, Карпини је имао на располагању слична решења многих надбискупских центара где се појављивао исти проблем. У питању је био актуелни проблем, будући да је Карпини истовремено обавезао бискупе Свача и Улциња да помогну у проналажењу имовине његовог претходника.

На захтев дубровачког надбискупа Јована, папа Иноћентије је областио требињског бискупа Салвија да упути позиве заинтересованим странама да се у одређеном временском року лично појаве пред папским судом, како би се дошло до задовољавајућег решења спора. Услед немирних политичких прилика, Салвије је испунио задатак тек наредне, 1251. године. Парница је заказана за јануар 1252. године. Још августа 1250. године папа и Карпини водили су преписку око проблема дијецезе у Арбанону, чији је поглавар изразио жељу да се врати под окриље Рима.

Парничење је услед немира у Риму премештено, заједно са Куријом, у Перуђу. Новембра или децембра 1251. године Карпини се запутио у Италију, али је недалеко од Дубровника нападнут и заробљен. Најпре трпевши увреде од грађана, барски старешина бачен је у тамницу, где је провео наредних седам дана. Због претрпљених неприлика, Карпини је од Дубровчана тражио 2000 перпера одштете. Обе стране су пред папским судом у Перуђи истицале своја историјска права над спорним територијама. Карпини се позивао на вишедеценијску традицију о Бару као наследнику тзв. Дукљанске надбискупије. Немајући довољно информација, папа је овластио анконског бискупа да испита привилегије обеју цркава, након чега би се донело праведно решење. Крајем пролећа исте године избио је српско-дубровачки рат. Краљ Урош I (1243-1276) здушно је бранио интересе црквеног центра у својој држави.

Смрт Карпини се као жив последњи пут помиње у исправи од 22. јуна 1252. године, када је овластио ђакона Станихну за свој изасланика у поступку испитивања сведока које се требало одржати у Дубровнику. Исправу о свом избору Станихна је предао изасланику анконског епископа 6. јула 1252. године. Овај акт био је оверен Карпинијевим печатом. Убрзо потом барски надбискуп је и умро.

Датум Карпинијеве смрти познат је из Фрањевачког мартирологија (1653), где је уписан 1. август 1252. године. Према истом извору, Карпини је проглашен блаженим. Насупрот мишљењу појединих старијих биографа, Карпини није умро у Риму, већ у Бару. Био је сахрањен у Барској катедрали, одакле су његове посмртне остатке почетком 15. века уништили Млечани.

Писана дела Liber Tartarorum Ystoria Mongolorum quos nos Tartaros appelamus

Референце

Литература

Спољашње везе -{First Europeans Traveled to Khan's Court}- -{The Journey of Friar John of Pian de Carpine to the Court of Kuyuk Khan}- Мапа Карпинијевог путовања

Његова дела задржавају богате информације о тадашњој Русији односно Украјини и посебно опис Кијева из тог времена. Категорија:Умрли 1252. Категорија:Италијански истраживачи Категорија:Фрањевци Категорија:Путописци Категорија:Средњовековна књижевност Категорија:Монголско царство Категорија:Барски надбискупи Категорија:Историја Црне Горе у развијеном средњем вијеку